Učiteljica novinarstva – saga o vlasti i medijima

Teško je razumljivo da pitanja koje upućujemo mejlom, u 21.veku potpuno legitimnom novinarskom oruđu, negde zalutaju, jer stižu na istu adresu, pres službe gradonačelnice Niša, sa koje, ponekad i u 10 uveče, ili ponekad i posle ponoći, stižu pozivi za “okupljanje novinarskih ekipa” kad gradonačelnica reši da prošeta po nekom naselju, selu, zaseoku, dan kasnije. Otkako je sveta i veka, vlastodršci teže da drže pod kontrolom, a samim tim i da uređuju medije. Zahvalni su kada im se pokloni pažnja, čak na njoj i insistiraju pri obavljanju regularnih dužnosti. Tada sve biva i više nego poželjno. Kada je slučaj obrnut, i kada novinari na zvanični e-mail kabineta gradonačelnice upute pitanja, veoma često ostaju bez odgovora danima. Nekada im se uopšte i ne odgovori. Nekim novinarima i nekim medijima u vezi nekih tema.

Šta raditi u takvoj situaciji? Uvek postoji opcija da se čeka do beskonačnosti da se smiluju vlasti i da odgovore ma šta, kako bi postojala starovremska “druga strana priče” propisana kodeksom novinarstva, pisanim i nepisanim pravilima. Neke teme mogu da čekaju. Nećete mi verovati – mnogo je strpljivih novinarki i novinara koji će čekati sa objavljivanjem neke priče, čak i kada je izvesno da odgovor neće zasigurno dobiti možda i dve godine, sve i da se obrate Povereniku za dostupnost informacijama od javnog značaja. Ukoliko priča na kojoj rade – može da čeka da bude objavljena. Neke priče, nemaju taj prostor za čekanje odgovora, koji možda i namerno ne stiže, jer se računa da će, u međuvremenu, priča izvetreti, prestati da bude aktuelna ili da će se ono što jeste goruća tema, okončati na način na koji to neko iz vlasti želi, bez obzira na to šta žele građani.

Uvek kada nas u vezi nekog problema sa kojim se suočavaju, kontaktiraju sami građani, kada nam pošalju slike, informacije, pošaljemo pitanja nadležnima, ali ne čekamo beskonačno da se smiluju da odgovore, već objavimo priču o, na primer, protestu građana zbog preuređenja javne površine, za koju ih niko nije pitao kako žele da izgleda. Sasvim je legitimno da ćutanje odgovornih smatramo odgovorom. Jer lekcija, koju očito nikako da nauče, jeste ta da mediji služe javnom interesu građana a ne promotivnim aktivnostima političara. Nije naš posao da rešavamo problem građana, niti da dokazujemo da li su ili nisu u pravu. Naš posao jeste da o problemu koji muči građane obavestimo širu javnost. Da prenesemo šta imaju da kažu ili pitaju nadležne u gradu, bez naših ličnih komentara u vezi tog problema. I to će, i nadalje, biti tako.

Sada je povod za deljenje lekcije nekim novinarima od strane gradonačelnice bila priča o koševima u jednom niškom naselju. Zanimljiva, iz novinarskog ugla, priča nastala na osnovu informacija i poziva samih građana. Priča koja i dalje ima dovoljno prostora da se njome bavimo, pogotovo, što u moru informacija koje je danas Sotirovski iznela, nismo čuli da li su upravo ti koševi prebačeni u Nišku Banju ili Studenu a onda preko noći ofarbani u srpsku državnu zastavu da se zavara trag. Tu se dalje, recimo, otvara priča da li je uopšte primereno i zakonito da se srpska državna zastava sa sve grbom oslikava na tabli koša, pa da se, recimo, kada je kiša i blatnjavo, u nju udara blatnjavom loptom? Pa se opet, otvara priča zbog čega je gradu važnije mišljenje jedne grupe građana koji traže uklanjanje koševa od mišljenja drugih građana iz tih istih zgrada, koji se uklanjanju protive i kako je i zašto sve to povezano sa obraćanjem Vučiću iz 2016., a o čemu je i sama Sotirovski danas govorila. Znači, čitav niz drugih priča može da proizađe iz ove naizgled bezazlene priče, važne za jednu grupu ljudi iz ulice Pariske komune u Nišu. Slično je, kritikama upućenim novinarima, reagovala gradonačelnica i onomad kada su trapavo uputili medijima poziv na probno otvaranje “pokretnih stepenica” u podzemnom prolazu u centru grada. Slično je reagovala i onda kada su se mediji raspitivali na osnovu kojih kriterijuma je njenom zetu pružena mogućnost da po beneficiranoj ceni kvadrata otkupi jedan od takozvanih socijalnih stanova u Duvaništu.

