Para ima za medije, ali ne i za novinare: Medijski radnici u Nišu jedva stižu i do prosečne plate

Kada se govori o pritiscima kojima su novinari izloženi, akcenat se najčešće stavlja na one koje dolaze spolja – iz vlasti, od političara. Često zanemaren, ali nikako manje bitan aspekt je onaj koji dolazi iznutra – od vlasnika medija, koji novinare plaćaju, kako oni sami kažu “bedno” i “ponižavajuće”. Rečenice “naći ću novinare i u podzemnom” i “uvek možeš da radiš i u fabrici” već su među niškim novinarskim esnafom postale anegdote.

“Najdegradiranija profesija i najmanje plaćena”, “Male plate, mnogo odgovornosti”, “Niže od svake niske plate, poniženje veće od svakog koji nenovinari mogu i da zamisle” – ovo su samo neki od komentara niških medijskih radnika i radnica o uslovima rada i novinarstvu.

Može li se jedan od najodgovornijih poslova kada je u pitanju javni interes dobro raditi, ukoliko su oni koji taj javni interes brane na ivici siromaštva? Više od 70% ispitanika složilo se da je izuzetno teško baviti se novinarstvom bez ekonomske sigurnosti. Sa ovim se saglasio i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Željko Bodrožić.

Imate poslova gde zaista morate da budete finansijski nezavisni da bi istrpeli pritiske. Da bi uspeli da preživite, a ostanete svoji. To je razlog što mnogi u našoj brašni u nekom trenutku klecnu. Jer jednostavno biti hrabar, odlučan, pošten, revnosan, sve to bi trebalo da znači da imate neku sigurnost što se tiče vašeg preživljavanja, osnovnih životnih potreba. A kada to nemate, još naročito ako imate porodicu uz sebe, onda ste ne laka meta, ali mnogo lakša za ucenjivanje, potkupljivanje… – navodi Bodrožić.

Kroz novinarsku profesiju se oslikava i ekonomsko stanje zemlje, a novinari su uvek, kako kaže, spadali u neki prosek. Naša anketa, dodaje, pokazuje da je taj prosek očajan i nedovoljan da se preživi mesec dana. 

Posebno što većina ljudi koja radi u novinarstvu, radi to na neadekvatan način. Em se brukaju, em se brukaju za male pare. Većina je u nekoj vrsti zarobljenog novinarstva. Znači pristali su na cenzuru, autocenzuru, a pristali su i na male plate.

Para ima, ali ne za njih

Novca za novinare možda nema, ali za medije i te kako ima. Samo je iz budžeta Grada Niša u poslednje 3 godine izdvojeno 239 miliona dinara. I to je samo deo novca koji odlazi medijima u Nišu. Novac stiže i državnog budžeta, drugih gradova i opština, brojnih domaćih i inostranih organizacija, kao i iz komercijalnih delatnosti samih medija. Tu je i novac iz izbornih kampanja, koje imamo gotovo svake godine. Ipak, tek mali deo ovog kolača odlazi upravo onima koji sadržaj tih medija i stvaraju.

Da je to simptomatično i izgleda neverovatno da se mnogo novca uliva u osnivače medija, firme koje medije objavljuju, a da oni koji najviše rade zapravo zarađuju najmanje, smatra Bodrožić.

Veliki deo novca se očigledno pere preko nas (novinara). A druga stvar, novac koji ide ide iz državnih, lokalnih, pokrajninskih budžeta, očigledno u najvećoj meri služi za neko pranje para ili najviše para uzimaju gazde. I to je problem. Kada pogledate, saberete, solidne cifre se dele na javnim konkurisima i sigurno bi se, da je ovde normalna situacija, to odrazilo i na kvalitet novinarstva, onoga što se objavljuje i na socio-materijalni položaj novinara. 

