Savet psihoterapeuta novinarima: „Skinite se“ sa praćenja vesti o virusu kako biste sačuvali mentalno zdravlje

Uz neprestano izveštavanje i sve veće egzistencijalne probleme, odnos političara na vlasti prema profesionalnim novinarima i medijima, kao i državnih institucija koje su često zatvorene te je gotovo nemoguće doći do zvaničnih informacija, pritisci na slobodu izveštavanja o virusu i ogromna odgovornost za proveru informacija tokom pandemije laži sa kojom su takođe suočeni – dodatno pojačavaju stres.

Priručnik za psihološko preživljavanje (novinara) u kriznim situacijama, koji je psihoterapeutkinja Tatjana Atanasković napisala u saradnji sa kolegama Stefanom Mitrovićem Jokanovićem i Miljanom Vorkapić Viček, sadrži niz saveta za prevazilaženje kriznih situacija poput aktuelne pandemije.

Može da bude koristan svima, ali posebno novinarima, budući da oni svakodnevno izveštavaju o virusu, suočavaju se sa nizom izazova na poslu i kod kuće. Zato su prepoznati kao rizična grupa u pogledu posledica po mentalno zdravlje.

Istraživanje Međunarodnog centra za novinare pokazuje da je čak 38 odsto njih (među više od 1.400 ispitanih tokom prvog talasa pandemije) doživelo burnout (odgovor organizma na stres na poslu, koji prati umor, osećaj neuspeha i neefikasnog rada…), dok je kod 42 odsto registrovana povećana anksioznost. Strah od finansijskih posledica i gubitka posla doživelo je 67 odsto, a strah od zaraze 54 odsto anketiranih.

Prema istraživanju, 15 odsto novinara potražilo je psihološku pomoć.

Kakva je situacija u Srbiji – ne zna se. Podaci nisu postojali ni pre pandemije.

Da nema tog straha koji osetite kada idete u prodavnicu, možda se ne biste setili da stavite masku. Strah je tu da nas opominje da se nalazimo u rizičnoj situaciji. Treba biti svestan da je on prisutan, prihvatiti ga i proceniti da li je adekvatan ili neadekvatan

Tatjana Atanasković kaže da novinari kao „obrazovaniji sloj stanovništva“ obično prepoznaju da imaju problem i, kada se to desi, njeno iskustvo pokazuje da tada i potraže pomoć. Dodaje da je šteta što u medijima, bar u onim većim, ne postoje HR službe jer bi to bio kraći put do adekvatne podrške.

Izrada Priručnika deo je projekta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i novosadske organizacije UBUNTU – Centar za rast i razvoj ljudskog potencijala, u okviru kog su članovi ovog udruženja novinara imali i besplatne razgovore sa psihoterapeutima.

Na osnovu tih razgovora, prepoznati su problemi novinara na poslu i u privatnom životu, pa je u Priručniku opisan i način na koji se oni mogu prevazići.

Tatjana Atanasković: U Priručniku smo naveli šta je korisno raditi, mada smo bili apsolutno svesni da je nemoguće sve primeniti. Svako može da pronađe nešto što je izvodljivo. Osnova je da imate dovoljno dug san, da jedete i pijete. Bez toga, vaše telo nepotrebno dodatno izlažete stresu.

Često to objasnim klijentima tako što im kažem da u ovim situacijama treba da brinu o sebi kao o malom detetu. Dakle, da pitaju sebe jesam li jeo, pio, išao u toalet… To su pitanja koja sebi ne postavljamo, a trebalo bi, i to svakog dana.

Ono što je svakako izvodljivo kod svake osobe jeste svakodnevni izlazak napolje, kontakt s prirodom i bilo kakva fizička aktivnost. Šetnja, šetnja s psom, roleri… Bilo šta, samo da bar pola sata dnevno aktivirate telo.

Druga bitna stvar jeste komunikacija sa bliskim ljudima. U vreme pandemije je to otežano, ali je i komunikacija Skajpom bolja nego nikakva. Dakle, održavajte veze sa ljudima koji vam znače.