Teško je ne zapitati se, kako će gradonačelnica reagovati i koje će novinarske packe udeliti nekim medijima kada se bude suočila sa ne baš bezazlenim novinarskim istraživanjima u vezi krupnih zloupotreba koje prate, na primer, takozvani medijski konkurs u gradu, kada je upitamo, a hoćemo, po kojim kriterijumima i kojim tajnim zamešateljstvom je za 6 godina 4 i po miliona evra naših para, gotovo u apsolutnom procentu, završilo u džepovima tek nekoliko vlasnika onih medija u gradu, čijim je izveštavanjem očito zadovoljna i ne pokušava da ih uči novinarstvu. Jer, pitaju verovatno samo pitanja koja prijaju njenim ušima i sujeti i smatraju da im je obaveza nad obavezom da čitav dan imaju spremnu ekipu za praćenje njenih aktivnosti.

Nikako da gradonačelnica Sotirovski razume, da svaki put, kad uz opasku “ne želim da delim lekcije iz novinarstva ali” zapravo krene da deli lekcije, verovatno iz iskustva njenog pređašnjeg posla urednice javnog servisa, na taj način postiže autogol. Arogantna poruka novinarima da “još mnogo toga treba da nauče iz novinarstva”, u istoj izjavi u kojoj sopstveno obraćanje na redovnom presu naziva intervjuom, zapravo nije uvreda, iako je izrečeno sa namerom da bude. U vremenima brzog života i brzih promena u svim zanimanjima, pa i novinarskom, samo ograničena osoba bi umislila da zna sve, bez obzira na dužinu bavljenja lepim i zastrašujućim u isto vreme, pozivom – novinara. Naravno, da treba da se stalno uči i saznaje nešto novo, savremeno, drugačije. I to je stvar o kojoj treba da brinemo mi, koji uprkos svima i svemu opstajemo u toj profesiji, bez namere da je ikada iskoristimo kao stepenik u karijeri više ili manje uspešne političarke u pokušaju.

I za kraj, moraću da razočaram gradonačelnicu, pošto kad kritikuje mlade novinare pominje i “one koji su plaćeni da ih nauče”, aludirajući na urednike. Mlade novinare, odvajkada, jedino učimo da budu svoji i slobodni, da budu takvi pri odabiru tema i da budu uvek svesni da je naš primarni posao da, kao stub demokratije, budemo kontrola svake vlasti zajedno sa građanima. Učimo ih i da nikada ne pristaju da budu perjanici čiji se posao puko svodi na praćenje i hvaljenje lokalnih funkcionera. Učimo ih i da je čovek najvažniji, te da snosimo odgovornost kada malog čoveka, pritisnutog problemima, izložimo javnosti. Učimo ih i da nikada, ali nikada ne smeju da izlože javnosti maloletne žrtve zločina, da nikada ali nikada ne smeju od samoubistva da prave senzaciju, i nikada ali nikada da ne smeju da pristaju da ih urednici, ma u koju redakciju iz naše možda nekada prešli, teraju da, kao beslovesna marva izvršavaju diktirane zadatke, umesto da misle svojom glavom i širom otvorenih očiju gledaju društvo koje ih okružuje – jer vest tu stanuje, a ne u kabinetu gradske uprave. Učimo ih i da “pravilo druge strane” ispoštuju slanjem pitanja nadležnima, ali da im bezobrazno ignorisanje i ćutanje kada nekome pitanje nije po volji, ne bude prepreka da priču objave ukoliko je u interesu javnosti da je sazna, uz džentlmensko dopuštanje da se odgovor naknadno objavi. I ponosni smo zbog toga, ma šta o tome imala da kaže dežurna učiteljica novinarstva u gradu.