Kako naše istraživanje pokazuje 43% medijskih radnika u Nišu radi za platu manju od 50.000 dinara, što je za oko 300 evra manje od republičkog proseka. Skoro polovina od tog broja radi za platu manju od minimalca. Nešto veće plate prijavljuju oni koji rade u dopisništvima nacionalnih i beogradskih medija. Najveći broj ispitanih, skoro trećina, kaže da im je plata između 50.000 i 70.000 dinara.

Novinarka Media i reform centra Niš Vesna Milić Radosavljević kaže da ne samo da je većina njenih koleginica i kolega na socio-ekonomskom dnu, već nisu ni spremni da se bore za svoja radnička i ljudska prava.

Zaokupljeni egzistencijalnom bitkom, većina nije imala snage ni volje za borbu protiv pritisaka, pa su bez otpora skliznuli u autocenzuru. Ne možemo da očekujemo od siromašnih novinara da rade u interesu javnosti. Što je najtužnije, pored vlasnika medija u Nišu i vladajućih struktura, ovoga su svesni i donatori i evropske organizacije – kaže Milić Radosavljević.

Ni brojna poskupljenja u poslednjih godinu dana – od osnovnih namirnica, do poskupljenja goriva i struje, nisu bila dovoljan razlog za povišicu kod nešto više od polovine ispitanika. Povišice su uglavnom dobijali oni sa već većim platama od 50.000, pokazuje naše istraživanje.

Kada su u pitanju ugovori, 63% ispitanih  ima ugovor na neodređeno vreme. Međutim, bez ugovora radi 17% ispitanih.

Da im “ugovor ništa i ne znači jer poslodavac u svakom trenutku može da ga prekine” smatra čak 24 radnika/ca u medijima. Ipak, tek manje od polovine bi pokrenulo postupak pred sudom ukoliko njihova radna prava budu prekršena.

Dokle god svi budu slezali ramenima, nećemo se izvući iz limba slabih medija koji ne postavljaju pitanja i ne pokreću važne teme. Zato će Niš ostati grad u kome se svašta krije “ispod žita”, sve nauštrb (pa čak i života) standarda građanki i građana – navodi novinarka Media i reform centra Niš.

Više od polovine niških novinara i novinarki se oseća degradirano u odnosu na koleginice i kolege koji isti posao rade u Beogradu i Novom Sadu, a gotovo isti broj se oseća degradirano na svom radnom mestu, pokazuju rezultati. Njih 13-oro smatra da bi, ukoliko bi razgovarali sa poslodavcem o boljim uslovima, dobili odgovor “ukoliko ti se ne sviđa – idi”.

Mnogi su zaista i otišli.

Ili promena profesije, ili drugi grad

Ovakvi uslovi rada su, između ostalog, naveli više od polovine medijskih radnika/ca da razmišljaju o promeni profesije, pokazuje naše istraživanje. Neki od njih samo razmišljaju o tome, dok veći deo aktivno radi na traženju novog posla. Mnoge njihove kolege su to već odavno i uradile.

Zbog nemogućnosti daljeg napretka, loše medijske situacije u Nišu, kao i loših uslova rada brojni iskusni novinari su odlučili da svoje karijere nastave u drugim gradovima, najčešće u Beogradu. Oni koji su ipak rešili da ostanu u Nišu, ali da od svoje plate mogu i da žive, odlučili su se za prekvalifikaciju i druge profesionalne prilike.

Jedna od njih je i dugogodišnja novinarka Sanja Janačković, koja već 7 godina radi u IT sektoru. Od novinarstva kojim se profesionalno bavila celu deceniju nije odustala, ali joj je ono sada samo dodatni posao. Odluka joj, kaže, nije bila teška, već se nametnula kao logična čim je uočila da ima veštine koje su za netehničke pozicije u IT sektoru veoma tražene.

