Tamara Skrozza: Čovjek strada ako se bori za bilo kakav princip

Povodom dodjele regionalne novinarske nagrade ‘Srđan Aleksić’, zajedno sa Viktorom Ivančićem i redakcijom Krika, na svom Facebook nalogu kratko ste napisali. ‘Velika čast i veliko hvala’. Kakve pouke, gledano iz današnje perspektive, treba izvući iz postupka mladog Trebinjca koji je 1992. založio svoj život kako bi spasio prijatelja druge nacionalnosti?

– I danas, i svih ovih godina i decenija, glavna pouka na prostorima na kojima živimo jeste da čovek mora da strada ukoliko se bori za bilo kakav princip. Srđan je spasio prijatelja druge nacionalnosti. On je dao svoj život. Svoje zdravlje, pa i svoj život naprosto daju svi koji se bore za bilo kakav princip koji se tiče slobode, ravnopravnosti, jednakosti i vladavine prava.

Zašto se i poslije 30 godina ovaj herojski čin jednog mladog čovjeka u velikom dijelu Srbije i njenih medija minimizira ili jednostavno prešućuje?

– Odgovor je isti kao i da ste postavili pitanje zašto se i posle 30 godina prešućuju ili minimiziraju zločini, aboliraju krivci, krive žrtve itd.

Naprosto, Srbija i dobar deo bivše Jugoslavije nije u stanju da prihvati sopstvene grehe i sopstvene greške i još nije u stanju da vidi sliku u ogledalu kada se pogleda poslednjih 30 godina. Nažalost, sve dok to ne budemo u stanju da vidimo i shvatimo biće neophodno da, ono što sam već rekla, čovek strada ukoliko se zalaže za bilo kakav princip.

Kome odgovara uporno ponavljanje nacionalističkog i homofobičnog diskursa u kojem je onaj drugi i drugačiji proskribiran samo zbog toga što je drugi i drugačiji?

– To odgovara svim vlastodršcima. Dakle, mi na prostorima bivše Jugoslavije, čini mi se da je u Srbiji i Bosni i Herecegovini približna situacija, duboko smo polarizovana društva, društva podeljena po svim pitanjima, ne samo po pitanjima nacije, homofobije, slobode, vladavine prava, nego apsolutno po svim pitanjima: sporta, fudbalskih timova, počev od nacionalnih selekcija, klimatskih promena, kovida… Koju god temu da uzmete mi smo duboko polarizovano društvo, a tu polarizaciju u ovom ili onom trenutku, na ovaj ili na onaj način, koristi ovaj ili onaj vlastodržac. Znači, svakom od njih je u interesu da ima razjedinjeno društvo po svim pitanjima, društvo nesposobno da se ujedini oko bilo čega.

Kako i zašto se u Srbiji dogodilo da veliki broj mainstream novinara napuste postulate profesije i da mnogi postanu manje ili više otvoreni propagandisti i lobisti vladajućih ili korporativnih centara moći?

– To se dogodilo zbog toga što su novinari sami na sebe stavili cenu, i to vrlo nisku cenu. Mnogi od onih koje možemo da pitamo zašto si to uradio ili zašto si to uradila, kažu “imamo decu” ili “imamo kredite”. Po meni to nije nikakvo opravdanje. Postoje oni koji se nisu prodali, a imaju i kredite, imaju dugove, imaju muke, pa se nisu prodali. Ta prodaja je išla mic po mic, nije se desila preko noći. Čovek koji napravi jedan kompromis u stanju je da iz niza kompromisa zaista postane otvoreni propagandista ili lobista vladajućih ili korporativnih centara moći. Jer, kada jednom kročiš na tamnu stranu, ti si već prešao na tamnu stranu, i samo je pitanje šta će ti, zapravo, biti posao i kakav ćeš biti. Naravno, samo je pitanje čime ćeš pravdati taj svoj potez. Mislim da je glavni način otpora neka vrsta beskompromisnosti, mada to deluje prilično utopijski, ali svaki i najmanji kompromis jeste na neki način prelazak na tamnu stranu. Prelazak na tamnu stranu, u provaliju, stvarno je kratak put.

