Osamdeset godina lista Dnevnik

Odštampana u ilegalnoj partizanskoj štampariji, „Slobodna Vojvodina“ pojavila se u 400 primeraka 15. novembra 1942. godine. Njenog prvog urednika, Svetozara Markovića Tozu, četiri dana kasnije uhapsili su mađarski fašisti i pogubili ga 9. februara 1943. Nakon rata proglašen je za narodnog heroja.

Po izboru čitalaca, današnji naziv list nosi od 1. januara 1953. godine  i od tada izlazi s plavim zaglavljem i štampa se na ćirilici.

Redakcija lista bila je od šezdesetih godina prošlog veka smeštena u prepoznatljivoj desetospratnici na Bulevaru oslobođenja 81 u Novom Sadu, odakle je u septembru ove godine (navodno privremeno) izmeštena zbog rekonstrukcije zgrade.

Iako gotovo nikad u svom postojanju nije krio naklonost vlastima, list je skupo platio privrženost Slobodanu Miloševiću i njegovom SPS-u tokom devedesetih godina i drastičnom ogrešenju o profesionalne standarde pri praćenju ratova na prostoru bivše Jugoslavije, čemu se u to vreme otvoreno suprotstavljao deo novinara i drugih zaposlenih.  Od sramnog udvorništva devedesetih godina i zasluženog beznačajnog statusa, Dnevnik se oporavljao godinama nakon Miloševićevog pada 2000. godine.

Bio je u državnom vlasništvu sve do 2003. godine kada je njegov izdavač, Dnevnik Holding, sa nemačkim WAZ-om osnovao zajedničku firmu Dnevnik Vojvodina press (DVP), u kom je nemački medijski koncern imao većinsko vlasništvo. Izbor glavnog i odgovornog urednika je pak ostao u rukama manjinskog vlasnika, tačnije države.

Sve do 2018. godine, kada je većinski udeo u DVP za 600 evra (!) preuzela prorežimska Novosadska televizija (koja je u vlasništvu Srbija Danas), kao zvanični vlasnik slovila je WAZ-ova ćerka firma, iako je koncern iz Esena još 2010. godine najavio da izlazi iz vlasništva i napušta ovdašnje tržište. Uprkos zvaničnim podacima, od 2012. godine DVP i list Dnevnik su bili pod faktičkom kontrolom Miroslava Bogićevića, vlasnika šabačkog Farmakoma, koji se kasnije vajkao da je u toj akviziciji učestovao pod pritiskom (tada vladajuće) Demokratske stranke.

Od 2013. godine uređivačka koncepcija lista ponovo je naklonjena vlastima — ovaj put Srpskoj naprednoj stranci — što se odrazilo ne samo na minorni uticaj i još minorniji tiraž lista, već i na odluku izvesnog broja novinara da napuste redakciju. Od 2015. godine u tzv. „Dnevnikovoj zgradi” bio je smešten lokalni odbor SNS-a i od tada fasadu zgrade krasi poster Aleksandra Vučića.

Uz čestitke državnih zvaničnika, Dnevnik je za svoj 80. rođendan od Pošta Srbije dobio i specijalnu seriju poštanskih markica.

Na svečarskoj akademiji, koja je danas održana u Matici srpskoj, predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović rekao je „da nas činjenica da je reč o jedinom listu koji izlazi na ćiriličnom pismu i srpskom jeziku obavezuje da i u vremenu pred nama Pokrajinska vlada nastavi s podrškom Dnevniku“.

„Nastavićemo da pomažemo kako bi novosadski, naš Dnevnik, i ubuduće bio vodilja kada govorimo o informisanju i javnoj i kritičkoj reči“, istakao je Mirović.

„Vodilja u informisanju i javnoj i kritičkoj reči.“ Dabome, kao i do sada.