Odgovor grupi autora

Da je do mene, sve bi se radilo pred svima, javnost je jedina prava zaštita.

Dragoceno mi je saznanje da moja bivša koleginica iz „Politike“ Olja Milošević, sa kojom svakog meseca sedim u Komisiji za žalbe Saveta za štampu, smatra da nemam ni časti ni morala. Da ne bi izbora u UNS-u, da ja ne podržah kandidaturu Vladimira Radomirovića a ona Živojina Rakočevića, da li bih ikada saznala šta Olja zaista misli? Ta mi je informacija važnija od toga hoće li se oblizivati Slaviša Lekić i Nedim Sejdinović.

Ovako su članovi UNS-a, zahvaljujući izborima u UNS-u, saznali nešto o meni što pre možda nisu znali.

A nešto su svakako saznali i o Olji Milošević.

Otkako je Kandidaciona komisija UNS-a, čiji sam član, primenila odredbu Statuta UNS-a koja veoma jasno zabranjuje javnim funkcionerima na državnoj plati da rukovode UNS-om, UNS je postao „totalitaran“ i „jednouman“ (Živojin Rakočević), a Ljilja Smajlović je izgubila čast i moral.

Mislim da je problem grupe autora isti kao i problem adrese sa koje se javljaju (clanoviupraveuns@gmail.com). Otkako su u Upravi UNS-a ostali u manjini i otkako su odbili da prihvate da su u manjini, fabrikovali su adresu koja je u prvi mah uspešno prevarila nekoliko redakcija da poveruju kako im je sa te adrese stiglo saopštenje Uprave UNS-a. Adresi stvorenoj da zavede neobaveštene (ko izvan UNS-a zaista zna da osam autora predvođenih Budimirom Ničićem ne predstavlja ni četvrti deo Uprave jer ona broji 40 članova?) prepodobili su i argumente. „Argumenti“ im pate od iste konstrukcione greške. Loša adresa, loš tekst.

Kao predsednica UNS-a zastupala sam stav da nam je potrebno jedno veliko, snažno udruženje koje će da primi u sebe mnogo različitih struja, interesa i ceo raspon novinarskog mišljenja u Srbiji. Grupa autora izgleda misli da nam nijedan novi član nije potreban, ako nema garancije da će glasati za Živojina Rakočevića. To je potpuno naopak, a po UNS i opasan pristup.

Manje je važno, ali me svejedno muči: zašto je generalni sekretar UNS-a u Statut UNS-a uneo odredbu da službenici koje država postavlja i plaća ne mogu na čelo UNS-a?

Jer, do izbora sadašnjeg sastava Izvršnog odbora UNS-a, Nino Brajović je u UNS-u radio šta je hteo: uživao je i moje puno poverenje, potpisivala sam sve odluke potrebne za funkcionisanje UNS-a koje bi mi on obrazložio i dao da potpišem. Dvadeset godina je alfa i omega u UNS-u, u kom smo i Vladimir Radomirović i ja, kao i predsednici Izvršnog odbora, obavljali volonterske, neplaćene funkcije, kao dobrovoljci i aktivisti.

Zašto je onda u Statut unosio odredbe koje nije imao nameru da poštuje? Šta je očekivao: da će, kad bude stani-pani, isposlovati da se ne držimo Statuta kao pijani plota? Da, umesto Statuta, primenimo Živojina? Da prepustimo tumačenje savršeno jasnog člana 20. Statuta UNS državnoj agenciji? Možda grupa autora zadužena za moral i čast zna odgovore na ta pitanja.

Mislim da je prava šteta što će izbori u UNS-u već za koji dan. Ko zna koliko bi nam još o sebi rekla grupa autora, samo da je više vremena. Možda bismo saznali u čemu je cela ova igra?

Osim da se stvari menjaju kako bi ostale iste. Da se rukovodstvo UNS-a menja, a da vlast u UNS-u ostaje u istim rukama u kojim je poslednjih 20 godina.