Trideset godina Mosta na Radiju Slobodna Evropa

Hiljadu tristotine i osam epizoda i više od dve hiljade sagovornika. „Most“ Radija Slobodna Evropa (RSE) puni 30 godina.

To je kultna emisija, u kojoj se uz posredovanje Omera Karabega povezuju ljudi sa različitih strana i država. U vreme kada je nastala povezivala je one koji su bili na različitim stranama fronta, danas one koji vode dijalog u uslovima posttrumatizovanih i do danas ne potpuno izmirenih društava.

Pre tri decenije 24. aprila 1994. godine, emitovana je prva emisija, čiji je domaćin bio Omer Karabeg, a gosti Konstantin Obradović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i iz Zagreba Zdravko Tomac, profesor Fakulteta političkih znanosti i političar.

O Mostu nekad i danas, govori Omer Karabeg.

‘Dijalog javnih ličnosti preko linije frontova’

„Sve je krenulo januara 1994. godine kada se u Minhenu okupila mala grupa novinara iz bivše Jugoslavije, gde je tada bilo sedište Radija Slobodna Evropa, da pokrene program na južnoslovenskim jezicima. Razgovarali smo o programskoj šemi, bilo je raznih predloga, a jedan od njih je bio da napravimo emisiju u kojoj ćemo da povezujemo porodice sa prostora bivše Jugoslavije koje je rat razdvojio. Onda je neko rekao – nije to naš posao, to radi Crveni krst. Na kraju smo se složili da pokušamo da napravimo emisiju u kojoj ćemo organizovati dijalog između javnih ličnosti preko linija frontova“, priseća se Karabeg.

Teodorović: Da opišemo tadašnju situaciju. Ratuje se Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj…

Karabeg: U tom trenutku bio je prekid rata u Hrvatskoj, vođeni su pregovori između vlade Hrvatske i lidera Republike Srpske Krajine koji su bilo prekinuti i bilo je neizvesno da li će se nastaviti. A ako se ne nastave, pretilo je ponovno izbijanje sukoba.

Upravo to je bila tema prvog Mosta koji je emitovan 24. aprila 1994. Sagovornici su mi bili u Beogradu Konstantin Obradović, profesor Fakulteta političkih nauka, a u Zagrebu Zdravko Tomac, profesor Fakulteta političkih znanosti i političar. Bio je zastupnik Socijaldemokratske stranke u Saboru.

Teodorović: Kako je bilo tom trenutku povezivati ljude preko linije fronta? Kako su reagovali Tomac i Obradović kad ste ih pozvali da učestvuju u tom razgovoru? Jedan dolazi iz Srbije, drugi iz Hrvatske. U tom trenutku nema komunikacije između dve zemlje.

Karabeg: Kad sam krenuo da radim Most plašio sam se da li ću uopšte moći da uspostavim komunikaciju. Birao sam ljude koji su bili antiratno orijentisani, nadao sam da će oni pristati. To je za njih bio rizik jer su ih mogli proglasiti izdajnicima zato što pričaju sa ljudima iz „neprijateljske zemlje.“

Ali, Obradović i Tomac su bez kolebanja prihvatili. Dakle, tema je bila kakve su šanse da se nastave pregovori kako bi se izbeglo ponovno izbijanje oružanih sukoba. Obojica su bili jako skeptični.

Rekli su da se pregovori najverovatnije neće nastaviti i da će se sukob najverovatnije rešiti u paketu sa Bosnom i Hercegovinom. Ali nije bilo nikakvog paketa. Hrvatska je povratila svoj suverenitet, Republike Srpske krajine više nema, a Bosna i Hercegovina i dalje nije rešila glavne probleme i ne funkcioniše kao država.

Čini mi se da je devedesetih godina više ljudi bilo spremno na dijalog nego sada.

Teodorović: Da li vam je danas lakše uspostaviti komunikaciju između ljudi na raznim stranama?

Karabeg: Naravno da je lakše, mada političari neće da ulaze u polemiku. Hoće monolog. Kad nekoga pozovem u Most i predložim mu temu i sagovornika, on kaže – ne bih u dijalog, ako može intervju. Ja mu onda kažem da u Mostu radim dijaloge, a ne intervjue.

Teodorović: Zašto padaju na tom testu? Zašto neće da ulaze u polemiku?