Kako je došlo do toga da sve televizije sa nacionalnom pokrivenošću, uključujući i javne servise, više liče na poluge vlasti, a ne na medije koji u skladu sa zakonima i medijskom državnom strategijom izvještavaju profesionalno i odgovorno?

– Do toga je došlo nakon niza pogrešnih poteza medijske zajednice i vrlo pametnih poteza vlasti. Pre svega, desio se Zakon o informisanju koji je omogućio privatizaciju medija, odnosno omogućio vladajućoj stranci da preko svojih piona preuzme dobar deo srpskog etra, a onda se dogodila jedna totalna polarizacija medijske zajednice, podela na nas i na njih, na naše i njihove, na ovu ili onu grupu itd. Tako da smo došli ne samo do polarizacije nego do tatalnog rasula, gde više ni oko jednog cilja ne možete da ujedinite ne dva udruženja novinara nego ni dvoje novinara. Takva razjedinjena medijska zajednica apsolutno je odgovarala (Aleksandru) Vučiću i njegovoj vlasti da sprovede šta želi. Da nije donet takav Zakon o informisanju, da su zakonodavci koji su imali dobru nameru mogli da pretpostave kakvo će zlo izaći iz te priče o privatizaciji, mi ne bismo imali ovu situaciju. Takođe, da je medijska zajednica u bilo kom trenutku uspela da se ujedini i pruži snažan otpor, takođe ne bismo imali ovu situaciju. Ali se dogodilo kako se dogodilo. Samo ću napomenuti ovu medijsku državnu strategiju: koliko je sukoba bilo, koliko puta je prekršen Ustav dok je strategija kao usvojena, koliko je to trajalo i kasnilo godinama. Tako smo jednostavno izgubili konce, profesija nam je ispala iz ruku.

Šta se desilo sa novinarskim kodeksima?

– Što se tiče poštovanja novinarskih kodeksa, ne da ih ne poštuju televizije sa nacionalnom pokrivenošću, nego ih ne poštuju ni drugi mediji. Imamo konstantno kršenje kodeksa i standarda i u malim i u velikim i u štampanim i u elektronskim medijima. Novinarski kodeks za neke medije koji su na sreću još u manjini iako dominiraju tržištem, jednostavno ne postoji. To je opet druga priča, a to je priča o totalnoj eroziji profesije i činjenici da urednici, novinari i medijski vlasnici smatraju da je medijska etika kao takva prevaziđena kategorija i da su novinarski kodeksi, kako je jedan od urednika svojevremneno rekao, demodirani.

Je li moguće da se emisija ‘Kvaka 23’, koju uređujete u okviru informativne agencije FoNet, prenosi i na nekoj nacionalnoj televiziji?

– Da je to u nekoj drugačijoj zemlji, na nekom drugačijem mestu, to bi bilo apsolutno moguće i poželjno. Biću vrlo subjektivna. U datim okolnostima ne vidim načine i ne znam koja bi to televizija prenosila iako mi radimo po najvišim profesionalnim standardima i pokušavamo gledaocima da donesemo sadržaje od javnog interesa. Mislim da to u ovom trenutku nije moguće.

Bili ste u rukovodstvu Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), ali ste dali ostavku na ovaj vid borbe za slobodno i nezavisno novinarstvo. Zašto?

– Iz NUNS-a sam izašla iz dva razloga. Prvi je bilo otkriće da je NUNS pozajmio pare od Dragana Đilasa kako bi platio dugove Medija centra, a da posle toga nije ništa učinio da objasni tu situaciju. Drugi je bila činjenica da je NUNS ušao u dijalog s vlašću. Dakle, u paketu sa drugim novinarskim udruženjima i grupacijama, NUNS je pristao da pregovara o slobodi medija sa onima koji nam guše slobodu medija. Za mene je to bilo neprihvatljivo i ja sam svoje nerazumevanje tih odluka javno iznela i nakon toga me je tadašnje rukovodstvo okarakterisalo kao nekog ko je naneo štetu NUNS-u. Da ne bih činila “dalju štetu” izašla sam iz udruženja.

