Plaćeni pokloni: Šampioni proizvodnje vesti čije značenje određuje ko kako hoće

Nabavka ruskih aviona opovrgla je ne samo predstavu o jednoobraznosti srpske medijske scene već i – činilo se – nepomerljivi aksiom o tome da je „vest svetinja, a komentar slobodan“.

E pa, kod nas je i to obrnuto, jer je – samo naizgled – jednostavna vest o nabavci uživala nesputanu slobodu da se pojavljuje u različitim vidovima, ali je – zato – komentar nabavljača imao maltene svetiteljski karakter.

Počelo je tako što je nabavka opisana kao poklon, što je – imajući u vidu da se poklon ne plaća – proizvelo ne samo logičke teškoće kako da se knjiže troškovi nabavke koje je ministar odbrane procenio na 185 miliona dolara, a premijer i više.

I sam premijer, najzad, podsećanjem na uzrečicu „čist račun – duga ljubav“, uputio je na zaključak da dar, ipak, nije sasvim bez troška. Iako je nedoumica otklonjena objašnjenjem da su avioni besplatni ali ne i njihova „modernizacija“ i oprema savremenim oružjem, još uvek nije jasno kako se nabavka aviona može istovremeno opisivati i kao poklon i kao kupoprodajni čin.

Tim pre što je i premijer – posluživši se tekstom iz „Balkan ekspresa“, u kome glumac izvrdava odgovor tvrdeći čas jedno, čas drugo – posredno stavio do znanja da se jedno isto ne može opisivati na dva različita načina.

E pa, u tome bismo se mogli složiti sa premijerom. Ili si krenuo da muziciraš ili ideš „kod tetke“.

Ili si, drugim rečima, avione dobio na poklon ili si ih platio. Ili jedno ili drugo. Ne može oboje. E pa kod nas može, što samo potvrđuje stanovište sa početka teksta da naša javna, a time i medijska scena, po bogatstvu tumačenja i maltene baroknoj raskoši izražavanja ima renesansna svojstva.

Nedovršene i „lakmus“ vesti

Toliko se o aferi s oružjem u Jajincima i nekim garažama u Beogradu pisalo, da su stanari odlazili u podrume strahujući da će umesto kace sa kupusom zateći minobacač. I šta? Ništa, naravno. Afere se ne proizvode da bi se rešile i na taj način građane rasteretile briga, već da bi ih držale u postojanoj napetosti

Takvo mišljenje, najzad, potvrđuje i – statistički dokaziva – činjenica da smo bez premca ne samo u proizvodnji vesti čije se značenje proizvoljno određuje već i nedovršenih vesti, bolje reći afera.

Kao primer za to može da posluži otkriće oružja u Jajincima i u nekim garažama u Beogradu. Toliko se o tome pisalo da su stanari odlazili u podrume strahujući da će – umesto kace sa kupusom – zateći minobacač.

I šta? Ništa, naravno. Afere se ne proizvode da bi se rešile i na taj način građane rasteretile briga, već da bi ih – tako nedovršene i nerazjašnjene – držale u postojanoj napetosti i uznemirenosti. Pomalo čak liče na čuvena poglavlja za Evropsku uniju, s tim što se ovde – jednom otvorena – nikad ne zatvaraju.

Istom cilju služi i „lakmus novinarstvo“ u kome se ličnosti od ugleda, označene makar samo kao potencijalni rivali vlasti, potapaju u deponijski medijski rastvor koji ih smesta boji u „neprijatelje“ i „plaćenike“, a prema potrebi i u „čudovišta“.

Vesti „na razlomak”

Ako mislite da je to sve, varate se. Da smo u obesmišljavanju, bolje reći podlokavanju aksioma „vest je svetinja, komentar je slobodan“ nenadmašni, svedoči – u svetu novinarstva – takođe jedinstven fenomen koji bi se – samo približno – mogao opisati kao „vest na razlomke“.

Za razliku od celovitih vesti kakve bi – po definiciji – sve morale biti, ove se dele na razlomke koji se mogu beskonačno mrviti. Jedan isti put se, po nahođenju vlasti, može više puta otvarati tako što se računa svaka deonica posebno a ne put u celini. Put od 300 kilometara se tako može otvarati 10 puta, a ako vlasti zaključe da je to probitačno, i više od toga.

U svetu je običaj da u vest može dospeti samo početak i završetak radova. Jedna ista vest ne može se, drugim rečima, deliti na razlomke. Svuda osim kod nas.

Kako je to moguće? Tako što ovde vest nije „svetinja“ već samo oruđe za stvaranje utiska.