Predrag Blagojević: Oslobodite se autoriteta

Predrag Blagojević u novinarstvo je ušetao nonšalantno, bez namere da mu to bude životni poziv. Prva novinarska ljubav mu je bila radio i zato se 1997. godine prijavio za školu za radio voditelje. Tada je imao 16 godina i hteo je da radi na tada kultnom Fast radiju. Ta želja mu se ostvarila samo godinu dana kasnije.

Došao je u redakciju Fast-a i pitao da li im treba voditelj i tako počeo da radi. Tokom bombardovanja 1999. radio je dvanaestočasovne smene, jer su gotovo svi iz redakcije bili mobilisani. Muziku su puštali sa diskova. Nije bilo moguće napraviti plejlistu, pa je bar jedan morao da dežura 24 sata i pušta pesme. Fast se tada nalazio u zajedničkim prostorijama jedne zgrade u kojoj su uglavnom živeli vojni penzioneri. Umesto mrežice za zaštitu mikrofona, koristili su mrežaste ženske čarape. Nisu imali slušalice, već su ono što ide u etar slušali preko zvučnika. Prostor u kome su bili, povremeno su morali da dele sa skupštinom stanara zgrade koja je tu održavala sastanke. Jedan takav sastanak bio je povod da se Fast radio izbaci iz tih prostorija, a glavnu ulogu u tome odigrao je Peđa.

„Raspravljalo se o liftu koji nije bio u funkciji i o tome zašto je Fast radio radio tokom bombardovanja. Počinju oni da se svađaju i pošto su toliko bili nervozni kažu mi: „Dečko, smanji malo tu muziku!“. Ja malo smanjim, ali ne mogu da smanjim skroz, moram da čujem šta ide u etar. Treba da pogodiš kad se pesma završava, da pustiš sledeću. Prođe malo vremena, oni opet: „Dečko, rekli smo ti, utišaj!“. I ja uzmem mikrofone, okrenem ka njima i emitujem uživo njihov sastanak“, priča Peđa.

Stanari u tom trenutku nisu primetili da sve što pričaju ide u etar. Peđa je, nakon toga otišao na more, a kada se vratio saznao je, da je zbog njegovog poteza Fast radio izbačen iz zgrade, a redakcija je bila ljuta na njega što nije bio tu da pomogne pri selidbi.

Na Fastu je radio do 2002, a onda je šest meseci radio na Fair play radiju, a posle toga i na Radio Nišu od 2004. do 2005 godine. Na TV5 počinje da radi krajem 2006. za emisiju „Izborna hronika juga Srbije“ i da u okviru informativnih emisija izveštava o problemima građana. U to vreme, TV5 uživala je veliko poverenje građana, koji su često, kada imaju probleme sa vlastima, bankom ili poštom, znali da kažu: „Zvaću TV5!“. Svoju prvu ozbiljniju priču Peđa je uradio upravo na ovoj televiziji.

„Bio sam na nekom terenu kad nam je prišla neka žena, videla je markicu TV5 na kameri i onda je počela da priča neku priču koja je meni, kao novinaru, bila vrlo zanimljiva. Radilo se o krađi socijalne pomoći u Centru za socijalni rad. To je odjeknulo toliko da su tri žene nakon toga bile uhapšene. Ukazali smo na taj problem i zbog tog slučaja je tada promenjeno neko pravilo obračuna tih naknada za socijalno ugrožene. Nakon takvog epiloga priče, ne možeš a da ne dobiješ motivaciju da i dalje radiš ovaj posao“, priča Peđa.

[povezaneprice]

Posle ove priče sve vise je počeo da istražuje poslovanje u Poreskoj upravi, Elektrodistribuciji, Aerodoromu, ali uredništvo TV5 ovakve priče nije želelo da objavi.

„Ja sam naišao na neku mnogo dobru priču za korupciju na niškom Aerodoromu. Odem kod urednika i kažem imam tu priču, treba mi pet do sedam minuta za ovaj TV prilog, kamera i snimatelj. Njihov odgovor je doslovce bio: „To ne smemo da objavimo“. Nikad mi nisu rekli zbog čega“.

Upravo ova istraživačka priča o manipulacijama na Niškom aerodromu, biće priča kojom je Peđa 2009. godine, zajedno sa Aleksandrom Ilićem Flajkom i Vitomirom Ognjanovićem pokrenuo portal Južne vesti.

Početak Južnih vesti

Peđa je nekoliko meseci 2007. godine radio kao spasilac u Americi. S obzirom na to da je do tada radio na TV5 i navikao je da bude u toku sa dešavanjima u gradu, u Americi je shvatio da, osim u Narodnim novinama koje su tada kasnile i po 7 dana, nigde nije mogao da pročita šta se dešava u Nišu. U to vreme u Srbiji, osim nacionalnih portala B92, Politike i Blica nije bilo onih koji prate šta se dešava na lokalu. Sve vesti sa juga koje je sporadično mogao da pročita na ova tri portala bile su u vezi sa crnom hronikom ili otkazivanjem neke predstave. Tada se kod Peđe rodila ideja  da napravi sajt koji bi objavljivao samo vesti sa juga Srbije.

Po povratku u Niš, nije odmah krenuo u realizaciju ove ideje. Od februara 2009. do oktobra 2010. radio je u agenciji i videoservisu Infobiro. Ipak, uporedo sa radom u agenciji, krajem 2009. rešio je da svoju ideju o sajtu sprovede u delo.

