Teorije zavere izrazito opasne po društvo kada se kandiduju u izbornoj kampanji

Urednik portala Fakenews tragač Stefan Janjić rekao je za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) da je  na osnovu istraživanja koje je sprovodila njihova redakcija u toku pandemije najviše teorija zavera bilo na Fejsbuku, aplikacijama za četovanje i Jutjubu, a da su domaći mediji bili sekundarni činilac pri širenju takvih teorija.

“Mediji su prepoznavali atraktivnost i veliki viralni potencijal ovakvih tema, pa su davali svoj prostor različitim šarlatanima, formalno se ograđujući od iznetih tvrdnji tipičnim trikovima kao što su naslov u formi pitanja koje se završava upitnikom i uzvičnikom. Najviše prostora za teorije zavere bilo je na Fejsbuku i Jutjubu, mada nam slučaj Jelene Đoković – čiju je objavu Instagram zamaglio, označivši je kao netačnu – pokazao da ni situacija na drugim društvenim mrežama nije bezazlena.” – upozorio je Janjić.

Prema njegovim rečima, teorije zavere su se u ovom periodu najčešće odnosile na 5G tehnologiju, migrante, virus kao biohemijsko oružje, ali bilo je i onih sa lokalnim kontekstom, poput vesti da je NATO Srbiju zasuo plastičnim snegom i sarinom. On takođe naglašava da su društvene mreže uspostavile saradnju sa fektčekerskim organizacijama kako bi usporile širenje i smanjile domet tih dezinformacija, a jedina organizacija iz našeg regiona koja je licencirana za taj posao je hrvatski Faktograf.

Teorije zavere kao sredstvo za prikupljanje političkih poena

Osim nestručnih pojedinaca sa digitalnih platformi i medija, brzom širenju zavereničkih ideja takođe doprinose “stručne” ličnosti koje propagiraju takve teorije. Sve češće, međutim, takve ideje promovišu i pojedini politički akteri, što svakako otvara pitanje manipulacija jer je neretko u pitanju svesno obmanjivanje građana radi zadobijanja njihovih glasova.

Lider pokreta Dosta je bilo Saša Radulović u više navrata je u toku pandemije umanjivao opasnosti koje virus nosi sa sobom, govoreći da je to “otprilike isto kao i ostali virusi prehlade i gripa”, što je inače više puta osporeno od početka pandemije. Takođe je na portalu pomenute partije podeljen tekst o Bilu Gejtsu i vakcinama, autora Vilijama Endgala, američkog teoretičara zavere koji je poznat i po teoriji da je globalno zagrevanje samo vid “zastrašivanja” ljudi. Osim toga, lider pokreta DJB je krajem 2019. godine, po navodima Istinomera, izneo neistinite tvrdnje o tome da se vakcine u Srbiji ne kontrolišu, kao i da je njihov sastav “državna tajna”.

Pored pokreta Dosta je bilo, brojne teorije zavere širio je narodni poslanik Srđan Nogo, govoreći da je virus nastao u “firmi” za bioinžinjering, da je vlasnik te firme Džordž Šoroš, kao i da je virus korona biološko oružje protiv SAD, a o tim neutemeljenim trvdnjama je detaljnije pisao Fakenews tragač.

Komunikološkinja, profesorica sa Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut, kazala je za VOICE da je vreme pred izbore vreme intenzivne političke komunikacije i da nije čudno što neke stranke teorijama zavere pokušavaju da sakupe političke poene.

“Aktuelne su teme koje se odnose na 5G mrežu i migrante, a u delovima se pojavljuju i one u vezi sa virusom kovid-19 i vakcinama. To je izrazito opasno po društvo jer kada se ove teme kandiduju u javnoj areni tokom izborne utakmice, one dobijaju dodatni legimitet. Po principu, jedni nude ekonomski oporavak, drugi nude ostanak mladih, treći nude pravnu državu, a, eto, četvrti nam nude raskrinkavanje tajnog dogovora ili neke urote. Nekritički manir kojim naši mediji prate izbore samo dodatno pojačava utisak da su to sve podjednako legitimne izborne ponude. Iako se čini da te ponude neće ući u parlament, naslage njihovih poruka ostaće sa nama posle izbora, zbog čega su opasne”, ukazuje ona.

