Trninić: Restartujte državu, nemojte B92

U karijeri koja traje gotovo četvrt veka, 17 godina provela je na Radiju i Televiziji B92. Kada se gasio brend B92, ugašen je i „Kažiprst“, a Suzana Trninić je prostor za debate pokušala da pronađe na sestrinskoj Prvoj televiziji gde je vodila emisiju „Odgovor“. Bez odgovora na pitanje „zašto?“ ukinuta je i emisija „Odgovor“, a Suzani Trninić je ponuđeno mesto veb-novinarke, što nije mogla da prihvati. Nakon toga usledio je i otkaz na Prvoj.

Posle gotovo dve godine života van televizije, Suzana Trninić se vraća da postavlja pitanja u ime javnosti koju predstavlja. Kada ju je Brankica Stanković pozvala da vodi „Insajder debatu“ ukazala joj se prilika da bude ono što jeste – politička novinarka.

Dok je sa „Odgovorom“ pokušala da napravi prostor za debatu, a ne prostor za političku arenu, u priču sa „Insajder debatom“ ulazi sa suprotnom idejom. Kako objašnjava za Cenzolovku, Brankica Stanković je razumela da je ona politička novinarka koja nije imala političku emisiju, jer je „neko u ovoj zemlji odlučio da nam to nije potrebno“.

Ne čini Devedesetdvojku taj znak koji će oni da vrate. Sve čekam da kažu da je to prvoaprilska šala, jer ne znam šta bi moglo da stoji iza čitave te priče

„To je, u stvari, ta metamorfoza posle 2012. godine“, govori Suzana Trninić za Cenzolovku. „Kada je od nekog stiglo uputstvo medijima da budu dobri i da nema političkih emisija, nema tu šta da se debatuje. Urednicima i vlasnicima medija dato je do znanja šta se od njih očekuje, te sam ostala bez onoga što sam najbolje umela da radim.“

„Ideja sa ’Insajder debatom’ je da radim političke debate, i to je ono na čemu bismo insistirali, ali svakako ću se baviti i drugim temama. Ono što je poenta ’Insajder debate’ koju nameravam da radim jeste upravo to – biramo aktuelne teme, razgovaramo sa odgovornima, naravno ako žele da dođu u emisiju. Stvarno sam zahvalna ljudima iz Insajdera što su mi pružili priliku i Brankici koja me je pozvala, jer njoj ne može da se kaže ’ne’.“

Cenzolovka: Kao društvo više ne razgovaramo, ne raspravljamo o važnim stvarima.

Trninić: Kao društvo se ponašamo infantilno, kao da se oko nas ne dešava ništa loše. Ne znamo da učestvujemo u dijalogu, niti da priznajemo različitosti. Ulazili smo u ratove, jer pre toga nismo znali da sednemo i sporazumemo se, iako smo govorili istim jezikom. Postoji fama da smo napredovali, a nismo ni najmanje. I dalje se pesnicom mnogo bolje komunicira nego jezikom.

Volela bih da vratim taj momenat u kom se sedne i razgovara čak i ako se ne damo usaglasiti oko niza stvari, ali barem da saslušamo jedni druge, zato što to građani očekuju od nas, zato što je to dužnost medija i dužnost svih onih koji su na bilo kojoj funkciji ili predstavljaju bilo šta u ovoj zemlji – od institucija do organizacija.

Neka se Vučić ugleda i na Đinđićev način komuniciranja s medijima

Cenzolovka: Imaju li političari u Srbiji – kako oni koji predstavljaju vlast tako i opozicioni – uopšte svest o tome da kada odgovaraju na pitanja novinara u stvari odgovaraju javnosti, svojim biračima?

Trninić: Ta svest ne postoji i to je toliko očigledno. To je ta devastacija javnog prostora koja ovde traje poslednjih 15 godina. Kada ljudi dođu na vlast, osile se i počnu da misle kako je sve to njihovo. Ministri primaju platu iz budžeta, koji pune građani, a postavljaju se kao da bi trebalo da mi njima polažemo račune.

Duša me zaboli kada vidim da Aleksandar Vučić citira Zorana Đinđića za nešto, a taj isti Đinđić, kakve god mane da je imao, bio je čovek koji je uvek bio spreman da razgovara. On je znao da ostane sa novinarima u Skupštini po 40 minuta odgovarajući na njihova pitanja. Na svako pitanje odgovarao je vrlo pristojno, trudeći se da ispoštuje sagovornika iz medija koji mu je to pitanje postavio. To je odnos prema medijima, a Đinđić je pritom poslednji čovek za kojeg može da se kaže da su ga mediji voleli. To nama nedostaje. Ja bih jako volela, kada već predsednik zna tako da koristi Đinđićeve reči, a mislim da na to nema pravo, da pogleda malo kako je Đinđić komunicirao sa medijima, kako je on razumeo medije i svoju ulogu koju je imao u društvu.

Vi ne možete da imate slobodno društvo bez slobodnih medija. Možete da imate pojedince koji rade slobodno u nekoliko medijskih grupacija, što ne znači da imate medijske slobode

Cenzolovka: Pomenuli ste da smo kao društvo i dalje infantilni. Je li ta infantilnost jedan od uzroka zbog kojeg one koji bi trebalo da snose odgovornost za svoje postupke, kao društvo ne kažnjavamo na izborima?

