Slova od olova

Hoće li za dvadeset ili trideset godina imati ko da nam umre? Hoće, hoće, smrt je jedini siguran posao. Umiraće pevači i glumci dok i njih ne zameni veštačka inteligencija, umiraće naučnici i predsednici, čitaćete (ako se uopšte još bude čitalo) da su umrli slavni jutjuber i čuvena tiktokerka…

Ali, slabe su šanse da za trideset godina čujete da je umro viđeni kolumnista štampanih novina.

Za mlađe koji ovo čitaju na internetu: novine su štampana tvar koja se za male pare prodaje na kiosku ili isporučuje poštom što pretplatniku stvara dodatni plezir i osećaj posebnosti.

U novinama i magazinima su slova od olova, ona ostaju na prstima kao dokaz o čitanju. Novine se mogu samo prelistati, ali čak i tada traže posvećenost, pažljivo okretanje tankih listova. Iz taktilne obazrivosti obično dolazi bolje čitanje.

Ljudi poseduju medijume-prijemnike, televizor, računar ili radio-uređaj… ali ne poseduju poruke koje njima stižu. Novine su jedini medij koji se stvarno poseduje i jedini kojim možeš da ubiješ muvu.

Novine su poslednji medij sa kojim se čovek može identifikovati. Može se među rodbinom i prijateljima biti poznat kao čitalac „Danasa“, „Vremena“ ili „Politike“, kao što se ne može biti poznat kao čitalac tog i tog portala ili pasionirani gledalac ove i one emisije na Jutjubu.

Redakcije štampanih novina – čak i kad im je proizvod đubre – u pravilu najpoštenije zarađuju. Čitalac svojom voljom vadi novac na kiosku da ih plati. Iz toga niče obaveza da se čitalac ne razočara.

Urednik novina je gatekeeper. Iz kosmosa informacija izdvaja vesti, a od vesti izdvaja ono što je vredno štampe.
I kad štampane novine uplove u onlajn-sferu – a sve su uplovile – onde se lako kvare. Dobre novine imaju prosečne portale, a loše novine na internetu postaju pakao. Tu je neprestana trka za klik.

Objavljuje se sve, od crne hronike, preko dogodovština pevaljki do sportskih rezultata, bilo koja „vest“ može da se kopi-pejstuje i tako poveća „ponudu“. Štaviše, „stručnjaci“ uče onlajn-novinare da tako treba jer tako Gugl voli.

U novinama to ne bi bilo moguće već jer je ograničen broj strana. I jer novine imaju kraj kada moraju u štampariju. Pa sutra počinju ispočetka, od belog papira.

Tvrdim da i u najvećem đubretu od tabloida ima šta da se pročita, ako je odštampano! Ne mogu ni oni da izmisle baš sve kad pritisne dedlajn!

Publika lako pomisli da joj urednik i novinar ne trebaju kao gatekeeperi. Pa sve je na internetu! Sve je na Tviteru! Sve je na Jutjubu! Umem ja sam da biram šta ću da čitam, ne treba mi tutor da od mene skriva ovo ili ono i da mi servira štogod! Snaći ću se!

Tako publika laže sebe. Statistike kažu da se po internetu baulja i ćarlija. Po portalima se klikće umesto da se čita.

Odokativno, od onoga na šta naletite 99,9 odsto je đubre, klikbejt, senzacionalizam ili čista laž. Tu je raskinuta sveta veza novina i publike, tu se traži klik jer klik traže vlasnici, oglašivači, spin-doktori i Guglov algoritam.

Neko je prevario ljude da dobro novinarstvo ima za džabe. Niko ne očekuje da besplatno dobije struju ili burek, ali misle da mogu da se informišu besplatno. Tako dobijaju manje od ničega, đubre, klikbejt, senzacionalizam ili čistu laž.

Neko je prevario novinare da se podrede vrlom novom svetu, koji možda više para donosi vlasnicima medija i više vatrene moći spin-doktorima. Novinari učestvuju u ispraćaju novinarstva na kremaciju.

Teofil Pančić se, neko lepo reče, bavio zanatom koji umire uživo. Kao kad prođeš pored poslednje radnje u kojoj se opravljaju kišobrani ili namirišeš lepak iz obućarskog obrta.

Vreme je jedino što stalno curi i ne vraća se. Kao da se ubrzava. Ko ima vremena da sedne i otvori novine? Ili barem misli da ga nema, dok ima vremena da kao muva bez glave juri za sadržajem koji mu servira algoritam, a na kojem ne može da se zadrži duže od dvadeset sekundi jer ima pundravce.

Da ne mračimo sasvim, opstaće novinarstvo, ovako ili onako. Može se dobra kolumna napisati i na internetu. Ali za njom ćete tragati kao svećom u pomrčini, ona će biti retki zgoditak, slučajnost ili, hm, nuspojava.

Matori su novinari – a ako je neko mator i stvarno novinar, onda jedino može da bude iz novina – već i na nas gledali podozrivo. Novinar, kažu, mora da bude razveden, da puši i pije. Sumnjivo im je kad kucamo sa deset prstiju.

Ali, mi smo možda poslednja generacija kojoj znači da vidi svoje ime od olovnih slova, odštampano ispod ili iznad teksta.

Kažem, smrt je jedini siguran posao. Umiraće ljudi bar dok neko ne smisli da pohrani um i dušu u bazu podataka pa da ih seli u stalno novo, klonirano telo.

Ali, nikakve su šanse da za trideset godina čujete da je umro viđeni kolumnista štampanih novina. Pre će biti da će do tada umreti novine.