Petar Luković: Preminuo novinar „beskompromisni borac” koji nije „podilazio i uzmicao ni milimetar”

Snimak ekrana, Face TV

„Peru ćemo pamtiti dugo kao beskompromisnog borca koji nikome nije podilazio ni uzmicao“, govori Boris Dežulović, splitski novinar, za BBC na srpskom.

Bogatu višedecenijsku karijeru gradio je prvo kao muzički, a onda i politički novinar u mnogim listovima širom bivše Jugoslavije i Srbije – od Duge, Džuboksa i Poleta, preko Vremena, do E-novina i XXZ magazina koje je uređivao.

Pisanjem se zalagao za pomirenje naroda bivše Jugoslavije, bio je protivnik režima nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića i britkim perom se borio za istinu o ratnim zločinima počinjenim 1990-ih.

Nije se libio da kritikuje ni vlasti koje su potom vodile Srbiju, kao ni kolege iz sveta novinarstva sa kojima je čak prekidao i dugogodišnja prijateljstva.

„Balkanski Kristofer Hičens„, kako su ga pojedini nazivali, za života je napisao tri knjige – Bolja prošlost, Ćorava Kutija i Godine raspada – hronika srpske propasti.

Višestruko je nagrađivan, ali je kao „najvažniju i najdražu nagradu isticao titulu Počasnog građanina Sarajeva“ koju je dobio 2010.

Od muzike do kritike

Rođen je 21. januara 1951. godine u Kraljevu.

Završio je Šestu beogradsku gimnaziju, a potom diplomirao na Mašinskom fakultetu.

U novinarske vode je uplovio kao rok kritičar lista Duga 1976. godine.

Duhovite, cinične i oštre recenzije muzičkih izdanja donele su pažnju čitalaca širom bivše Jugoslavije u magazinima poput Džuboksa, Mladosti, Poleta, Oslobođenja i Roka 82.

Od 1991. do 1996, Luković je bio u timu iskusnih novinara poznatog beogradskog nedeljnika Vreme.

Pisao je i za Našu borbu do 1998, a bio je i urednik časopisa X Zabava do marta naredne godine.

Bio je glavni i odgovorni urednike portala E-novine, a od 2017. do smrti, regionalnog portala XXZ magazin.

Luković se poslednjih godina lečio od raka i zapao, pored zdravstvene, u tešku materijalnu situaciju.

Redovno je objavljivao blog o zdravstvenom stanju i hemioterapiji.

„Sa penzijom od 250 evra, našao sam se u poziciji da jedva preživljavam, nešto mi malo pomažu čitaoci i prijatelji, ali se i to iscrpelo. Samo troškovi za stan su mi 230 evra!“, pisao je Luković.

Ratno ‘Vreme’ i ‘Feral Tribjun’

Početak krvavog raspada bivše Jugoslavije Lukovića je odveo u političko novinarstvo i tako 1991. dospeo u sveže formirani beogradski nedeljnik Vreme.

Boris Dežulović kaže da je u tom periodu bio „svedok Perine hrabrosti i garda“.

„Neću nikada zaboraviti redakciju starog Vremena ranih 1990-ih, svakodnevnih telefonskih poziva, pretnji i najstrašnijih reči i blesavog Peru Lukovića koji je jedini uzimao slušalicu u ruke i govorio: ‘Dođite, tu vas čekam'“, priseća se hrvatski novinar.

Potom bi, dodaje, Luković silazio u dvorište i čekao.

„I nikad se, naravno, niko nije pojavio.

„Lud, hrabar i takav do kraja“, seća se Dežulović, koji je sa Lukovićem sarađivao u splitskom Feral Tribjunu (Feral Tribune).

Za nekadašnji splitski nedeljnik Luković je pisao još od 1984. kada je izlazio u okviru splitske Nedjeljne Dalmacije.

Dežulović ga opisuje kao „saborca u najgore vreme devedesetih“, kada je novinarski posao bilo teško raditi „više u Srbiji, nego u Hrvatskoj“.

„To je čovek koji je u njegovoj fanatičnoj borbi za pravdu i nepopularnu istinu, napravio toliko neprijatelja da je čak i mene upisao među njih, i neke stare prijatelje.

„Često su to bili nesporazumi, a najčešće njegov inat, po kome je bio poznat – nije nikome puštao, ni popuštao, čak ni prijateljima“, objašnjava splitski novinar.

‘Herojstvo najvišeg stepena’

Beskompromisnost, inat i oštro pero krasile su njegov stav i stil još od prvih novinarskih dana i pisanja „kultnih kratkih muzičkih recenzija“, do svojevrsnih razgovora sa samim sobom, odnosno „solilokvija na tribinama Peščanika“.

Subjektivni i kritički pristup negovale su i E-novine, portal gde je Luković bio glavni urednik od 2008.

„Mi imamo principe koji su potpuno u neskladu s novinarstvom – pre svega, ne postoji objektivno novinarstvo, ne postoji druga strana, nikakve nas činjenice iz njihovog profašističkog repertoara ne interesuju, ne dopuštamo nikakav govor mržnje sa strane desnice.

„Taj portal je neka vrsta našeg malog ostrva gde se obraćamo nekom normalnom svetu, ljudima kojima je preostalo još malo zdravog razuma“, pisao je.

Tokom blizu decenije rada ovog portala, posebna pažnja je posvećivana pisanju o ratnim zločinima i kritikovanju društva i politike u Srbiji i regionu.

Zbog uređivačke politike i oštrih kritičkih tekstova često su bili na udaru konzervativnih i nacionalno opredeljenih opcija.

„Bio je neka vrsta beogradskog Ferala, kojima je Pera godinama šamarao srpske patriote i patriotizam, do samog kraja i tog njegovog azila u koji je proteran“, smatra Dežulović.

Kaže da je stizalo „beskrajno mnogo sudskih tužbi patriotskih vigilanata, koje su uglavnom dobijali i koje su mu upropastile i sajt i život“.

Zato će ga pamtiti i po stavu „od koga nema uzmicanja ni milimetar“, što je na ovim prostorima „jako nepopularno“.

„Ali će to ostati epitaf Pere Lukovića – nema podilaženja masovnoj histeriji, a kad se neko protiv masovne histerije bori u ratu onda je to herojstvo najvišeg stepena“, zaključuje Dežulović.