Slepe i slabovide osobe: Čitači ekrana kao prozor u svet

Kada sam bila mala slušala sam starije ljude koji su govorili da im je televizija prozor u svet, jer kada uključe televizor mogu da vide i čuju dešavanja širom sveta, da pogledaju utakmicu, modnu reviju, dožive slike sa udaljenih destinacija. Ono što je za njih pre četrdeset, pa i više godina bila televizija, to su za mene danas računar i pametni telefon.

Rekli biste ništa čudno, jer danas ne samo omladina, već i ljudi u odrasloj dobi često sede ili čak hodaju ulicama sa telefonima u rukama. Ipak, kada su u pitanju osobe sa oštećenjem vida, za njih računar i telefon predstavljaju više od sredstva za rad, više od uređaja koji se može koristiti za informisanje i zabavu, oni su prozor u svet.

Da nije čitača ekrana i sintetizatora govora za srpski i nama srodne jezike, ne bih sama mogla da čitam vesti sa portala, fakultet bi uporedo sa mnom morao da završi neko od mojih roditelja, jer bi bili prinuđeni da mi čitaju svaki udžbenik iz koga se priprema ispit. Bez njih danas ne bih mogla samostalno da pripremam časove za nastavu ili da ih upisujem u dnevnik, proverim datum održavanja nekog koncerta, platim račune, pogledam cenu nekog proizvoda, napišem mejl ili poruku svojim prijateljima ili kolegama… Zato danas kažem da su beli štap i čitači ekrana moji najbolji prijatelji, jer bez njih ne bih mogla ono što danas mogu.

Čitači ekrana su softveri koji se mogu instalirati na računar ili pametni telefon i koji čitaju tekst koji se vidi na ekranu. Sintetizatori govora se često instaliraju uz čitače ekrana kako bi se unapredila razumljivost pročitanog. Slepe osobe koriste računar pomoću tastaturnih prečica, a prilikom korišćenja pametnih telefona aplikacijama upravljaju duplim dodirom tako da prvo mogu čuti šta su dodirnule na ekranu, a tek nakon toga izvršiti željenu aktivnost na uređaju.

Pri kraju mog srednjoškolskog obrazovanja, u Srbiji je upotreba čitača ekrana i sintetizatora govora za računare bila u začetku. Sinteze govora su zvučale robotizovano, iako su na engleskom jeziku postojale i bolje verzije, pa sam prve tri godine fakulteta završila slušajući knjige iz psihologije, mejlove i vesti na sajtovima onako kako bi srpski jezik čitao neki Amerikanac koristeći pri izgovoru pravila njegovog maternjeg jezika ili, pak, uz druge sinteze govora sa neobičnim naglascima i robotizovanim glasovima.

Tako nesavršeni i neobični, ti sintetizatori govora, koje niko od mojih prijatelja bez oštećenja vida nije razumeo, za mene su bili nešto najkorisnije jer je to značilo da neko od mojih roditelja ne mora da daje otkaz na poslu da bih završila fakultet.

Knjige sam stranu po stranu sama skenirala i pretvarala u tekstualni format i pomoću čitača ekrana i sintetizatora govora čitala. Mobilni telefoni iz tog perioda, poput Nokije 3310, nisu mogli da imaju čitače ekrana i sintetizatore govora jer su sistemi bili takvi da u njih nije moglo ništa dodatno da se instalira. Razmišljala sam kako bi divno bilo makar da postoji neki program koji će mi pročitati sms poruku, pa da i ja, poput ostalih mladih ljudi, imam privatnost kada se dopisujem sa nekim.

Vremenom je tehnologija napredovala, pa su se pojavili sintetizatori govora za srpski i srodne jezike za računare i pametne telefone koji mnogo prirodnije zvuče nego što je to bio slučaj pre samo desetak godina. Čitalac bi mogao pomisliti kako je tehnologija uspela da reši mnoge probleme osoba sa invaliditetom, što ne bi bilo daleko od istine. Ipak, treba reći i to da u digitalnom svetu nije sve tako idealno i da se i u njemu osobe sa invaliditetom susreću sa različitim barijerama.

Da bi se veb sajt mogao nazvati pristupačnim, svi korisnici moraju biti u mogućnosti da pristupe svim njegovim delovima. To ne znači da svi moraju doživeti isto korisničko iskustvo, ali znači da ne bi trebalo da postoji ni jedna funkcionalnost ili deo sadržaja koji je nedostupan bilo kome, bez obzira na njegovu invalidnost, uređaje i veb čitače koje koristi ili okruženje iz kojeg pristupa.

Programer iz Zagreba zaposlen u kompaniji „Erikson Nikola Teslaˮ Hrvoje Katić objašnjava da je pristupačan veb sajt svaki sajt kojem on kao slepa osoba, odnosno korisnik čitača ekrana, može pristupiti sa jednakom ili bar približnom lakoćom kao i osoba koja normalno vidi.

