Ponekad mi se čini da ćemo svi da izginemo u generacijskim podelama, deljenjima i imenovanjima. Znate ono: ovi što su rođeni posle Drugog svetskog rata su baby boomers, pa ovi od ranih 60-tih do polovine 70-tih su generacija X. Pre neku godinu, nas ostale kategorisali su kao milenijalse, ali su raspon godina razvukli jako široko, nešto kao, od 1978. pa do 2000. godine. Tako ispade da ljudi koji su mladi dobili potomstvo i ta njihova deca, pripadaju istoj generaciji. Naravno, uočili su to i sociolozi, psiholozi i ostali koji se bave generacijama, pa su pre neki mesec skovali novi termin – ksenijal. Odnosi se na rođene od 1978. do 1983. godine. Na sajtu Gardijana ima i test da proverite da li ste ksenijal. Imam skor od celih 100 odsto.
Koji smo vam mi, zapravo? Teorija kaže: mi smo kombinacija generacije X i milenijalsa. Sećamo se vokmena i audio kaseta, gledali smo „Princa sa Bel Era“, ali baratamo novim tehnologijama jednako dobro kao milenijalci koji su se rodili kad je internet već nastao. Sa psihološke strane, razlikujemo se od milenijalsa jer nismo razmaženi, a oni kao jesu. Tu dolazimo do njih.
Otkako je skovan termin „milenijalsi“ imam želju da nekome zavalim šamarčinu. Ne sećam se da je ikada ijedna generacija tako pljuvana, gađena i kritikovana kao oni. Osim što su razmaženi, oni navodno tripuju da im je svet nešto dužan, da su se rodili sa pravom na posao, stan, dečka, devojku, pa onda, kao, kukaju kako svet nije fer kad ne dobiju to na šta misle da imaju pravo.
Znate šta, svi ti tekstovi u kojima se piša po milenijalsima nisu ništa drugo nego klasično coktanje matoraca nad tim kakva je ova današnja mladež i kuda ide ovaj svet. Ta pojava postoji otkad je sveta i veka, samo se još niko nije setio da je digne na nivo društvene nauke. A sad kad su od pljuvanja po mlađima od sebe napravili nauku, ja sam ta koja se pita kuda ide ovaj svet? Zašto cela nauka o nečemu što je Đorđe Čvarkov iz „Državnog posla“ sažeo u kratko i jasno: „Mladi su govna“? Zato što su društvene nauke već duže vreme u krizi, pa daj da kenjaju o čemu god, samo da bi se nekako vratili u centar pažnje.
Uglavnom, radim svakog dana sa milenijalsima. Nije to nikakav zvaničan posao, nego u firmi imamo običaj da, kad dođe neko mlad i hoće da uči, neko od nas starijih ga uzme pod svoje i bude mu neformalni mentor. Odu oni posle dalje, na bolje plaćene poslove ili neke koji nemaju veze s novinarstvom i medijima. I neka idu, u srpskim medijima najčešće imaš dve opcije: da živiš u bedi ili da budeš masno plaćeno govno od čoveka. Nego, jebeš medije, ovih dana dotiču novo dno, vratimo se na decu. U poslednjih 5-6 godina kroz ruke mi je prošlo, pa, sigurno njih desetak. Sve mogu da podnesem, osim da slušam kako su razmaženi.
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Filmovi o novinarima i za novinare
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.