Tamara Skrozza dobitnica nagrade Fondacije Katarina Preradović

Obrazlažući odluku, predstavnik Fondacije Velimir Ilić istakao je da Tamaru Skrozzu, baš kao i Katarinu Preradović, odlikuje nepristajanje na ćutanje.

Pored ilića, na svečanosti povodom dodele nagrade govorili su i dr Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, i novinar Srđan Škoro.

Priznanje je 2017. godine ustanovila Fondacija „Katarina Preradović“, a nagrada se dodeljuje za ispunjavanje visokih profesionalnih i etičkih standarda, profesionalni integritet i doprinos u razvoju društva.

Prethodni dobitnici tog priznanja bili su Marko Somborac i Predrag Blagojević.

Katarina Preradović je bila jedna je od najuticajnijih ekonomskih novinara i veliki borac protiv korupcije, koja je najveći deo karijere pisala za nedeljnik NIN i dnevne novine Blic.

Skrozza: Biti hrabar da izdržiš posledice i platiš ceh

Govor Tamare Skrozze prilikom dobijanja nagrade prenosimo u celini:

„Nisam poznavala Katarinu.

Znala sam je kao novinarku, znala sam kako i šta radi. A onda, kada je otišla – od njenih sam drugarica čula mnogo priča o tome kakva je bila. Tamara, Antonela, Tanja i Vera u različitim su mi situacijama opisivale kako se strasno borila za svoje priče, svoje prijatelje i svoje principe; koliko je jak bio taj sjaj kojim je obasjavala prostore u kojima se kretala i ljude kojima je bila okružena. 

Činjenica je da, kad god nam ode neko od naših kolega i koleginica, pričamo sve najlepše o tom nekom, ali ovo je bilo zaista neobično: toliko, da sam svojim ličnim i profesionalnim propustom smatrala to što nisam upoznala osobu koja je stajala iza poznatog imena. 

Zato me je, između ostalog, vest da ste mi ukazali ovakvu čast – posebno pogodila i posebno mi je značajna. 

Novinarska hrabrost, izuzetnost i doslednost vrline su koje se danas retko sreću, pa smo verovatno zbog toga i tu gde smo: pod nezapamćenim političkim i ekonomskim pritiscima, izloženi pretnjama, totalno nesolidarni među sobom, ponekad potpuno neopravdano ‘puni sebe’, ali i podložni različitim ‘dilovima’ s političarima, biznismenima i interesnim grupama. 

Zato nas građani i građanke posmatraju s nepoverenjem i u svim anketama tvrde da smo među najkorupitivnijim i manipulacijama najviše sklonim profesijama. 

Ne govorim pritom samo o novinarima, urednicima i vlasnicima medija, koji su pristali da otvoreno budu sluge režima. Govorim i onim takozvanim ‘našima’: istim onim s kojima se sukobljavala Katarina, istim onim s kojima se sukobljavamo svi mi; onima koji su licemerni i u životu, i u radu; onima koji zarad plate, projekta, nekog važnog poznanstva ili pak puke sujete i potrebe da ‘budu prisutni’, gaze preko svega onoga zbog čega smo ušli u novinarstvo, a kasnije uništili svoju privatnost, zdravlje ili – život. 

Uprkos svemu tome, i dalje verujem da je potrebno biti hrabar – ne da postaviš pitanje, ne da napišeš pošten tekst ili uradiš pošten intervju, već da koliko toliko dignute glave izdržiš posledice i platiš ceh.  

I dalje verujem da je potrebno biti dosledan – jer ako zarad sopstvene udobnosti odustanemo od principa, ni ovaj naš posao nema nikakve svrhe. Umesto njega, mogli smo onda da odaberemo da se u životu bavimo nečim daleko komfornijim i isplativijim. 

U današnje vreme – a vremena su nam nekako sve gora i teža – mislim da su principi zapravo važniji od svega, jer su upravo principi ono što našu profesiju čini tako izuzetnom, kompleksnom i važnom. 

Ne možemo danas biti novinari, a služiti i saginjati se pred svakim ko nam to kaže. 

Ne možemo biti novinari, a pristajati da igramo uloge statista u svim podmuklim predstavama različitih političkih grupa.  Ili, možda još gore, ćutati u trenucima kada te političke grupe razmatraju našu sudbinu, a nama onemoguće ne samo da učestvujemo u razgovoru – nego i da radimo svoj posao. 

Ne možemo se odricati vrednosti koje bi kao novinari, po pravilu, trebalo da zastupamo.

Katarina Preradović se tih vrednosti nije odrekla do svog zadnjeg dana i zadnjeg udisaja. 

Daću zato sve od sebe da opravdam vašu veru i vaše poverenje, i truditi se da svakog dana, do samog kraja, sledim njen i primer drugih kolega koji se nikada nisu obrukali, nikada poklekli i nikada zaćutali“.