Ocena za pristupačnost sajtova u Srbiji: 2+

Kako bi proverili pristupačnost sajtova, programeri mogu da koriste mnogobrojne onlajn alate koji analiziraju pristupačnost neke veb strane, kao što je WAVE Web Accessibility Evaluation Tools. Jednu takvu analizu sproveo je i instruktor za čitače ekrana Gradimir Kragić, koji je ujedno i slepa osoba, kako bi ilustrovao u kojoj meri su sajtovi u našoj zemlji digitalno pristupačni.

„Ako bih pristupačnost sajtova u Srbiji i Bosni ocenjivao ocenom od 1 do 5, onda bih dao 2+ kao ocenu. Razlog što nije bolja ocena leži u činjenici da je malo onih koji se uopšte interesuju za pristupačnost. Ocena 2+ je posledica okolnosti da je CMS (Content Management System) kojim se danas uglavnom kreiraju veb sajtovi podešen tako da obezbeđuje neki nivo pristupačnosti. Takav je, na primer, WordPress. Da oni nisu sami obezbedili taj minimalni nivo, stanje bi bilo katastrofalnoˮ, ističe Kragić.

Za osobe sa oštećenjem vida najvažnije je iskustvo u korišćenju čitača ekrana. On im omogućava da samostalno koriste internet, mobilne aplikacije, da čitaju vesti, pišu mejlove, koriste društvene mreže, plaćaju račune preko interneta, da čitaju i uređuju dokumente u Word-u, Excel-u, prave Power Point prezentacije, budu programeri… Međutim, i u tom digitalnom okruženju osobe sa invaliditetom nailaze na barijere upravo zbog velikog broja nepristupačnih ili delimično pristupačnih sajtova.

Kako se iz godine u godinu razvijaju aplikacije, platforme za učenje, nastaju nove društvene mreže, tako uporedo programeri koji rade na razvoju čitača ekrana i govornih sintetizatora unapređuju njihove verzije kako bi osobe sa oštećenjem vida mogle da idu u korak sa tehnološkim napretkom. Koliko digitalni alati i platforme za učenje mogu da budu značajni za komunikaciju i proces obrazovanja pokazala nam je epidemija korona virusa.

„Ako slepa osoba ima najnovije verzije čitača ekrana kao što su JAWS 2023 ili NVDA 2022.3 i dobro iskustvo u njihovom korišćenju, onda, recimo, na platformama kao što je Zoom, MS Teams, Google Meet mogu da rade potpuno funkcionalno. Ne treba računati na starije verzije čitača ekrana. I ostale platforme imaju barem neki minimum pristupačnosti, pa je moguće njihovo korišćenjeˮ, objašnjava Kragić značajne mogućnosti koje tehnologija danas pruža.

Nedovoljna informisanost osoba sa oštećenjem vida

Ono što kroz svoje lično iskustvo uočava autorka ovog teksta, ali i kroz susrete i rad sa velikim brojem osoba sa oštećenjem vida, je da u Srbiji ne postoji dovoljna informisanost osoba sa oštećenjem vida i njihovih roditelja o mogućnostima korišćenja čitača ekrana. Dodatan problem je činjenica i da su edukacije o korišćenju računara i pametnih telefona za ovaj deo populacije prava retkost.

Obrazovni sistem kroz časove informatike nije u mogućnosti da zadovolji potrebe dece i mladih sa oštećenjem vida u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, pa su osobe sa oštećenjem vida usmerene na međusobno pomaganje, razmenu iskustava i solidarnost. Ovo je i iskustvo Gradimira Kragića, kao jednog od osnivača mejling liste za slepe i slabovide korisnike računara.

„Danas slepe osobe uglavnom uče kroz neku vrstu međusobne solidarnosti. U toj oblasti skoro da uopšte ne funkcioniše sistem, pa smo onda prepušteni sami sebi i zahvaljujući toj solidarnosti mnogi su bili u prilici da napreduju. Danas mnogi kažu kako su mnogo toga naučili zahvaljujući mejling listama. SliKom je jedna od takvih lista. I ma koliko mi je drago kao osnivaču te liste koja funkcioniše 20 godina da je to tako, istovremeno je to i pogubno jer je jedna takva mejling lista dala toliko doprinosa, a mnogobrojne organizacije nisu uradile ništa da se situacija poboljšaˮ, navodi Kragić.