„Osnivači Južnih vesti smo Vitomir Ognjanović, Aleksandar Ilić Flajko i ja. Ja sam Flajka upoznao prvog dana kad sam se učlanio u planinarsko društvo, februara 1997. godine. Znao sam da je programer koji pravi sajtove. Kad sam otišao kod njega, tamo je bio i Vita, koga sam tek tad upoznao. Ja nisam imao pare da platim sajt, njih dvojica znaju da programiraju – tako smo se dogovorili da postanemo partneri. To je tako krenulo i dan danas funkcioniše na potpuno isti način. Njih dvojica su zaduženi za tehniku i finansije, ja sam za redakciju i to je podela koja se od početka ne menja. Nisam bio svestan i nisam mogao tada da zamislim u šta se sve upuštamo“.

Prvobitna ideja bila je da na sajtu budu samo vesti od tri rečenice, a da pored vesti objavljuju povremeno i intervjue i kolumne. U međuvremenu su shvatili da ipak nije dovoljno ljudima dati samo informaciju, već je potreban i kontekst, pa su tako počeli i da menjaju koncepciju. Južne vesti zvanično su počele sa radom 29. januara 2010. godine, kada je tadašnji šef Centra za istraživačko novinarstvo Đorđe Padejski klikom miša objavio tekst o manipulacijama na niškom aerodoromu, priču koju TV5 nije želela da emituje.

„Za tu priču smo već maja meseca te godine dobili nagradu za istraživačko novinarstvo. Koliko znam, to je prva novinarska nagrada, koja je dodeljena za  tekst koji je objavljen samo u onlajn mediju u Srbiji!“

Nakon ove, Peđa je 2012. dobio i nagradu za građanski aktivizam „Šetač“, a 2013. nagradu za profesionalnu etiku i hrabrost „Dušan Bogavac“. Član je izvršnog odbora NUNS-a i predsednik Asocijacije onlajn medija.

Otpor prema nametnutim autoritetima

Još u osnovnoj školi Peđa je bio u izviđačima, ali ih je napustio jer mu se nije dopalo što nisu postojali kriterijumi za izbor vođe čete u samom odredu.

„Nije meni bio problem što neko komanduje i što postoji neka hijerarhija, nego je problem u tome što nisu postojala jasna pravila ko postaje vođa čete, ko komandant, po kojim kriterijumima i onda meni bude nadređeni neko za koga mislim da je nesposoban i pritom ja nemam mogućnost da na neki način utičem na njegov izbor, jer nije bilo glasanja. To me je mnogo nerviralo i to je bio glavni razlog zašto sam napustio izviđače i ’97 prešao u planinarsko društvo gde je vladala demokratija“, priča kroz smeh Peđa.

U srednjoj školi bio je član Otpora, ali kaže da nije imao toliko problema u školi zbog toga, koliko je imao zbog svog ličnog otpora prema profesorima i „nametnutim autoritetima“. Prva stvar koju kaže mladim novinarima kada počnu da rade u redakciji Južnih vesti, upravo je, da se oslobode autoriteta, da postavljaju pitanja iz ugla građana jer su političari obavezni da na njih odgovaraju.

„Onog trenutka, kada novinar počne tako da razmišlja i da radi, kada ostavi protokole iza sebe i počne da postavlja pitanja: kako vi trošite pare, a zašto toliko, a zašto ta predstava košta toliko, a ne ovoliko… Od tog trenutka kad ti znaš i kapiraš da pristupaš tim ljudima iz te perspektive i da sve vreme postavljaš pitanje iz ugla građana, iz ugla poreskih obaveznika, od tog trenutka ti ne možeš da budeš loš novinar“.

Svoju decu od malena uči šta je porez, ko su oni koji su na vlasti i šta treba da bude njihov posao. S obzirom na to da u Srbiji nije pronašao sličan regionalni sajt, kao što su Južne vesti, kaže da 90% onoga što rade i menjaju, rade kroz neku vrstu eksperimentisanja. Ranije su prvi objavljivali neku vest, danas to menjaju, jer smatraju da je bitnije da informacija koju objave bude proverena, a čitaocima prepuštaju da biraju kome će da veruju. U poslednje tri godine Predrag je četiri puta dobijao pretnje zbog istraživačkih priča koje su objavljivali, ipak, kaže da, uprkos tome, voli svoj posao.

„Posao je takav da ne možeš da se isključiš, nije ono smena, radiš, sastavljao si delove na traci osam sati, onda se isključiš, nego praktično 24 sata ti živiš taj isti život. Rečenica koju je skoro izgovorio Slaviša Lekić, kad je izabran za predsednika NUNS-a,  je ono što ja sve vreme pričam, samo je on mnogo lepše to rekao:„Ako celog života radiš to što voliš, na kraju će ispasti da celog života nisi ništa radio“. Stvarno volim ono što radim. Tu ima i stresa i svega, ali je meni zanimljivo“.

Peđa je i dalje u planinarskom društvu, i često koristi slobodno vreme da se na taj način opusti od stresa. Pored Južnih vesti, radi i neke druge stvari koje su za njega izazov. Radio je oko mesec dana kao asistent i fikser za poznatu emisiju Travel Kanala “World greatest motorcycle rides”, a od 2015. godine vratio se i svojo prvoj ljubavi – radiju, kao dopisnik Radija Slobodna Evropa.