Radio u Srbiji: Ljubav, „kolekcionari dobrog zvuka“ i džuboks

Milica je nedavno išla da kupi telefon i znala je šta hoće.

Da, kamera je bitna, bitni su i memorija, baterija, marka – naravno i cena – ali nisu najbitniji.

„Bilo je veoma bitno da telefon ima opciju za radio, a toga je sve manje“, kaže Milica Đilas za BBC na srpskom.

Zašto? Jednostavno, voli.

Međutim, radio se odavno ne oseća baš najbolje, a stanice koje ne funkcionišu samo kao džuboks mogu se nabrojati na prste jedne ruke.

Kada se na to doda nedostatak novca i vreme koje radi ono što najbolje zna – prolazi, a samim tim i donosi nove tehnologije, sve je manje onih koji uključuju radio.

To što je danas Svetski dan radija apsolutno ništa ne menja.

Mašta i emocija

Milica kaže da njena ljubav prema radiju potiče još od detinjstva.

„Zbog toga smatram da je slušanje radija najbolje i najvernije ako je deo porodične tradicije.

„Imali smo u kuhinji radio koji je uvek bio upaljen, a hvatao je samo lokalnu radio stanicu i Radio Beograd, koji smo uglavnom birali“.

Kako kaže, emisije Poštovana deco, Karavan i dramski program Radio Beograda bili su „obavezna zvučna pozadina ručkova i spremanja svih obroka“.

„Bila sam ljubomorna na sve te klince iz Poštovana deco zato što oni sede u studiju, a ja ne da ništa da kažem, dok je voditelj Karavana Đorđe Nenadović bio heroj mog detinjstva“.

Ta ljubav se kasnije sa vremenom samo razvijala.

U srednjoj školi u Vrbasu je volontirala na lokalnom radiju, nakon čega u Novom Sadu upisuje novinarstvo.

Milica danas ima 26 godina, voditeljka je i novinarka na Radio Beogradu.

Zašto baš radio?

Kaže, zato što u čoveku razvija ono što drugi mediji ne razvijaju, a pre svega emociju.

„Svaka emocija se prepozna preko glasa i zato radio najbolje budi i prenosi sve emocije – mirnoću, ljubav, lepo raspoloženje…

„Jedan od prvih saveta koje sam dobila na lokalnom radiju u srednjoj školi jeste da sve probleme ostavim van studija, jer se u studiju svaka emocija veoma dobro čuje“.

A pored emocije, tu je i mašta.

„Radio ima tu sposobnost da razvije sliku o tome šta neko sluša, zato je važna ta sposobnost reportera da rečima prenese nešto što slušalac ne može da vidi.

„Zato ga volim – izazov je predstaviti neku sliku rečima ili zvukom“.

Život i preživljavanje

Da li je radio živ?

„Živ je, ali deli sudbinu svih ostalih medija“, kaže za BBC na srpskom Rade Veljanovski, profesor radio novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Veljanovski smatra da su svi mediji danas ugroženi na sve moguće načine – materijalno, politički, egzistencijalno, uređivački.

„Pritom, radio deli sudbinu svih radio stanica u svetu. Nove tehnologije, društvene mreže, pa i razvoj televizije, na neki način su potisnuli radio, ali on i dalje ima perspektivu“.

Jedan od onih koji žive od radija, u kakvom god on stanju bio, jeste Đuro Svilar, autor i voditelj emisije „Pitajte Đuru, on zna ko zna“ na Radio Laguni.

Svilar kaže da radio – preživljava.

„Mnogi su mislili da će u potpunosti da nestane i da će ga internet potpuno ugasiti, ali je radio zapravo iskoristio internet da bi preživeo“, smatra Svilar.

„Dokle god u kolima ne budemo imali tako dobru internet vezu da nam ne treba FM prijemnik, radio će biti najbolji prijatelj vozača.

„Kad se to dogodi, videćemo šta će biti“.

Novac

Finansiranje – kratak je i jasan odgovor Svilara na pitanje šta je najveći problem radija u Srbiji.

„Kolač koji ide radiju se i te kako smanjio. Od 100 odsto neke sume za reklame u medijima, tek četiri-pet odsto ide na radio stanice.

„To je jasan pokazatelj da radio živi u teškim uslovima“.

Pitanje novca ističe i Veljanovski, koji u tome vidi razlog prebacivanja radija na džuboks.

„Jedan broj teoretičara radija smatra da se promenio ukus slušalaca, ali mislim da to nije tačno.

„U nameri da pojeftine troškovi proizvodnje, poseže se za lakšim sadržajima, jer nije isto puštati muziku po ceo dan i praviti istraživačke ili dokumentarne radove.

„To je zbog interesa vlasnika, ne zbog potrebe publike“, smatra Veljanovski.

On kaže da je i zbog interneta, sa povećanjem broja medija, uz sve manje ulaganje u radio, nemoguće da sadržaj bude istog kvaliteta kao pre 30 godina.

Ipak, Đilas ističe da postoji mesto na kojem i dalje neguju različite radijske žanrove – njen Radio Beograd.

