Pankeri sa foto-aparatima

Ako bi trebalo ukratko opisati poetiku fotografskog kolektiva Kamerades, koji je u nedelju 17. marta proslavio 15 godina svog aktivnog postojanja, onda je to „fotografija o nečemu“, a ne „fotografija nečega“. To dalje znači da je njena vrednost u angažovanoj poruci, a ne u pukoj dopadljivosti, kako ističu članovi udruge, listom egzistencijalno vezani za medije, bar u početku svog udruženog delovanja.

Po prirodi sklonima konstruktivnoj kritici stvarnosti, izraženoj u kadrovima, nisu im se dopale promene u tretmanu medijskih fotografija, vremenom sve manje važnih u komunikaciji sa javnošću, i sve više u funkciji popunjavanja medijskog prostora. Uvereni u značaj vizuelnog dokumenta u podsticanju kritičkog mišljenja, „stalno su se jedan drugome žalili“, sedeći u kafani Bosna, u centru Beograda.

Potom im je ta jalova kafanska žalopojka dojadila, nateravši njih šestoricu – Marka Risovića, Nemanju Jovanovića, Milovana Milenkovića, Nemanju Pančića, Marka Rupenu i Sašu Čolića, da naprave sopstveni prostor za promociju istine i sopstvenih etičkih vrednosti. „Kolektivi su tada bili u trendu u svetu fotografije, dok smo danas jedini ovog tipa u čitavom regionu“, objašnjava Risović.

Ubrzo je rođen i veb-sajt Kameradesa, kao nezavisna platforma slobodnog razmišljanja o raznim, sve opskurnijim pojavama. Neugodni za same učesnike, protesti, egzodusi, propast privrede, elementarne nepogode, rastuće siromaštvo…, bez sistemskog odgovora na krizne situacije, njima su bili neiscrpan izvor inspiracije, ali i način da se prekale. Stoga sad mogu da uoče razliku između svetskih i domaćih dokumentarnih fotografa, u našu korist, baziranu na promišljanju, a ne čistoj intuiciji, kako Pančić zapaža.

Horizontalna hijerarhija, panku svojstvena, odražava se i u okviru slavljeničke postavke u Dorćol platzu, jer izložene fotografije nisu potpisane, kao uostalom ni ono mnoštvo na sajtu Kameradesa

Međutim, ni održati kolektiv nije lako, posebno u svetlu izrazitih individualnosti koji ga čine, pa su se Kameradesi sporazumno razišli sa Čolićem i Milenkovićem, da bi na njihova mesta došli Igor Pavićević i Stefan Pavić, ne menjajući ravnotežu ove udruge. Reč „sporazumno“ u kontekstu odlaska dva člana stoga nije cinična, kako bi se dalo očekivati od dugotrajnih odnosa.

„Ma kako da smo različitih karaktera i nemamo iste poglede na mnoge stvari, pogotovo organizacione, uvek uspevamo da to prevladamo jer smo otvoreni za međusobne kritike, na osnovu kojih zapravo učimo“, Pančić dodaje. O onom glavnom ne treba ni raspravljati: svi su tu kad se desi neka nesreća ili nepravda, da sliku o tome pronesu svetom, i pomognu ugroženima boljom vidljivošću. Ponekad se radi i o skrajnutim fenomenima, poput zamiranja seoskih škola, ali i tada je motiv isti – probuditi državu. „Mi smo protiv svakog sistema, načelno, i uvek na margini, kao kakav pank bend“, smeje se Jovanović.

Horizontalna hijerarhija, panku svojstvena, odražava se i u okviru slavljeničke postavke u Dorćol platzu, jer izložene fotografije nisu potpisane, kao uostalom ni ono mnoštvo na sajtu Kameradesa. „Tim gestom anonimnosti u okviru kolektiva, mi ne bežimo od lične odgovornosti, već smatramo da naša poruka treba da nadilazi ličnu potrebu za pojedinačnim predstavljanjem“, Risović ističe.

U tom duhu musketara, prošao je i nezapamćen skandal, vezan za izložbu Dirty Season – Necenzurisano u galeriji Artget, pri Kulturnom centru Beograda, 2016. godine. Naime, ta postavka se zasnivala na fotografijama Kameradesa koje su netom bile objavljene u istoimenoj monografiji, ali bez dodatka „necenzurisano“, ključnog za dati incident.