Kako navodi, korišćenje teorija zavera u političke svrhe nije karakteristično samo za naša područja. Po njenim rečima, desni populizam je omogućio širenje teorija zavera i obezbedio da se zavere sa marginalne javne sfere pomere ka centru.

“Zvaničnici u pojedinim zemljama, u Americi ili u Mađarskoj, na primer, glavni su kreatori i prenosioci teorija zavere. Oni, kao i naši politički akteri, glasnije artikulišu zavere tokom kampanja. Ostaje pitanje u kojoj to meri čine da zadobiju medijsku pažnju, a u kojoj istinski veruju u ono što govore. Uglavnom im teorije zavere služe da konstruišu neprijatelje i pomere fokus političke kampanje“, napominje Jelena Kleut.

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Donald Tramp više puta je promovisao ili pokretao pojedine teorije. U toku pandemije je predlagao i ubrizgavanje dezinfekcionih sredstva, rekavši da bi to moglo da se koristi u svrhe lečenja virusa korona, nakon čega su brojni doktori i prozvođači tih sredstava delili apele da građani to ni slučajno ne rade.

U aprilu ove godine, na jednom domaćem Jutjub kanalu podeljen je i “dokumentarni film” iz deset delova, pod nazivom Pad Kabale, holandske autorke Janet Osebard, koja u filmu zagovara Q-anon teoriju i do dana pisanja ovog teksta ukupno, računajući sve delove, ima oko 900.000 pregleda.

Teorija Q-anon je ekstremno desničarska teorija u kojoj se, između ostalog, navodi tajna zavera “duboke države” protiv američkog predsednika Donalda Trampa, a takođe se kroz nju neosnovano optužuje mnoštvo demokratskih političara i holivudskih glumaca za učešće u internacionalnoj trgovini i zlostavljanju dece, kao i da se ta deca kasnije “žrtvuju” satanistima. Jedan deo te popularne teorije zavere promovisala je samostalna narodna poslanica i bivša ministarka zdravlja dr Nada Kostić, u Skupštini Srbije.

Jedan od članova Kriznog štaba, pulmolog dr Branimir Nestorović, takođe je u toku epidemije širio brojne neutemeljene tvrdnje i davao izjave kontradiktorne merama zaštite, od kojih su neke mogle imati pogubne posledice po zdravlje građana. Od poziva ženama da idu u Italiju jer ih “štiti estrogen”, izjava da Srbi imaju “lavovske gene” koji ih štite od korone , pa sve do onih “bezopasnijih”, kao što su priče o tome da je Nikola Tesla “slao predmete u budućnost i nazad.”

Objave u vezi sa korona virusom gde su se navodile tvrdnje da je ono biološko oružje ili da je pandemija “paravan” za plan implementaciju mikročipova kroz vakcinu iza čega stoji Bil Gejts, imale su i do nekoliko stotina hiljada pregleda, a iako je veći deo tih klipova sa brojnijim pregledima obrisan od strane Jutjuba i drugih platformi, njihov uticaj je ipak ostao. Peticija za istragu “Fondacije Bila i Melinde Gejts” zbog “zločina protiv čovečnosti i zloupotrebe medicine” objavljena na veb-sajtu Bele kuće, skupila je prošlog meseca preko pola miliona potpisa.