Trninić: Ako se infantilnost posmatra na deci, kada detetu nešto zabranite ili mu ne date, ono se buni. Kakvu god infantilnost da stavite sa jedne strane, ona daje neke reakcije. Ono što je u ovom društvu problem jeste to da se sa svime damo usaglasiti. Neko je odlučio da nema slobode medija – okej. Neko je odlučio da se na pitanja ne odgovara – okej. Neko je odlučio da ne snosi odgovornost za ono što radi – okej. Bukvalno na svaku stvar smo rekli „mhm, okej“.

Najlakše je reći „nemam TV“. Pa? Je l’ jedeš, piješ, primaš platu, imaš decu, pripadaš nekoj manjinskoj grupaciji, polnoj, seksualnoj, nacionalnoj, da li ima bilo šta što može tvoj život da odredi? Ne mogu da zamislim da nam se odnos prema sopstvenom životu svodi na to da li imamo ili nemamo TV. „Ne gledam televiziju pa me ne zanima, ne izlazim na izbore pa me ne zanima, ne pratim politiku pa me ne zanima.“ Mi nismo Švajcarska, Nemačka, nismo tog nivoa da nas je baš briga za sve. Mi tek moramo da gradimo, da bi buduće generacije možda mogle da imaju takav odnos prema onome što bismo nazvali aktivnom politikom.

Cenzolovka: Mislite li da će se predstavnici vlasti odazivati na vaše pozive?

Trninić: Ja sad želim da verujem da su oni sve moje pozive propustili i da će im biti mnogo žao kad sednu da pogledaju emisiju, pa da će reći „hajde da odgovorimo na ove silne pozive Insajdera i Suzane Trninić“. U prvu emisiju nisu hteli da dođu, ali im ostaje otvoren poziv za svaku sledeću.

Neću prestati da ih zovem, kao što neće prestati ni ekipa Insajdera. To je odnos prema celokupnoj Insajder produkciji, nema nikakve veze lično sa mnom. Volela bih da dođu, da razgovaramo, i to se odnosi podjednako i na vlast i na opoziciju.

Moj povratak nije reper za porast medijskih sloboda

Cenzolovka: Na malom ekranu je ponovo Olja Bećković, tu je i Danica Vučenić, vraćate se i vi. Neko bi rekao da se s povratkom značajnih imena našeg novinarstva ponovo otvara prostor za slobodnu reč. Ali, ukoliko pogledamo da je to svedeno na kablovskog operatera i njegove kanale, nekoliko nezavisnih produkcija, portala, novina, uz poneku televiziju od kojih nijedna nema nacionalnu frekvenciju, postavlja se pitanje kakav zapravo značaj i uticaj ima tako ograničen prostor za slobodnu reč.

Ne mogu da zamislim da nam se odnos prema sopstvenom životu svodi na to da li imamo ili nemamo TV. „Ne gledam televiziju pa me ne zanima, ne izlazim na izbore pa me ne zanima, ne pratim politiku pa me ne zanima.“ Mi nismo Švajcarska, Nemačka, nismo tog nivoa da nas je baš briga za sve

Trninić: Što je manje slobodnih medija, to slobodna reč više vredi. Vi ne možete da imate slobodno društvo bez slobodnih medija. Možete da imate pojedince koji rade slobodno u nekoliko medijskih grupacija, što ne znači da imate medijske slobode. Povratak Suzane Trninić posle dve godine nije nikakav reper za porast medijskih sloboda, za bilo kakav novi izveštaj Reportera bez granica ili Evropske komisije. Nama je potreban jedan širi front, otvaranje medija na svim mogućim nivoima. Mora da se napravi jedan ozbiljan presek, jedan ozbiljan raskid sa ovim rasulom u kojem se trenutno nalazimo kada je reč o medijskim slobodama.

Cenzolovka: Vaš povratak na televiziju podudario se sa najavom da će se televizija O2 od 1. marta ponovo zvati B92. Kako komentarišete taj potez?

Trninić: Ne znam koji su bogovi marketinga to smislili, a jedva su čekali da se ratosiljaju Devedesetdvojke. To vam je isto kao da imate neku salamu, pa je otvorite, i šta je unutra? Pa nije kavijar, podriguša je. Ne čini Devedesetdvojku taj znak koji će oni da vrate. Sve čekam da kažu da je to prvoaprilska šala, jer ne znam šta bi moglo da stoji iza čitave te priče.

B92 čine ljudi koji više nisu u toj medijskoj kući, ali sam ja i dalje jako ponosna na ono što je B92 bio. Iako sam 17 godina provela tamo, i dalje sebe ne smatram dovoljno velikom da pričam o tom brendu, nego bi i o njemu trebalo da pričaju Antonela Riha, Tamara Pupovac, Danijel Bukumirović, ljudi sa kojima sam ja počinjala da radim. Za mene je Devedesetdvojka Zoran Mamula, Biljana Vujasinović, Bojana Lekić. Većina tih imena se nikada neće vezivati za ono što će se sada predstavljati kao B92, a nemam pojma čemu služi i zašto se to radi.

Cenzolovka: Najava povratka imena B92 propraćena je uz poruku „restart“. Šta biste vi restartovali u ovoj državi?

Trninić: Restartovala bih državu. Nemojte da mi „restartujete B92“. Restartujte državu, pa da vidimo gde smo, kako smo i šta ćemo dalje.