Urednik

Ima jedan štos, možda, čak, i istinit: na vest o Andrićevoj smrti, otišla neka televizijska ekipa da snimi reakcije takozvanog običnog sveta, negde u neku bosansku vrlet. Našli čiču na livadi, pa mu saopšte vest. A on će – „E, baš mi je žao. Je li, bogati, a ko je sad – književnik?“

Simpatično, sve i da je tačno. I ne svedoči samo o medijskoj slici jednog vremena i društva. Nego i prostoj činjenici – postoje neprikosnoveni autoriteti, oni za koje je dovoljno reći profesiju pa da se podrazumeva o kome je reč. Kao što je, primerice, i ne samo u Sarajevu, bilo znano ko je „Pjevač“. Drugi su bili izvođači pesama, a Davorin je bio to. Pevač. Pa kad on ispeva: i pad je let, to stoji kao gradina, težinom i tačnošću.

Dakako da na to mislim, od Vesine sahrane. Ko je sad Urednik?

Ne kažem da ih neće biti. Jer hoće, a možda ih već i ima, baš kao što je Veso postao velikim urednikom, možda s početka i nevoljko, ali ne sticajem okolnosti, nego onda kad prilika porodi ličnost, onu koja je uvek tu, ali nije nužno i da se uvek ispolji.

Imao sam u ovih trideset i devet godina otkako redovno, u proseku jednom nedeljno, pišem za novine (nedeljnike, dnevnike, magazine, revije, časopise, portale…), u lagodnoj poziciji kolumniste (ili, u ranoj mladosti rokenrol, pa filmskog kritičara), mnogo urednika. Otud držim da možda slutim, ako već i ne znam, šta je to što dobrog urednika čini takvim, a šta takvog izdvaja kao velikog.

Okreni-obrni, to su one četiri kardinalne antičke vrline. Urednička je pozicija takva da ih, naprosto, zahteva. Valja, dakle, biti takvim da u času razaznaš, pojmiš, jasnim stavom odrediš koji smer delovanja jest tačan u odgovarajućem trenu; to se onda zove – razboritost. Ili mudrost. Dear Prudence, rekao bi John. Lepota te pesme i jest u tom imenu i ironičnoj napetosti značenja: mlađa je sestra Mije Farrow, imenom izvedenim iz latinskog prudentia, silno želela postići kosmičku nirvanu pre drugih, pa je Lennon zove na igru, na oslobođenje svake dogme. Come out to play. Jer, mudrost je i u pravovremenosti, u ne-hitnji.

Potom, valja biti pošten, biti fer, biti pravičan – i pravedan, i nepristrasan. Lišen predrasuda, oslobođen rutine volje, te lako kvarljive robe. Listen without prejudice, zavapio bi rahmetli George Michael, tako se, beše, zvaše onaj album na kojem je Freedom ’90. Iustitia caeca est, tu, valjda jednu od prvih poslovica, što ih se nauči na latinskom, valjalo bi da urednik vazda ima tetoviranu – u duši, ne mora na ramenu. Slepa je pravda – ili nije pravda.

Neophodno je smoći snage i umeća da se suočiš i suprotstaviš – sopstvenom strahu, neizvesnosti, zastrašivanju. Odvažnost, dakle, ali ne samo kao puka hrabrost i ludo junačenje, nego istrajnost, izdržljivost, nepopustljivost, principijelnost. I will survive, peva Gloria Gaynor, u pesmi koja nije oda preživljavanju, nego hrabrosti u suočenju. Zna to svaka pametna devojka ovog sveta, ona (koja) se budi, zna o čemu se peva u toj najumnijoj disco pesmi, tom pozivu da se hrabrost otpleše. Bez – i doslovno – kurčenja.

Jer, i to je ta četvrta stvar, valja se obuzdati. Suzdržanost nije slabost, nego sublimacija prethodnih osobina. Neobuzdan urednik, onaj kojem nagon uzima pamet, jednako je slab vođa – a urednik je vođa, tu nema falš-demokratije i egalitarnosti – kao i onaj kojem pamet kroti ljudski instinkt za dobro, pravično i lepo. Self-control, ona koja nedostaje Lauri Branigan u slavnom hitu, što je, dakako, lepo, koliko i opasno, jest ključna.

Eto, to bi imao biti Urednik.

Ko je to?