“Da bi priča o zaveri funkcionisala, potreban je neko dovoljno moćan ne samo da zaveru izvede, nego i da ‘prikrije tragove‘. Tako moćni mogu biti samo oni koji imaju novca, uticaja ili tajne službe na raspolaganju. Kada ne biste imali takve ‘anti-heroje’, teorije zavere bi postale besmislene, potpuno neodržive. Zato su potrebne velike svetske sile, bogataši, moćne industrije i slično. Imućnima i poznatima mediji daju mnogo prostora i oni su lake mete”, ocenjuje Jelena Kleut.

Krizna vremena kao okidač

Doktorand sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Petar Lukić kaže za VOICE da su uzroci ovakvim teorijama veoma često krizne situacije poput ratova, konflikata, ekonomskih kriza i slično. Sve situacije u kojima ljudi imaju potrebu za objašnjenjem toga zašto se dešavaju tako velike stvari, mogu biti okidač za nastajanje teorija zavera. Ipak, nisu samo krize te koje pokreću konspiratorna objašnjenja.

“Ima raznih teorija zavere u koje ljudi veruju u svakom trenutku, kao što su na primer one da ljudi nisu 1969. godine zaista otišli na Mesec, da je Josip Broz Tito zapravo bio neko drugi, ili da svetom u stvari vlada neka mala, tajna grupa moćnih ljudi. Teorije zavere se obično stvaraju oko situacija od velikog značaja za društvo, a tada ljudi postaju prijemčiviji za konspiratorna objašnjenja, pa je to slučaj i sa kriznim periodima. Iskustva iz prethodnih situacija sličnih ovoj sa COVID-19 govore nam da možemo očekivati da će se oko svake pandemije gripa u javnosti stvoriti takva uverenja, zato što neki ljudi i inače veruju da postoji mogućnost da se neke pandemije namerno izazovu.” rekao je Lukić.

Marija Petrović, takođe doktorantkinja socijalne psihologije, objašnjava za naš portal se ljudi generalno teško nose sa neizvesnošću, a da nasuprot nauci i zvaničnim objašnjenjima, teorije zavere pružaju jednostavna i zaokružena objašnjenja složenih društvenih dešavanja.

“Nekada se zvanična objašnjenja čine suviše običnim spram važnosti događaja koje bi trebalo da objasne. Na primer, u slučaju korona virusa, čini se nemogućim da slučajna pojava virusa u prirodi može u ovoj meri da promeni naš svakodnevni život, kao i politička, ekonomska i društvena dešavanja širom sveta. Teorije su nekim ljudima privlačnije, jer ne ostavljaju mesta slučajnostima, prema njima svi važni događaji su savršeno isplanirani i vrlo često uzročno povezani“, napominje ona.

Međutim, Jelena Kleut ističe da ono što spaja psihološke, socijalne, političke i komunikološke dimenzije jeste – nepoverenje. Ona ističe da danas teorije zavere žive i šire se u vremenu post-istine, gde ljudi nemaju poverenja u državne organe, obrazovne i naučne centre, pa ni u novinare i medije, te da sve šta te grupe rade biva suviše lako osporeno i odbačeno.

“Za to što im se ne veruje su delimično sami krivi, jer su zakukuljili jezik, zatvorili se u svoje kule od slonovače, približili se moćnicima umesto da se približe građanima. To je onda omogućilo da sumnja koja je potrebna i u nauci i u novinarstvu, ali koja nastoji da na činjenicama i racionalnom prosuđivanju stvara znanje, postane bezmalo izjednačena sa iracionalnom sumnjom koju nude teorije zavere. Mada krivica leži na institucijama, mora se dodati da se one i sistematski urušavaju. Pogledajte, recimo, promile u kojima merimo naučno-obrazovni program koji bi doprineo popularizaciji naučnih saznanja, ili odnos prema predmetima poput sociologije kojima se smanjuje fond časova u školama”, ukazuje Kleut.

Iako neke teorije mogu biti veoma opasne po društvo kao na primer antivakcinaške teorije po javno zdravlje, Petar Lukić kaže da je ohrabrujuće što vidimo da u takve teorije ne veruju svi, jer su neki ljudi očigledno otporniji.

