Vek Radio Beograda: Doživeti stotu

Zgrada Radio Beograda u Hilandarskoj ulici, remek delo arhitekte Bogdana Nestorovića, možda jedina kuća u Beogradu koja izlazi na pet ulica, za koju je jedan akademik rekao da predstavlja poslednji bastion odbrane dobrog ukusa i visoke kulture u našem medijskom prostoru, oduvek je bila „sigurna kuća“ za mnoge umetnike, novinare, filozofe, muzičare. Ta zgrada, sa dvostepenom zaobljenom kulom na vrhu, koja izdaleka podseća na tvrđavu, sagrađena je 1933. godine za potrebe Udruženja zanatlija, kao Zanatski dom. Nakon stotinu godina postojanja našeg radija nije teško zaključiti da su pesnici bili „zanatlije” koji su se u njoj najbolje osećali.

Tu su nekada svoje plate primali Desimir Blagojević, Dušan Kostić, Veljko Petrović, Milorad Pavić, Dušan Matić, Stevan Raičković, Ljubomir Simović, Duško Radović, Ljubivoje Ršumović, Dragan Lukić, Danilo Nikolić, Voja Carić, Laza Lazić. Drugi program Radio Beograda je, u svom sastavu, imao više pesnika nego redakcija pesničkih novina. Tu su radili Petar Pajić, Dragomir Brajković, Radomir Andrić, Bratislav Milanović, Goran Babić, Mićo Cvijetić.

Našoj književnoj javnosti je možda manje poznato da su na radiju, u svojim zemljama, radili i Česlav Miloš, Vislava Šimborska, Mario Vargas Ljosa, Bob Dilan. Veza pesnika i radija je, dakle, suštinska, sudbinska i provlači se kroz ceo dvadeseti vek. , na kojoj je nekada počivao celokupan radio i televizijski program, garantovala je uzbudljivost i ovom programu.

Radio Beograd 2 je program koji više od šezdeset godina skoro svakog dana emituje poeziju u interpretaciji autora. Mnogi njegovi slušaoci pamte kultne emisije „Antologija pesnika“ i „S pesnikom u podne“, koje decenijama predstavljaju riznicu jednoga nasleđa koje se ne može naći na drugom mestu. Kad sam u jesen 2015. godine imenovan za glavnog i odgovornog urednika ovog programa, učinilo mi se da bi, kao prvi pesnik na toj prozaičnoj poziciji, trebalo i sam da učinim nešto dobro za poeziju.

Tako mi se jednog prolećnog predvečerja, dok sam šetao ulicom Milana Rakića, učinila zanimljivom ideja o programu u kome bi naši najčuveniji pesnici govorili svoje stihove, u sali Kolarčeve zadužbine, uz direktan prenos na Radio Beogradu 2. Dok sam razmišljao o toj neobičnoj ideji, imao sam pre svega u vidu okolnost da se direktan prenos na radiju i televiziji uvek prati sa povećanom pažnjom, ne samo zbog toga što, tokom prenosa, imate utisak da stvarno prisustvujete nekom događaju, nego i zato što se na tom događaju, pa i u samom prenosu, u svakom trenutku može dogoditi i nešto nepredviđeno.

Ta vrsta uzbuđenja, na kojoj je nekada počivao celokupan radio i televizijski program, garantovala je uzbudljivost i ovom programu.

Pesnici na Kolarcu

Ova ideja je, u početku, izgledala pomalo ekstravagantno, jer su ljudi navikli da prate direktne prenose sportskih događaja, političkih skupova i prigodnih svečanosti, ali niko pre toga nije prenosio uživo veče na kome jedan pesnik govori svoje stihove. Kao i sama ideja neobičan je bio i naslov tog programa koji je spajao dve, na prvi pogled, nespojive reči: Poeziju, kao sinonim za trajnost i Uživo, kao znak nečega što se događa samo u ovom trenutku. Uspeh tog programa je, međutim, veoma brzo otklonio sve sumnje, jer je sala u Kolarčevoj zadužbini, tokom premijernog ciklusa, skoro svake večeri bila puna.

Naša zahtevna i probirljiva kulturna javnost odmah je razumela i pozdravila ovu neobičnu ideju, jer je doživljaj koji slušalac ima kad pesnik govori svoje stihove, sam po sebi neprocenjiv i neuporediv sa bilo kojim drugim.

Dovoljno je iz Tonskog arhiva Radio Beograda čuti kako Miloš Crnjanski govori „Lament nad Beogradom“ ili Brana Petrović „Moć govora“, pa imati osećaj da u jednoj kulturi možda ne postoji ništa skuplje i večnije od pesme u interpretaciji njenog autora.