Mobilne aplikacije koje pomažu osobama sa oštećenjem vida

Jedna od veoma korisnih aplikacija koja nije namenjena samo za osobe sa oštećenjem vida, a koja je veoma pristupačna i koja je izuzetno korisna pri korišćenju javnog gradskog prevoza, je aplikacija Moovit. Kada ukucate adresu ili objekat gde želite da idete ona će vam prikazati pešačke i autobuske rute, najbliže autobusko stajalište, red vožnje, broj i nazive stajališta do vašeg odredišta. Osim toga, u gradskim, nažalost ne i u seoskim sredinama, najaviće vam stajalište na kome treba da izađete iz autobusa kako biste došli najbliže željenoj adresi.

Postoje i aplikacije koje su namenjene specijalno osobama sa oštećenjem vida. Korisne za orijentaciju u prostoru su aplikacije Lazarilo i dotWalker. Brzo čitanje dokumenta, računa, natpisa, proveru roka trajanja namirnica, svetla u prostoru, prepoznavanje predmeta u okolini može se učiniti pomoću aplikacija Nvision i Sullivan+, dok se za proveru vrednosti apoena novčanica može koristiti aplikacija Cash reader koja ima mogućnost prepoznavanja više od 100 valuta.

Programiranje kao šansa za zapošljavanje osoba sa oštećenjem vida

Upravo zahvaljujući digitalnoj pristupačnosti, slepe i slabovide osobe danas mogu da se bave i programiranjem, što najbolje ilustruje koliki je potencijal novih tehnologija u poboljšanju njihovog položaja u društvu. Hrvoje Katić je odličan primer. Prve korake u programiranju napravio je sa 16 godina. Prvi programski jezik sa kojim se upoznao bio je Basic, jezik za elektronsku beležnicu.

„Budući da se radilo o elektronskoj beležnici za slepe osobe, nije bio problem pratiti literaturu za učenje programskog jezika i primere programskog koda. Kasnije sam našao pristupačnu literaturu za ostale računarske programske jezike, kao što su C++, BASIC i Python, i na kraju se odlučio za programski jezik Python koji preporučujem svima koji nameravaju da uđu u svet programiranja, jer je lak za učenje, a u njemu se može puno toga. Pored toga, naučio sam i osnove Web programiranja u HTML-u kada sam izradio svoju prvu veb stranicu, tamo negde 2004. godineˮ, opisuje svoj razvojni put Katić.

Pored volje i želje, slepoj osobi koja želi da postane programer potrebna je i dodatna volja da pronađe pristupačnu literaturu za učenje programskog jezika u kojoj može, pomoću čitača ekrana, pročitati kod budući da slepe osobe ne mogu pratiti tutorijale na Youtube-u u kojima predavač objašnjava teoriju jer je praktični deo samo vizualno prikazan. Hrvoje slepim osobama koje se interesuju za programiranje preporučuje knjigu „Learn Python the hard wayˮ i sajt „Stackoverflowˮ na kome se mogu pronaći rešenja za pisanje kodova za skoro sve razvijene programske jezike. Da bi nakon naučenog svoje znanje mogla da primenjuje, slepoj osobi je potrebno i pristupačno razvojno okruženje za kreiranje programa, a kao pristupačne Hrvoje navodi Microsoftov visual Studio, a za android Android Studio odnosno X-Code za iOS koji imaju podršku za čitače ekrana.

Prema saznanjima autorke ovog teksta, u Srbiji na državnim fakultetima trenutno nema slepih osoba koje studiraju na departmanima za programiranje. Nekoliko osoba sa oštećenjem vida u regionu je pohađalo ili trenutno pohađa jednogodišnje obuke u oblasti računarstva koje su besplatne za odabrane osobe sa invaliditetom.

Kako bi se unapredila digitalna pristupačnost kreatore digitalnog sadržaja neophodno je konstantno podsećati na standarde pristupačnosti i zakonski ih dodatno obavezati na njihovo poštovanje. Za osobe sa invaliditetom, a naročito osobe sa oštećenjem vida i sluha, trebalo bi kroz različite projekte i programe obezbediti konstantne obuke za korišćenje računara i pametnih telefona, pa je ovo svojevrstan apel ministarstvima i fondacijama da prilikom određivanja prioritetnih oblasti koje će biti podržane na konkursima koje raspisuju uvrste i IT obuke za osobe sa invaliditetom i izdvoje sredstva za podršku unapređenju digitalne pristupačnosti.

S druge strane, nama, tj. osobama sa invaliditetom, ostaje obaveza da informišemo javnost o značaju pristupačnosti u ovoj oblasti i da u planove rada svojih organizacija uvrstimo projekte koji će se baviti ovom temom. Ukoliko se sami ne angažujemo, niko to neće uraditi umesto nas čime ćemo sve više zaostajati za ostatkom društva koje digitalno napreduje.

Autor: Marija Milanović, diplomirani psiholog i master komunikolog, slepa osoba koja kroz svoj rad želi da podigne svest o osobama sa invaliditetom i izbori se za pristupačnije okruženje