– Imala sam motivaciju dok sam mogla da profesionalno napredujem, a izgubila je kada sam u tom smislu u tadašnjim okolnostima dostigla maksimum i osetila stagnaciju. U IT sektoru maksimum se ne može dostići jer je napredak moguć uvek, tako da je digitalni marketing sada moja profesija, dok je novinarstvo ostalo moj hobi, nikada ga neću potpuno zapostaviti – navodi Sanja Janačković.

Plata profesionalnog novinara na vrhuncu karijere je približna ili jednaka prosečnoj juniorskoj plati u IT sektoru, a posle nje u većini kompanija tek sledi napredovanje, kaže ona. U novinarstvu je situacija potpuno drugačija – i u Nišu, a i u drugim gradovima.

Kada profesionalni novinari dođu u poziciju da imaju dovoljno iskustva, znanja i sposobnosti, uglavnom nemaju platu koja odgovara takvom dostignuću u karijeri. Nažalost, tako je to u novinarstvu – ova profesija, bez obzira na ogromnu važnost i značajnu ulogu u društvu, u Srbiji nije dovoljno cenjena – kaže Sanja Janačković

Rezultati istraživanja MRCN-a je, kaže, ne iznenađuju.

Medije vode biznismeni kojima je cilj profit, pa ne čudi činjenica da 43% vaših ispitanika ima platu nižu od 50.000 dinara, a da petina njih prima plate niže od minimalca. Zabrinjavajuće je što smo dovedeni u takvu situaciju da novinari pristaju i na takve uslove i što tolerišu, ne preterujem kada kažem, i uvredljivo niske plate – navodi ona.

Bez profesionalnih, iskusnih novinara i novinarki, nema ni profesionalnih medija. Bez njih su na najvećem gubitku javni interes i građani.

Niš je rasadnik profesionalnih novinara i novinarki, koji cvetaju u nekim drugim gradovima ili profesijama, jer im mediji u Nišu nisu dali šansu da rade u našu korist. Sanja Janačković, Uroš Dimitrijević, Marija Vučić, Stefan Marković, Predrag Blagojević, Aleksandar Stankov su samo neki od novinara i novinarki koji je Niš “izgubio” poslednjih 6-7 godina – kaže Vesna Milić Radosavljević.

Šta znači “dobra plata”?

A kako sačuvati, pa i vratiti novinare u medije? Više od 70% naših ispitanika smatra da je potrebno da novinari imaju mnogo veće plate. Na pitanje koliko bi novinari trebalo da budu plaćeni najčešće su se našli odgovori između 70.000 i 100.000 dinara. Ovo praktično znači da bi novinari bili zadovoljni platom koja je blizu prosečne.

“Skuvana smo žaba”, većina ljudi je “skuvana” i sada kada dođe neko i ponudi vam 500 evra vi kažete “WOW, super, hoću da radim za 500 evra”, iako je 1000 evra danas minimalac da možete da preživite. Ali pre toga su vas naučili da živite sa 200, pa vama 500 evra izgleda ko planina – zaključuje predsednik NUNS-a.

Inače, od 57 medijskih radnika koji su popunili anketu 80% njih ima fakultetsku diplomu osnovnih ili master studija i više od polovine se ovim poslom bavi duže od 15 godina.

Među ispitanicima je bilo više žena – njih 40. Najviše je odgovora bilo od od novinara, voditelja i urednika (ukupno više od 90%) zaposlenih u onlajn portalima i televiziji (po 23), a potom sa radija (6) i štampanih medija (4), dok je 1 odgovor stigao od zaposlenog u novinskoj agenciji.

Najveći broj ispitanika (40) radi za lokalni medij iz Niša, a odgovorilo je i 10 dopisnika nacionalnog medija, 1 dopisnik regionalnog medija sa sedištem van Niša i 4 frilensera. Najveći broj je profesionalnost svog medija ocenio je ocenana 3 i 4. Trećina ispitanika svoju profesiju ne bi menjala čak i ako bi to značilo bolje uslove rada i veću platu.