Nije bilo teško odlučiti da program ne treba da traje predugo i da pesnika ne treba prekidati nikakvim razgovorom, kritičkim osvrtom, bilo čime što remeti jedinstveno zadovoljstvo slušanja pesnika koji govori stihove. To je, osim toga, program koji je spajao kvalitetnu poeziju i skoro stogodišnju tradiciju Radio Beograda i Kolarčeve zadužbine sa savremenim tehnološkim mogućnostima, koje u Srbiji ima samo najveća medijska kuća. Ovim programom želeli smo da pružimo jedinstvenu priliku ljubiteljima poezije iz naše zemlje, regiona i drugih delova sveta da čuju uživo, u direktnom radijskom prenosu, kako najčuveniji pesnici govore svoje stihove.

Nakon velikog uspeha prve dve sezone Radio Beograd 2 je, uz direktan prenos, organizovao večeri „Poezija uživo!“ i u Narodnom pozorištu u Nišu, a u „Noći muzeja“ 2019. godine priredili smo ovaj program istovremeno u dvorani Kolarčeve zadužbine i, prvi put, u Kamenoj sali Radio Beograda, uz učešće 50 odabranih srpskih pesnika.

Nakon četiri godine u direktan prenos večeri „Poezija uživo!“ uključili su se i Prvi program Radio televizije Vojvodine i Radio Republike Srpske, sa kojima od 2016. godine Radio Beograd 2 realizuje zajednički jutarnji program Na tri vode. Veče Matije Bećkovića od 19. novembra 2022. godine u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine prvi je događaj koji su prenosili uživo radio programi sva tri srpska javna servisa.

Konačno, u okviru obeležavanja 65. godišnjice Radio Beograda 2 PGP RTS je objavio kapitalno izdanje od tri kompakt diska na kome se nalaze originalni snimci odabranih večeri devet pesnika, učesnika programa „Poezija uživo!“.

Neki trenuci

Pesnike, kao i slikare, veoma je teško porediti, jer je svaki umetnik svet za sebe. Nakon svih tih večeri, čoveku ipak ostanu u sećanju neki pesnici i neki trenuci bez kojih bi ovaj program bilo teško zamisliti.

Sugestivnost i duhovitost kojom Matija Bećković interpretira svoje stihove pretvaraju njegovo književno veče u praznik izgovorene reči i jedan od kulturnih događaja u Srbiji koji, kako bi rekli nemaštoviti turistički bedekeri, „morate videti pre nego što umrete“.

Na večeri Ljubomira Simovića osećate neku vrstu posebne privilegije što, u tom trenutku, samo za vas, svoje stihove govori pesnik čije tekstove su najčešće govorili glumci. U isto vreme se pitate šta mu je u životu bilo važnije, na šta je trošio više nadahnuća, na poeziju ili na dramske dijaloge.

Bilo je nezaboravno veče Rajka Petrova Noga, tokom kojeg je ovaj pesnik govorio stihove nekoliko meseci nakon teške bolesti, koja je imala za posledicu teškoće u Rajkovom govoru. Uprkos otežanom izgovaranju pojedinih reči Rajko Petrov Nogo je čitav sat, pred punom salom Hercegovaca, govorio stihove manirom nekoga ko je bio u stanju da, tu pred nama i pred mikrofonima Radio Beograda, u toj neravnopravnoj borbi sa samim sobom, položi svoj život za svaku izgovorenu reč. Osim tonskog zapisa sa te večeri ostala je i jedna antologijska fotografija na kojoj Rajko Petrov, sa podignutim štapom u levoj ruci, nešto govori kao da preti, dok iznad njega, na velikoj beloj pozadini, kao pečat na zidu Kolarčeve zadužbine, krupnim slovima piše: „Poezija uživo!“

Podjednako je bilo uzbudljivo veče Ljubivoja Ršumovića na kome se iznenada, pred sam početak programa, pojavio jedan povijeni, stari čovek, koji nam se predstavio kao Ršumov direktor osnovne škole. Kad ga je Ljubivoje Ršumović pozdravio starac je ustao sa svog mesta i održao mali govor. „Poznavao sam Ljubine roditelje, bili su to divni ljudi“, rekao je direktor osnovne škole koju je učio pesnik uz čije stihove su odrastale generacije srpskih osnovaca.