Knjige, serije, filmovi, sve što nema veze s pandemijom

Cenzolovka: Česti saveti stručnjaka tokom ove krize bili su da građani treba da doziraju izloženost informacijama o virusu. Novinari, zbog prirode posla, nemaju taj luksuz. Postoji i rizik od zasićenosti ovom temom. Kako prevazići ove izazove?

Atanasković: Stalna informisanost opterećuje bilo koga, pa tako i novinare. Informacije o virusu nas svakodnevno traumatizuju. Savet za građane je da se informišu jednom do dva puta dnevno, a savet za novinare bio bi da se minimum bar jedan deo dana ne informišu. Na primer, sat vremena pred spavanje ili neki drugi deo dana potrebno je odaljiti se od informacija o virusu kako bi se sačuvalo mentalno zdravlje.

Napravite pauzu, ali pravu pauzu od pola sata ili sat, tokom koje nećete razmišljati o tome „gde je zapelo“. Prošetajte se, obavite neki jednostavan kućni posao, istuširajte se, pojedite neko voće, vežbajte – sve što može da vas pokrene kako biste kada se vratite poslu imali drugačiji pogled na to šta treba da uradite

Ako ste primorani da stalno pratite vesti o virusu i ako vam naiđe nalet nekih neprijatnih emocija, korisno je da nekom bliskom, kolegi ili uredniku, kažete kako se osećate. Svako zadržavanje emocija dugoročno ne samo da povećava stres nego može da dovede do psihosomatskih bolesti.

Što se zasićenosti temama o virusu tiče, potrebno je preći u „protivnapad“. Odnosno, kad god to možete, konzumirajte one sadržaje koji nemaju veze sa pandemijom. Dakle, gledajte neku seriju, film, čitajte knjigu, bilo koji sadržaj koji će napraviti adekvatnu distrakciju.

Cenzolovka: U istraživanju Međunarodnog centra za novinare u vezi sa posledicama prvog talasa pandemije na novinare konstatuje se da su „novinari na udaru političara koji nastoje da spreče njihovo izveštavanje o pandemiji“. Ovakvu sudbinu dele i novinari u Srbiji, suočavajući se sa izostankom zvaničnih informacija i poplavom konfuznih poruka. Koliko to utiče na frustriranost novinara i njihovu produktivnost?

Atanasković: Promene u pandemiji su česte, a novinari ih na dnevnom nivou prate – što izaziva stres. Ako te informacije ne postoje, to svakako frustrira. Tada ste primorani da tražite alternativne izvore i rešenja, što takođe može da zamori.

Dakle, u stresnim situacijama primorani ste da budete kreativni i da tragate, što baš ne ide zajedno jer se kreativnost u tim situacijama sužava.

Postoje različite strategije kako prevazići frustraciju i važno je da ne koristimo uvek samo jednu, da se ne bi „potrošila“. Napravite pauzu, ali pravu pauzu od pola sata ili sat, tokom koje nećete razmišljati o tome „gde je zapelo“. Prošetajte se, obavite neki jednostavan kućni posao, istuširajte se, pojedite neko voće, vežbajte – sve što može da vas pokrene kako biste kada se vratite poslu imali drugačiji pogled na to što treba da uradite.

Pokušajte da sednete na drugo mesto u stanu. Koliko god da su vam informacije nedostupne ako naiđete na zastoj i ne znate kako dalje – najbolje je promeniti ugao iz koga gledate, čak i bukvalno. Imajte sistem podrške – kolegu ili prijatelja s kojim možete da podelite svoja osećanja.

Idite na psihoterapiju – ne zato što će vam terapeut dati informacije o kojima možete da pišete, već zato što ćete zajedno moći da dođete do individualnih rešenja, do onog što je baš za vas najefikasnije.

Strah nije loša emocija

Cenzolovka: Šta savetujete novinarima koji su često na terenu i u kontaktu sa mnogo ljudi? Kako da savladaju eventualni strah od zaražavanja?