Kako kaže, prava radijska publika je „veoma verna i dobro naslušana radija“.

„Svakog prvog ponedeljka u mesecu imamo emisiju u koju se slušaoci javljaju i govore zamerke i pohvale… Primetila sam da je 80 odsto tih kritika negde sa razlogom.

„Slušaoci veoma dobro osećaju šta znači dobar voditelj i šta je greška u programu“.

Berluskoni

Ako je situacija na radio talasima teška u Beogradu, na lokalu je još teža.

Haotična situacija nakon pada Slobodna Miloševića, kada je u srpskom etru bilo i do 1.200 elektronskih medija, zamenjena je… Pa, takođe haosom.

Tako je 2015. jedno od glavnih pitanja među novinarima bilo ko je Radoica Milosavljević.

Milosavljević je tada za sebe govorio da je „običan penzioner“, a za više od 100.000 evra je kupio nekoliko lokalnih medija.

To su RT Kruševac, RT Kragujevac, TV Pirot, RT Brus, Centar za informisanje Novi Kneževac, TV Požega, RT Dimitrovgrad i RT Pančevo.

Spekulisalo se da je kupovinu obavio za račun visokog funkcionera Srpske napredne stranke Bratislava Gašića, ali je on to demantovao, piše u njegovoj biografiji na Istinomeru.

Pojedini mediji su ga čak nazivali „kruševački Berluskoni“.

„Lokalne radio stanice su prošle kroz problematičnu i tešku fazu zato što država nije reagovala na vreme“, kaže Veljanovski.

„Još 2002. i 2003. su doneti zakoni o vlasničkoj transformaciji i da se ona dogodila u normalnim okolnostima, imali bismo mnogo bolje lokalne medije“.

Međutim, kako kaže, država je to izbegavala 13-14 godina.

„Nova vlast je organizovala svoje ljude da oni kupe lokalne medije, tako da su oni ponovo u rukama vlasti.

„To su oni koji su opstali, a neki su morali i da propadnu“, ističe Veljanovski.

Internet

Jedan od načina za spas radija u čitavom svetu bio je internet.

Većina radio stanica program emituje i onlajn, sve je moguće posle samo nekoliko klika naći na njihovim sajtovima, a neki su čak pribegli i Jutjubu.

Tako je danas moguće nešto što je nekada bilo nezamislivo – videti ko su ti famozni radio voditelji, čija populacija stoprocentno zna da izgovori sva slova, bez ijedne govorne mane.

Čak i problematična R i L.

U međuvremenu su se pojavili i podkasti, koje na internetu mogu da proizvode i kače gotovo svi, bez obzira na to da li imaju iskustvo iza mikrofona.

„Podkasti su sjajni, naročito kad neko ima nešto pametno da kaže“, kaže Milica Đilas uz osmeh.

Kako navodi, naravno da postoji razlika u sadržaju u odnosu na klasični radio, ali ih sve povezuje ista stvar – ljubav prema radiju.

„Podržavam svaki vid radijskog sadržaja… To je kao kod ljubitelja stripova – voliš i druge koji to rade, pričaš sa njima o tome…

„Mi smo jednostavno kolekcionari dobrog zvuka“.

Opstanak

Da li će radio – kao i štampane novine – opstati, niko ne može da kaže, jer je čovečanstvo prvi put u situaciji da ne zna kako će svet izgledati za samo 20 godina, a kamoli nešto više.

Svilar kaže „da“, uz jedno veliko „ali“.

„Možda je konekcija sa ostalim medijima način da radio opstane. Dakle, ne kao pojedinačni medij, nego kroz neku vrsta ujedinjenja više medija u jedno“, navodi on i kao primer ističe to što je svoju emisiju preneo u Insajder, gde je od nedavno stalno zaposlen.

„Postoji budućnost radija, neće biti ugašen, ali predstoje teška, teška vremena“.

On ističe da treba razumeti vreme u kojem živimo, a koje obiluje kratkim i površnim informacijama.

„Ipak, i dalje ima stanica, urednika i voditelja koji razumeju da treba skratiti ono što je bilo drugačko, a da stvari ne izgube smisao i poruku“.

Milica Đilas kaže da je „mnogo bojažljivija nego stručnjaci i kolege koji su 100 odsto sigurni da će preživeti i samo promeniti oblik“.

„Ubeđena sam da na radiju rade samo ljudi koji radio zaista vole i koji su bez obzira na stanje u medijima, veliki entuzijasti.

„Da se ne lažemo, plate na radiju ne mogu da zadovolje mesečni budžet“.

Kako kaže, slušaoci su ti koji će odrediti budućnost radija, a ne tehnologija.

„Džaba sva tehnologija, ako nema ko da je upotrebi i ciljano ode na neku frekvenciju.

„Radio mora iskreno da se zavoli da bi postao deo dnevne rutine, jer je ljubav ta koja drži ljude na talasima, pa makar im u tom trenutku tema emisije ne odgovarala.

„Naravno, radio prvo treba uključiti“.