Veliki pesnik Milan Nenadić govorio je svoje stihove pola sata i, na opšte iznenađenje, odustao od nastavka večeri, sa izrazom neke čudne nemoći čoveka koji nije navikao na duge rimovane monologe. Bila je iznenađena čak i njegova supruga, pesnikinja Ileana Ursu, koja je pratila ovo veče strogim, ali pravednim pogledom iz prvog reda sale Kolarčeve zadužbine. Sasvim suprotan, opušten odnos prema svojoj večeri u programu „Poezija uživo!“ imao je Milovan Danojlić. Na moju molbu da nastupi u ovom programu ovaj smireni, stari akademik mi je rekao: „Da sat vremena čitam svoje pesme, šta mi je to? Ništa lakše“. I zaista, Danojlić je čitao svoje stihove čisto i jednostavno, kao da pije čašu vode sa nekog planinskog izvora.

Goran Babić je počeo svoje veče „Pjesmom o starim mladićima“, koju je Arsen Dedić snimio na njegove stihove, Kajoko Jamasaki je sve vreme „skakutala“ od jednog do drugog mikrofona, sa jednog na drugi kraj pozornice, pretvarajući svoje književno veče u mali poetski konceptualni performans, a čuveni kenijski pesnik Kofi Anjidoho je poslednju pesmu u programu „Poezija uživo!“ otpevao i odsvirao, udarajući dlanovima o sto u nekom zaraznom, neobičnom i nelogičnom afričkom ritmu.

Kad slušate Milenu Marković imate utisak da ona pre prve pesme udahne vazduh, pročita sve pesme u jednom dahu i nastavi da diše tek pošto izgovori poslednji stih, na kraju te uzbudljive januarske večeri u punoj sali Kolarčeve zadužbine. U glasu Ane Ristović ima neke erotike koja mi se ponekad čini suvišnom u njenim pesmama, Nina Živančević nas je, svojim nastupom, u društvu jednog muzičara, podsetila na svoja rana pariska i njujorška druženja sa Alenom Ginzbergom, a Čarls Simić je, nakon što smo gromoglasno najavili njegovo veče, pao sa stepeništa u svom američkom stanu i nikad više nije došao u Beograd.

Osim desetina srpskih pesnika u programu „Poezija uživo!“ tokom prethodnih šest godina učestvovali su i pesnici iz sveta i regiona. Neki od njih, kao što je ruski pesnik Vjačeslav Kuprijanov, bili su dobitnici „Zlatnog ključa“ na Smederevskim pesničkim jesenima, a neki drugi, poput Abdulaha Sidrana, Rista Lazarova ili Marka Tomaša, doputovali su u Beograd samo da bi učestvovali u ovom programu.

Neke večeri iz ciklusa „Poezija uživo“ pamtiću, pre svega, po nekim pesmama, kao što je „Parusija za Veru Pavladoljsku“ u Narodnom pozorištu u Nišu, uz koju sam krišom malo i zaplakao, lirsku reminiscenciju Dragana Jovanovića Danilova o bakama, „Pismo Miroslavu Antiću“ Pera Zupca, „Sevastopolj“ Milice Špadijer i nadahnutu, duhovitu interpretaciju Milene Marković, pesme sa naslovom, „Jebo vas CV“.

Tužna je istina da mnogi pesnici koji su učestvovali u ovom programu više nisu živi. Utešna je, međutim, činjenica da je ono što je njima bilo najvažnije ostalo sačuvano u Tonskom arhivu Radio Beograda, koji predstavlja najbogatiju riznicu našeg kolektivnog sećanja.

Jednog dana, kad Radio Beograd bude slavio neku svoju novu godišnjicu, neko će, kao što mi danas slušamo Desanku Maksimović ili Vaska Popu, moći da čuje kako su svoje stihove nekada, u Kolarčevoj zadužbini i u direktnom prenosu na Radio Beogradu 2, govorili pesnici koji su bili naši savremenici.

Veliki je spisak pesnika koji su, nažalost, otišli sa ovoga sveta pre nego što je osmišljen i organizovan ovaj program. Jedan od njih je i Duško Trifunović, autor stiha „Pamtite me po pesmama mojim“, koji bi možda mogao biti moto celokupnog programa „Poezija uživo“. Pesma sa ovim testamentarnim stihom nalazi se na diskografskom izdanju.

Glas i muzika

„Doživjeti stotu“ sarajevskog rok sastava „Bijelo dugme“, snimljeno je u jesen 1980. godine u studiju 6 Radio Beograda. Bilo je to izdanje u mnogo čemu simbolično i provokativno za to vreme, u kome se još osećala ozbiljnost rastanka sa „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“, koji, uprkos svemu, nije imao sreće da doživi te godine.