Može li se zaključiti da su medijske slobode u Srbiji danas u strmoglavom padu i da se na scenu sve više vraćaju ne samo ratnohuškački narativi nego i njihovi protagonisti iz devedesetih godina?

– Medijske slobode nisu u strmoglavom padu, one su se nama strmoglavo sručile na glavu. Na scenu se ne vraćaju nego su se odavno vratili ratnohuškački narativi i njihovi protagonisti. Podsetiću vas da je Aleksandar Vučić član Srpske radikalne stranke od početka devedesetih godina. Dakle, imamo situaciju da smo u potpunom bezizlazu. Medijske slobode realno ne postoje. Mediji su pod bojkotom kada je u pitanju prodaja reklamnog prostora sa medijima koji profesionalno rade predstavnici vlasti neće da razgovaraju, s njima neće da razgovaraju ni direktori i ljudi iz javnih preduzeća, institucija itd. Okolnosti u kojima radimo ocenjujem kao potpuno vanredne. Što se tiče ratnohuškačkih narativa oni nekako u svoj svojoj snazi isplivaju u javnost. Oni konstantno postoje. Ako pratite najgledanije televizije i najčitanije tabloide, apsolutno se ne prestaje s tim narativom svih ovih deset godina, a i pre toga mada ne sa ovakvim intenzitetom.

Koliko su za ovakvo stanje odgovorni kreatori društvenih prilika, odnosno kontekst u kome mediji djeluju, a koliko sami novinari?

– Jedno je povezano s drugim. To je sad pitanje je li starija kokoška ili jaje. Postoje novinari koji su se prodali, koji su izdali novinarsku profesiju, novinari koji ne poštuju novinarske standarde doprineli su stvaranju ovakvih društvenih prilika. U ovakvim društvenim prilikama, novinari koji se nisu prodali, koji nisu izdali standarde profesije i profesiju kao takvu, teško mogu da rade. Nezgodno je odgovoriti koliki je procenat odgovornosti jednih i drugih, ali je rezultat potpuno jasan: ovde se ne može raditi normalno.

Na sreću, postoje i novinari koji ne odustaju od pravila profesije bez obzira na pritiske, prije svega finansijske, ali i otvorene prijetnje. Zašto njihovi ponekad i herojski otpori prečesto liče na donkihotovsku borbu protiv stvarnih ili umišljenih moćnika?

– Donkihotovska borba je protiv stvarnih moćnika, a ne izmišljenih. Čini mi se da na svakom mestu ta herojska borba protiv moćnika liči na donkihotovsku borbu ne samo u Srbiji. U Srbiji naročito zbog toga što su moćnici preuzeli institucije i zarobili državu. To je sudbina svih onih koji se odupiru moćnicima koji se odupiru sili. Jedino se plašim, ukoliko ovo potraje, da neće ostati mnogo onih koji ne odustaju od pravila profesije. Jednostavno će promeniti profesiju ili sticajem nesretnih okolnosti nestati sa lica ove planete. U poslednjih nekoliko godina svedoci smo da nam umiru mladi novinari u top formi, iznenada, prosto padaju kao snoplje. Oni koji su stariji umiru od nekih galopirajućih fatalnih bolesti, tako da se češće viđamo u kapeli na groblju nego u nekim drugim prilikama i  normalnim radnim okolnostima.

Šta znači kada Russia Today, naprimjer, dobije dozvolu za emitovanje programa u Beogradu, iako je Moskva zbog agresije na Ukrajinu pod evropskim i ne samo evropskim sankcijama?

– To znači da u Srbiji vlada snažan ruski narativ i to ne samo zbog Rossia Today nego i inače. To znači da se Beograd uporno opire usklađivanju spoljne politike sa Evropskom unijom. To znači da u Srbiji vladaju nekakvi retrogradni narativi koji su zapravo samo na štetu građana Srbije. To znači da nam se ne piše dobro, bez obzira kakve odluke doneli oni koji upravljaju našim sudbinama.