Recenzija Nebojše Spaića: “Talasanje Srbije”

Priča o B92 nikada nije bila sasvim jasna onima koji su na nju gledali sa strane. Lično, uvek sam nekako bio njihov saputnik – i tu, i nisam tu. Čak ni iz te pozicije, nije mi bilo jasno da li je to radio, pokret, ideja, organizacija ili stanje svesti. Ili ko zna šta. Ni u »Talasanju Srbije« nema odgovora na to pitanje – štaviše, pitanje se samo izoštrava. Iz »Talasanja Srbije« se shvata da to nisu znali ne samo poštovaoci, ni protivnici B92, nego ni ljudi u njemu samom. I, paradoksalno, rekao bih, upravo je samo pitanje – odgovor na ono šta B92 jeste.

»Talasanje Srbije«  je, pre svega, slika jednog stanja duha,  objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u tim vremenima o kojima se u knjizi radi. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost, čitav jedan sistem ljudskih vrednosti svakako jeste ono što je povezivalo sve te ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino fenomenom B92. I taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su svi postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige. Na taj način smo svi mi, naime, bili u situaciji u kojoj sam i ja, kao recenzent – niko ko taj sistem vrednosti nije delio, o ovoj knjizi i ne može da piše, a samo je sticaj okolnosti da li je ova ili ona osoba u knjizi pomenuta, ili ne.

»Talasanje Srbije« je, naravno, i dragocena hronika tih 15 godina, svega onoga što nam se dešavalo. B92, po prirodi stvari, kao informativni medij, jeste najdirektniji svedok epohe. Kao akter mnogih ključnih događaja, od 9. marta, preko pada Krajine, zimskog protesta, bombardovanja, do 5. oktobra i postđinđićevske ere, taj element hroničnosti B92 u »Talasanju Srbije« pruža dodatnu perspektivu, poseban ugao posmatranja svega toga i time dobija na autentičnosti i značaju.

U ovoj knjizi autor otvoreno piše o stvarima zbog kojih se u ona vremena išlo u zatvor, zbog kojih još uvek može da se doživi neprijatnost, etiketa i diskvalifikacija. O parama, o vezama sa stranim diplomatama, o akcijama koje smo preduzimali… Za mnoge od njih sam znao, u ponekima i sam učestvovao, ali u tekstu Mašićeve knjige ima stvari koje su i za mene novost. Većinu tih stvari, naravno, vodio je Veran Matić. On je u knjizi prisutniji od svih drugih, postavljen na mesto od posebnog značaja, zbog nesumnjive vodeće uloge koju je u svemu tome imao. Kao recenzent, posle dosta razmišljanja, odustao sam od sugestije autoru da pojedine ocene ublaži. Shvatio sam da nije u pitanju glorifikacija, nego slika koju o toj ulozi ima autor knjige. Imajući u vidu autorovo poznavanje kako svega što se dešavalo, tako i Verana lično, procenio sam da njegovo mišljenje, samo po sebi, tu jeste jedino relevantno.

B92 uvek je bio višepolaran, policentričan. I svakako je najznačajniji element u svemu tome prve decenije bio radio, i svakako njegova informativna komponenta, ali postojao je još čitav jedan sistem koncentričnih krugova drugih aktivnosti. Časopis Reč je, do bombardovanja, bio bez dileme najkvalitetniji domaći književni časopis (posle se, za moj ukus, previše okrenuo teoriji i društvenoj kritici), programi koji su organizovani u Devedesetdvojkinom bisokopu Rex bili su jedini iole osmišljeni kulturni programi u Beogradu koji su u to vreme korespondirali sa svetom, knjige koje su izdavali bile su, uz par izuzetaka kao što je izdavačka kuća Vreme knjige, književno i publicistički superiorne u odnosu na sve ono što se tada, tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni kod nas objavljivalo, Žilnikovi i drugi filmovi osvajali su nagrade, izazivali civilizacijske šokove i postavljali društvene standarde javnog govora o, recimo, odnosu spram homoseksualaca, izbeglica ili ratnih zločina. Oni koji poznaju B92 iz tog vremena, neće se začuditi što u »Talasanju Srbije« sve to u velikoj meri nedostaje. Informativci, čiji je autor jedan od najvažnijih predstavnika, uvek su potcenjivali značaj svih drugih u okvirima B92.