Taj album je bio, na neki način, prevratnički i za „Bijelo dugme“, koje je pokušalo, promenom stila i izgleda, da se približi vremenu i ukusima Novog talasa, muzici moje mladosti. Sve je na tom izdanju bilo novo, osim studija 6, koji je bio klasičan, etabliran i monumentalan, i zgrade Radio Beograda, u koju se, uprkos Novom talasu, ulazilo kao u crkvu, sa nekom vrstom poštovanja koje obavezuje.

Na albumu „Doživjeti stotu“, zajedno sa Goranom Bregovićem, radile su sve same legende ove kuće. Tehničko vođstvo bilo je povereno inženjeru Jovanu Viškoviću, ton majstor je bio Rade Ercegovac, saksofone su svirali Jovan Maljoković i Pol Pinjon, jedan od osnivača Elektronskog studija Radio Beograda.

Dva meseca nakon snimanja albuma objavljen je dvostrani singl sa pesmama „Dobro vam jutro Petrović Petre“ i „Na zadnjem sjedištu moga auta“. Pesmi o izmišljenom liku Petru Petroviću je odmah zabranjeno emitovanje na radio stanicama zbog stiha „sve u finu materinu“, za koji se smatralo da je neprikladan „u osetljivom vremenu nakon smrti predsednika“ koji je vladao „bez ograničenja mandata“.

Bilo je negativnih reagovanja i na omot grafičkog dizajnera Mirka Ilića, koji je, pola veka pre vremena, prikazivao estetsku intervenciju na telu jedne bake.

Redakcija Studentskog radio programa „Indeks 202“, u kojoj sam tada radio, snimila je specijalnu jednočasovnu reportažu, u kojoj su zabeleženi brojni detalji sa snimanja albuma „Doživjeti stotu“. Niko od nas tada nije ni pomišljao da bi naziv tog albuma jednog dana mogao da posluži kao naslov nekog teksta kojim se obeležava sto godina kuće u kojoj smo svi, te jeseni 1980, mislili da radimo nešto važno.

Godinu dana kasnije u istom studiju počeće snimanje albuma „Odbrana i poslednji dani“, po izboru muzičke kritike najboljeg albuma jugoslovenskog roka u dvadesetom veku. Studio 6 je uvek bio mesto na kome su se, tokom dugog perioda, na veličanstven način spajali radio, kao medij kojim je, na neki način, počeo dvadeseti vek i muzika bez koje bi taj vek bilo teško zamisliti.

Za ovih stotinu godina radio je prevalio kolosalan put od tehnološkog čuda koje je omogućilo brzo širenje informacija i ideja, do medija koji više nije toliko uticajan, ali je svakome drag, jer je uspeo da očuva magiju te kutije koja ne donosi samo informacije, muziku i zabavu nego, u najzahtevnijem delu svoje prirode, dokumentarne zapise, dijaloge, kulturu i umetnost. U tu čarobnu kutiju stao je čitav jedan vek, sa svim našim pobedama i porazima, nagradama i kaznama, trijumfima i nedostajanjima.

Da bi Radio Beograd, bez velikih posledica, doživeo stotu, potrebni su bili i Dramski i Dokumentarni program i „Novosti dana“ i „Vreme sporta i razonode“ i „Tačno u podne“ i „Klasiku, molim“ i „Čekajući vetar“ i „Poezija uživo“ i „Knjiga solidarnosti“ i horovi i orkestri i studio 6 i Kamena sala. Potrebni su bili i Branislav Surutka i Nikola Karaklajić i Dejan Đurović i Radmila Vidak i Dina Čolić i Mersiha Čolaković.

Možda su, ipak, najzaslužniji od svih za taj veliki radijski vek bili oni manje poznati, pouzdani, odgovorni, marljivi novinari, muzičari, snimatelji, producenti, zahvaljujući kojima je Radio Beograd, uprkos povremenim, prolaznim teškoćama, sa uspehom doživeo stotu. Toga se treba podsetiti danas kad radio prijemnik u svom klasičnom obliku više ne postoji, a svaki radio program, ukoliko imate internet, možete, na svom telefonu, slušati uživo ili odloženo na bilo kojoj tački sveta.

Važnost Radio Beograda u srpskoj kulturi je takva da bi ponekad trebalo da ustanemo kad izgovorimo to ime, ne samo zbog toga što u Srbiji nema mnogo institucija starijih od sto godina, nego i zato što ne postoji značajna ličnost u srpskoj kulturi koja tokom tog veka nešto nije radila u Radio Beogradu. Normalno je da on nije slušan kao u vreme kad nije bilo ni televizije, ni interneta, ali lepota radija i nije u masovnosti nego u intimnosti, u osećanju da neko misli na vas i kad ste sasvim sami, da neki glas ili jedna muzička numera može da vam ulepša dan, kao što neka izuzetna emisija može da vas promeni zauvek.