O onom glavnom ne treba ni raspravljati: svi su tu kad se desi neka nesreća ili nepravda, da sliku o tome pronesu svetom, i pomognu ugroženima boljom vidljivošću. Ponekad se radi i o skrajnutim fenomenima, poput zamiranja seoskih škola, ali i tada je motiv isti – probuditi državu

„Nekoliko fotografija predizbornih plakata raznih političkih opcija, koje su svedočile o stalnom marketinškom ratu protagonista, postavili smo tako da ih vidi publika sa Trga republike“, Kameradesi navode. Tek pristigla na čelo KCB-a, v. d. direktora Ivona Ristić uklonila je ove radove iz izloga, premda je projekat prethodno odobrila.

Po njoj nije bilo u redu da vaskoliki narod gleda kako se sa Dačićevog portreta sliva prljava mrlja tragova dugotrajnog promovisanja, niti da im se u svest ureže sav ižvrljan Vučić.., jer to bi valjda nešto govorilo i samoj instituciji. „Zajednički smo odlučili da skinemo izložbu, a da fotografije poklonimo onima koji su u ovoj akciji učestvovali“, Kameradesi kazuju. U prvom trenutku, ipak su bili zatečeni zazorom čelnice ustanove kulture da prikaže metaforičku sliku manipulacije masama, bez upiranja prsta u nekog sasvim određenog.

U tom buntovnom aktu protivljenja cenzuri, a jedinom shodnom njihovim uverenjima, podržala ih je zvanično Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, čiji su deo praktično od osnivanja. Nezvanično, uz Kameradese je stala cela misleća Srbija, bez obzira na suštinsko (ne)interesovanje za fotografiju. Poslednje je permanentni problem fotografa, u atmosferi lišenoj umeća čitanja njihovog uratka, zbog propasti obrazovanja, kako objašnjavaju.

To nas posredno vraća egzistenciji, okrenutoj projektima, saradnji sa stranim agencijama, angažmanu u medijima u slučaju Kameradesa. Petnaest godina stariji, „sa po 15 kilograma više i mnoštvom sedih u kosi“, odlučili su da se presaberu i utvrde koliko su teški na realnom tržištu, zapravo samo sprovodeći eksperiment.

Po njoj nije bilo u redu da vaskoliki narod gleda kako se sa Dačićevog portreta sliva prljava mrlja tragova dugotrajnog promovisanja, niti da im se u svest ureže sav ižvrljan Vučić.., jer to bi valjda nešto govorilo i samoj instituciji

Iz tog razloga, u postavci nema „razbijenih glava demonstranata, ni LGBT aktivista“, nepodobnih opštem ukusu. Njome dominiraju mnogo neutralniji prizori, sve do onih romantičnih – umetničkih. U ponudi su i bedževi, majice sa isprintanim fotkama, plakati i druge upotrebljivosti, koje su do sada izbegavali, zalažući se za čist dokument. Ali, ako će im novac skupljen od prodaje (preko sajta, sad kad je izložba završena), omogućiti da i dalje krstare terenom, zapažajući sistemske falinke, spremni su da pokušaju. To ne znači da već sledećom prilikom izložba neće biti u njihovom stilu – dramatična i subverzivna.

Čak i dužina trajanja svečarske postavke, od svega par dana, govori štošta o uslovima prezentacije sve masovnije produkcije različitih kreacija. Kameradesima tako ne ide naruku zatvaranje magazina što neguju fotografiju, ni sve izdašniji amaterski doprinos slici sveta, ali za njih rade prepoznatljiv kvalitet i specifična percepcija stvarnosti koja nas sve pogađa. „Iskorak u komercijalno ipak nas nikad neće odvesti u hiperprodukciju, veoma opasnu po našu i tuđu pažnju, usmerenu na konkretan problem“, naglašavaju Kameradesi. U njihovo obećanje ne treba sumnjati, s obzirom na to da se i ljudi teško menjaju, a naročito pankeri u duši.

Fotografije u prilogu teksta pogledajte na sajtu nedeljnika Radar.