Atanasković: Strah nije loša emocija. Ljudi obično dele emocije na negativne i pozitivne. Sve su emocije pozitivne jer imaju neku funkciju. Emocije mogu biti prijatne i neprijatne i strah je svakako neprijatna emocija. Ipak, da nema tog straha koji osetite i kada idete u prodavnicu, možda se ne biste setili da stavite masku. Strah je tu da nas opominje da se nalazimo u rizičnoj situaciji. Treba biti svestan da je on prisutan, prihvatiti ga i proceniti da li je adekvatan ili neadekvatan.

Ako je neadekvatan, treba osvestiti odakle dolazi. Često iza tog straha od zaražavanja stoji zapravo neki drugi strah. Strah od smrti, da neće biti nikog da nam pomogne, strah da će nešto jako boleti.

Dakle, ako imate strah koji vas parališe i zbog kog ne možete da funkcionišete, trebalo bi razgovarati sa stručnim licem koje će vam pomoći da razlučite šta je to konkretno čega se bojite.

Cenzolovka: Mnogi novinari koji rade na portalima prešli su na rad od kuće. Sa kakvim izazovima se oni suočavaju i kako da se prilagode novim uslovima rada?

Atanasković: Rad od kuće nosi jednu specifičnu izolaciju i jako je korisno biti u komunikaciji sa svojim kolegama preko dostupnih aplikacija. Problem kod rada od kuće jeste kako organizovati radno vreme. Najbolje bi bilo da odredite određeni deo dana kada radite. Ostatak je slobodno vreme kada se bavite drugim stvarima.

Ukoliko zbog organizacije kod kuće ne možete da osam sati bez prekida budete za računarom, onda to  podelite na prepodnevni i poslepodnevni rad, ali da to bude neko fiksno vreme. Novinari koji rade od kuće treba da imaju neki svoj radni prostor. Rad u spavaćoj sobi, na krevetu, nije se pokazao kao dovoljno produktivan. Napravite nešto što će biti vaša improvizovana kućna kancelarija.

Dodatno je neophodno da imate razumevanje ukućana. To je sad stvar koju svako individualno mora da rešava – organizovanje života sa decom, sa partnerom, sa cimerima, da vam ne smetaju. To je prilično veliki izazov, a  čini mi se za žene malo više jer su deca često usmerenija na majke.

Za mnoge se pokazalo korisno da imaju neki ritual kad počinju da rade. Neki vole da obuku nešto zbog čega se osećaju kao da su na radnom mestu. Zvuči blesavo da sedite u sakou u kući, ali ako vam to pomaže da se osetite kao da ste na radnom mestu – to je sasvim okej.

Važno je napomenuti da onima koji rade od kuće deo dnevne rutine treba da bude bar jedan izlazak iz stana.

Burnout: Vaše telo će vas zaustaviti, hteli vi to ili ne

Cenzolovka: U Priručniku ste dali savete i uputstva za sprečavanje burnouta. Šta kad se on ipak desi?

Atanasković: Najčešće se on prepozna po telesnim simptomima: problem sa spavanjem, problem sa varenjem, gorušica, dijareja, i onda ljudi stignu do lekara.

Novinari su u stresnim situacijama primorani da budu kreativni i da tragaju, što baš ne ide zajedno jer se kreativnost u tim situacijama sužava

Psihičkim problemima koji su se nagomilali i koje niste registrovali kao simptome burnouta (gubitak volje, besmisao, depresivno raspoloženje ili čak depresija) pridodaće se i fizički simptomi. Kad odete kod lekara, prvo se leče fizički simptomi. Dakle, moraćete da stanete. Vaše telo će vas zaustaviti, hteli vi to ili ne.

Kada se osoba malo osnaži, onda treba da ima pomoć psihoterapeuta i podršku još neke osobe iz okruženja koja će joj pomoći da sagleda koje faktore može da menja iz radnog okruženja da bi, kada se vrati u tu sredinu, mogla adekvatno da funkcioniše. Potom se pravi strategija pre povratka na posao da se ne vratite u istu tu sredinu od koje ste pobegli.

Važno je reći i da je za prevenciju burnouta bitan godišnji odmor. Dakle, jako je teško biti u žiži zbivanja 10 meseci u ovoj pandemiji. I mali odmor bi značio da se restartujete.