“Da ne bi došlo do ozbiljnijeg širenja konspiratornih uverenja u budućnosti na državi i svim relevantnim institucijama, pa i medijima, jeste odgovornost da ne kompromituju ugled nauke i stručnjaka, što se, nažalost, veoma često dešava. Ako budemo čuvali ugled struke i radili na njenom kredibilitetu, verujem da će teorije zavere izgubiti bitku. Što više poverenja imamo u institucije, to ćemo manje verovati u teorije zavere.” – napominje Lukić.

Misaone vratolomije

Na osnovu ankete portala Statista, u 2019. godini, 47 odsto ispitanika u Americi je izjavilo da veruje da Li Harvi Osvald nije sam izvržio likvidaciju JFK, dok je 22 odsto ispitanika izjavilo da veruje da su klimatske promene zavera.

Komunikološkinja Jelena Kleut, kaže da su pokušaji da se teoretičari zavere odvrate od svojih teorija vrlo teški zbog osnovnog postulata koji glasi “pošto nema dovoljno informacija, znači da je u pitanju zavera”.

“Recimo, nema dokaza da je Li Harvi Osvald sa nekim sarađivao ili bio deo neke mreže koja je ubila Kenedija. Upravo to što nema takvih dokaza, za teorije zavere predstavlja ključni dokaz da je zavera postojala, ali da je uspešno skrivena. Ako nekih dokaza ima u teorijama zavere oni su skoro po pravilu nastali na logičkim greškama, misaonim vratolomijama i davanjem na značaju izvorima koji deluju kao naučni ili stručni – a to zapravo nisu.” rekla je Kleut.

Doktorandkinja Marija Petrović, kaže da je bitno naglasiti da nisu svi koji veruju u teorije nužno i teoretičari. Petrović i Lukić navode da istražvanja pokazuju da većina ljudi veruje u barem jednu takvu teoriju, a nasuprot tome, a teoretičari su ipak pojedinci koji aktivno šire konspiratorna objašnjenja i njih je manje.

Marija Petrović dodaje da je za smanjenje verovanja u takve teorije veoma bitna atmosfera u društvu, te da je potrebno da ljudi imaju osećaj da su odluke koje donose nadležni transparentne i u njihovom najboljem interesu. Time će se ljudi osećati sigurnije, pa će tako manje tražiti “sigurnost” u teorijama zavere.

Stefan Janjić kaže da smo svi mi manje ili više osetljivi na određene vidove manipulacije. Po njegovim rečima, teoretičari zavere po običaju znaju veoma malo o nauci, ali veoma mnogo o trikovima propagande.

“Njihovi tekstovi i klipovi postaju sve zanimljiviji, vizuelno su dobro upakovani, a retorički izuzetno primamljivi i ubedljivi, konstruisani tako da se što lakše pamte i prepričavaju. Niko od nas nema vremena ni kapaciteta da proverava svaku teoriju (zavere) na koju naiđe, ali bi osnovna medijska pismenost podrazumevala da sa velikim oprezom analiziramo svaki sadržaj koji nudi laka rešenja, brze odgovore, misionarski pristup i ‘otvaranje očiju’”, smatra urednik portala Fakenews tragač.

On preporučuje da sebi postavimo sledeća pitanja: Ima li smisla ovo što sam pročitao/pogledao? Postoji li mogućnost da iza ovog sadržaja stoji neki finansijski ili politički interes? Razumem li se dovoljno dobro u temu o kojoj ovaj sadržaj govori? Kakve emocije ovaj sadržaj provocira u meni?

“Treba voditi računa o tome da skepticizam ne preraste u cinizam, da nas ne dovede do zaključka ‘svi lažu’, jer je ta vrsta krajnosti jednako pogrešna i naivna kao i krajnost ‘svi govore istinu’”, ukazuje Janjić.