Snimamo ono što bismo voleli da gledamo

YouTube kanal Marka Žvaka već je zacementirao svoje mjesto oaze u medijskim pustopoljinama Srbije, ali i čitave regije. Brojni videozapisi koje su snimili u više od desetljeća, osim što su informativni, zanimljivi i drugačiji, odišu dušom, pa je više nego prikladno da čitavu stvar vode dva Dušana – Šaponja i Čavić. 

Šaponja i Čavić novinari su svakodnevice, pred njihovu kameru mogu stati i staju svi, što Marku Žvaku čini jednim od rijetkih, ako ne i jedinim medijem u regiji koji znatiželjno, otvoreno i solidarno pristupa čitavom društvu u kojem živimo i svemu što jedno društvo čini. Sa Šaponjom i Čavićem pričamo o emisiji Marka Žvaka, nezaboravnim ljudima koje su snimali, i pandemiji kojoj sada svjedoče.

Priča koju se da čuti jest da su se Dušan i Dušan upoznali 1993., glumeći zajedno u predstavi. Kako su prošli ti prvi susreti, jesu li se odmah rodile ideje o zajedničkom novinarskom radu?

Čavić: To su bile godine ratova, krize, ekonomskih sankcija, velike inflacije u Srbiji. A mi smo bili klinci i bilo je zapravo odlično što smo bili izolovani u nekom amaterskom pozorištu, sklonjeni od ludila. Ma kakav novinarski rad, tada smo još razmišljali o tome kako ćemo postati – Šaponja tehnolog alkohola, a ja glumac, što smo inače studirali.

Neka mantra u početku nam je bila, da snimamo ono što bismo mi voleli da gledamo, time se rukovodimo i danas, većim delom

Šaponja: Prvi susreti su bili u stilu „de si matori“, „ajmo na pivo posle probe“, nije se naziralo ništa što ima veze sa dokumentaristikom ili novinarstvom. Kasnije, prvi radovi su se nadovezivali na glumu, odnosno počeli smo na Radiju B92 sa radio dramama ‘Srbokap’ koje je pisao Nikola Zavišić, naš ortak i tadašnji član Krsmanca, pozorišta u kome smo glumili.

Marka Žvaka stvarno „čuva od zaborava ljude, životinje, pojave i fenomene našeg društva“, kako je i opisana srž emisije na službenom kanalu. Od 2006. do 2011. godine prikazivala se na televizijskom kanalu B92, a nakon toga se preselila, u vašoj vlastitoj produkciji Ciklotron, na YouTubeu. Možete li usporediti period na kanalu B92 i ovo, skoro desetljeće, vlastite produkcije na YouTubeu? Što se mijenjalo, što je ostalo isto?

Čavić: Internet daje više slobode, televizija ima zadatu formu. I na televiziji i kasnije na internetu smo imali potpunu autorsku slobodu. Niko nam se nije mešao u rad. Što je bogatstvo u svakoj profesiji, kad radite kako vi mislite da bi trebalo.

Situacija u medijima u Srbiji je očajna. Retki su mediji koji nisu kontrolisani od strane režima Aleksandra Vučića. Oni ubeđuju građane da živimo u zlatnom dobu

Šaponja: Što se same proizvodnje naših videa tiče, vrlo je slično, na isti način ih snimamo, i kad smo bili na televiziji i sada na YT. Razlika je što smo u međuvremenu morali da naučimo i da montiramo, što nismo znali da radimo dok smo bili na TV, jer smo tamo imali montažere. Isto tako, razlika je u tome što sadašnji trenutak traži različite formate jednog te istog videa za različite platforme, kockasti format za Instagram, Stori koji je 9:16, Facebook hoće titlovano jer ljudi gledaju dosta sadržaja na mute opciji, bez zvuka… Jednom rečju, smaranje. Ne mogu da pohvatam sve.

Snimali ste ovih godina sve i svašta, posvećivali čitave emisije dunavskim pticama, najboljim pekarama Beograda, zemunskim knjižarima, frizerajima u romskim naseljima, nogometnim trenerima entuzijastima, itd. Kako birate teme i subjekte, što vas vodi u radu?

Čavić: Polazimo od onoga što nas interesuje i onoga što bismo mi voleli da gledamo na televiziji, a poslednjih godina dobijamo masu ideja od naših gledalaca, odnosno pratilaca na društvenim mrežama. Tema ne manjka, naprotiv.

Šaponja: Gledaoci nam često šalju predloge tema, sve više i više, često ne možemo ni da postignemo sve. Neka mantra u početku nam je bila, da snimamo ono što bismo mi voleli da gledamo, time se rukovodimo i danas, većim delom. Trudimo se da ne ponavljamo teme, sem kad ima nekog smisla, ili kad su u pitanju nama omiljeni likovi, kao Čađa ili Čudi.