»Talasanje Srbije« je zanimljiv tekst za čitanje. Autor je u njemu demonstrirao onu vrstu profesionalizma za koji se i sam, na B92 i van njega, uvek zalagao. Objektivno, precizno, pošteno i – sa jasnim stavom. Mašić je razgovarao ne samo sa ljudima iz B92 i okruženja koje mu je pripadalo, nego i sa najvećim protivnicima, uključiv arhineprijatelje B92 poput Nenada Cekića, Aleksandra Vučića, Gorana Matića ili Aleksandra Nikačevića. Toliko da objektivnost prema, recimo, Vučiću, hoće ponekad da pristrasnog čitaoca i iznervira. Autor tada, kao da oseti šta se dešava, podseti na ulogu određene osobe u širem kontekstu, dajući mu možda za pravo u ponekom detalju, ali nipošto u ukupnoj slici. Mašić, uz sve to, nekako intimno, pomalo poverljivo, sa nekolikim ličnim zapažanjima, svojim, ali i sagovornika, daje tekstu jednu emotivnu, nostalgičnu boju, boju svojevrsne herojske topline, onu boju koju su imale, recimo, serije »Više od igre« i »Grlom u jagode« – uveren sam da većina čitalaca ovog teksta zna o čemu govorim.

Na neki način, tu boju knjizi daje i perspektiva na koju se gleda iz sadašnjosti – perspektiva uspeha, ali i hladnoće, bez velikih ciljeva i zaista važnih stvari . Nekoliko puta sam se, čitajući rukopis, setio jednog događaja iz »novog« B92, iz njihove velike zgrade na Novom Beogradu. Otišao sam prvi put tamo nekoliko meseci pošto su se uselili, kao član žirija za nagradu »Zoran Mamula«, nagradu koja nosi ime jednog od najvažnijih ljudi za tih prvih 15 godina B92. Sačekala me je jedna od nekoliko sekretarica, asistentkinja, koordinatorki, kako se već zovu, od ko zna koliko ih imaju. Provodila me je do sobe u kojoj je trebalo da preslušavamo radove koji su ušli u finale. Pitala me je da li znam kako izgleda taj gospodin Mašić, koji jedini još nije došao, da ga sačeka. Na zidovima su visile iste one fotografije koje su i u ovoj knjizi, velike, uramljene… Pokazao sam joj Mašića na jednoj od njih i uzdržao se od bilo kakvog komentara, mada sam osetio nekakvu setu što, eto, oni koji me provode kroz B92 ne mene, nego ni Mašića, jednog od nekoliko najzaslužnijih ljudi što je B92 postao to što jeste – ne poznaju.

Knjiga »Talasanje Srbije« tu je da podseti na ta vremena, na te vrednosti koje su utkane u fenomen B92. Sprema se u štampu u vreme kada nije izvesno da će B92 dobiti frekvcenciju, pre svega za svoj televizijski program. Ukoliko u tome uspe, ova knjiga će mu svakako pomoći da u sigurno uspešnom poslovnom razvoju koji mu u tom slučaju predstoji, ne zaboravi sopstvene temelje. »Talasanje Srbije« tako bi mogao postati ono što mi je Saša Mirković jednom prilikom rekao da je, osim Basarićevih fotografija, možda potrebno napraviti – »Memorijalnu sobu«, »Sobu slave« za sve one iz tih prvih godina, da zaista dobiju zasluženo priznanje, ali i da sistem može da se razvija po drugim zakonitostima, mada na istim osnovama. Kada mi je to rekao, pomislio sam da je na neki način B92 shvatio koliko je u pravu bio Đinđić sa onom ciničnom o tome da se za zasluge dobija ordenje, a ne frekvencije.  »Talasanje Srbije« je orden za onaj B92.

Beograd, 12. mart 2006.

Autor recenzije novinar Nebojša Spaić preminuo je 2017. godine.