Karabeg: Hoće da pričaju svoju priču, samo sebe da slušaju. Neće da im se niko suprotstavlja. Čini mi se da je devedesetih godina više ljudi bilo spremno na dijalog nego sada. Bilo je jako oštrih polemika. Ponekad bi se u Mostu sukobljavali i teški nacionalisti. Padale su optužbe na račun tuđe nacije, ali nikada nije bilo vređanja. Nikada nisam morao da prekinem Most zato što je bilo uvreda. A pogledajte koliko danas ima vređanja.

Teodorović: Pa šta to govori? Dokle se stiglo i gde je tu poraz? Gde su tranzicija i pomirenje, gde su zakazali?

Karabeg: Nema ih zato što se narativ nije promenio. Evo, kad slušate Milorada Dodika – to je gotovo ratna retorika devedesetih. Nema nikakve razlike, a, bogami, i kad slušate Vučića. Pogledajte, šta govore povodom Rezolucije o Srebrenici. Sve sama mržnja.

Teodorović: Pre početka razgovora pomenuli ste da je do sada bilo preko 1300 Mostova.

Karabeg: Bilo ih je 1308, poslednji je emitovan prošle nedelje, a u Mostovima je učestvovalo oko 2.000 ljudi. Samo da pomenem neka imena – Latinka Perović, Mika Tripalo, Ivan Stambolić, Zoran Đinđić, Stipe Mesić, Bogdan Bogdanović, Dubravka Ugrešić, Radomir Konstantinović, Borka Pavičević,Tvrtko Kulenović, Bogić Bogićević, Zdravko Grebo, Rastko Močnik, Fehmi Agani, Adem Demaći, Oliver Ivanović.

To je ogroman spisak, ja bih sada mogao da nabrajam i nabrajam. Mnogi nisu živi.

Teodorović: Neki su i ubijeni?

Karabeg: Oliver Ivanović je ubijen.

Teodorović: I Đinđić.

Karabeg: Ubijen je i Fehmi Agani koji je učestvovao u mom prvom srpsko-albanskom dijalogu. Most je u stvari prvi uspostavio srpsko-albanski dijalog.

Septembra 1994. u Most sam pozvao Fehmija Aganija koji je u to vreme bio najbliži saradnik Ibrahima Rugove. Kao i Rugova zalagao se je za nenasilni otpor Miloševićevom režimu. Pokušao sam da sa srpske strane dobijem nekoga iz vladajuće Socijalističke partije Srbije mada nisam verovao da će pristati. Pomislio sam da bi najbolje bilo da zamolim filozofa Mihajla Markovića koji je bio član Glavnog odbora SPS-a, mislim čak i Izvršnog odbora. Bio je ugledni filozof, predavao je na univerzitetima u Evropi, Kanadi i Americi. Nisam očekivao pozitivan odgovor s obzirom da SPS nije priznavao Rugovinu partiju. Ali, za divno čudo, Mihajlo Marković je pristao.

To je faktički bio prvi zvanični dijalog između srpske i albanske strane. Trajao je nekih dvadesetak minuta, nisu se naravno ni u čemu složili i to je prenela Naša Borba. Ja sam od početka uz radijsku emisiju pravio i novinsku verziju koju je prenosila Naša Borba.

Nakon objavljivanja teksta Marković je uputio pismo Našoj Borbi žaleći se da dijalog nije korektno prenet i da je on bio oštećen. Međutim, sve je od reči do reči bilo preneto. Verovatno mu je neko iz najvišeg rukovodstva prebacio što je pristao na taj razgovor, pa je on uputio pismo da se na neki način „izvadi“.

Teodorović: Da li ste uspeli sebi da objasnite kako su takva imena poput Mihajla Markovića tako opasno ideološki skrenula?

Karabeg: Ne znam. Pogledajte, Momu Kapora.

Teodorović: Na svim stranama imamo takve primere. Ali da se vratimo Mostu. Sećam se razgovora Slavenke Drakulić i Borke Pavićević u vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije kada u tom razgovoru Borka priča Slavenki da je preživela bombardovanje zahvaljujući tome što je u tom trenutku otišla u podrum po faks koji joj je poslala Slavenka. Sećate se toga? To je neobično dirljivo. Da li je Most na neki način bio prostor u kome su ljudi iskazivali, da tako kažem, svu svoju tugu zbog svega što se događalo.

Karabeg: Najviše sam to osetio u Mostovima koje sam radio sa Sarajevom. Od početka sam znao da dok ne napravim Most između Beograda i opkoljenog Sarajeva – to neće biti onaj pravi Most. Problem je bio u tome što sa Sarajevom nije bilo nikakvih veza.

Prvi Most sam mogao da napravim tek kad je naš biro u Sarajevu, koji se nalazio u zgradi Radiotelevizije Bosne i Hercegovine, dobio satelitski telefon. Da bi došao u naš biro sagovornik se izlagao snajperskoj vatri. Ali ljudi su dolazili.

Dobro se sećam Mosta u kome su učestvovala dva poznata predratna filmska reditelja Goran Marković i Mirza Idrizović. Goran je u to vreme bio u Sofiji, sklonio se od Miloševićevog režima, a Mirza u Sarajevu. Mirza je došao u naš biro sa sat, sat i po zakašnjenja. Bio je sav zadihan. Rekao je da se jedva probio jer je bila jaka snajperska vatra.

Tokom razgovora upitao sam ga da li se razočarao u svoje kolege u Beogradu, a on je rekao: „Ja mogu da se razočaram samo u prijatelje, a moje kolege se ponašaju onako kako misle da trebaju da se ponašaju“. Most je bio jedan od kanala preko kojeg su se održavale veze između Sarajeva i beogradskih antiratnih intelektualaca okupljenih oko Beogradskog kruga.

‘Posrednik u razgovorima’

Teodorović: Sećam se, ima tome nekoliko godina, kako ste pokušali da povežete tadašnjeg gradonačelnika Beograda Zorana Radojičića i gradonačelnika Sarajeva Abdulaha Skaku i nije uspelo.

Karabeg: Da, bilo to 2018. Nije uspelo, nije hteo gradonačelnik Beograda.

Teodorović: Pod kojim objašnjenjem?

Karabeg: Prvo su rekli da može, pa sam njegovom kabinetu poslao pitanja, zavlačili su me nekoliko dana i onda su rekli da ne može. Nisu mi dali nikakvo objašnjenje. Samo su mi poslali poruku. Sa gradonačelnikom mi nikada nisu dali vezu.

Teodorović: On je bio kadar Srpske napredne stranke i direktor Dečje klinike u Beogradu.

Teodorović: Ali sam zato 2010, kad je Dragan Đilas bio gradonačelnik Beograda, bez ikakvih problema napravio Most između njega i tadašnjeg gradonačelnika Sarajeva Alije Behmena. Na kraju razgovora Behmen je uputio poziv Đilasu da dođe u posetu Sarajevu i on je odmah prihvatio.

Teodorović: Mostovi su objavljeni i u dve knjige.

Karabeg: Prva knjiga je izdata 1996. godine pod naslovom „Most dijaloga – Razgovori ratu usprkos“. Izdavač je bio Medija centar Prelom iz Banjaluke, čiji je direktor tada bio sjajni antiratni aktivista profesor Filozofskog fakulteta Miodrag Živanović, u saradnji sa Fondacijom Friedrich Naumann Stiftung. Promocije su bile u Banjaluci, Sarajevu i Zagrebu. Ne i u Beogradu.

U drugoj knjizi objavljeni su srpsko-albanski dijalozi vođeni od 1994. do 2000. Naslov je bio „Dijalog na buretu baruta“. Knjiga je izašla najpre u Beogradu na srpskom, a potom u Prištini na albanskom. Prilikom promocije u Prištini 2002. Radio Slobodna Evropa je organizovao okrugli sto na kome su učestvovali albanski i srpski intelektualcu koji su bili sagovornici Mostova objavljenih u knjizi. To je bio prvi skup te vrste koji je nakon rata održan u Prištini.

Teodorović: To je ozbiljno nasleđe Radija Slobodna Evropa. Inače, Most se ne samo sluša, nego i čita. Kada ga postavimo na našu regionalnu web stranicu slobodnaevropa.org, redovno je među najčitanijim sadržajima. U čemu je tajna Mosta?

Karabeg: Trudim se da izaberem sagovornike koji imaju šta da kažu. I trudim se da ih ja mnogo ne davim svojim pitanjima nego da ih spojim u dijalogu. Ja sebe ne definišem ni kao moderatora, ni kao voditelja, već kao posrednika u razgovoru. Svaki Most završavam tako što ponovim temu i imena sagovornika i na kraju kažem – posrednik u razgovoru bio je Omer Karabeg. Ja sebe tako doživljavam.