„Velimir Velja Pavlović – svetionik kulture koji je sa vrha Beograđanke ‘bacao svetla daleko’“

Njegova dugogodišnja koleginica Lila Radonjić kaže da je zajedno Veljom prošla razna vremena na Studiju B .

– Šokirala me je vest da je Velja Pavlović otišao, jedan iz ekipe novinara starog kova, a modernih pogleda – kaže Lila Radonjić za Danas. – Prošli smo razna vremena u Studiju B. Mnogi od nas su otišli odatle, Velja na najteži način, ali mislim da će sećanje na njega dugo opstati. Velja je pripadao onoj ekipi Studia B koja je proslavila ovu stanicu ali je proslavila i mnoge ljude u novinarstvu. Danas, nažalost, tih ljudi nema, a Velja pripada onom svetu koji je u novinarstvu tražio i dobre strane za razliku od današnjih novinara koji bi u tom smislu zaista mogli mnogo da nauče od njega. Bio je dobar drug, saradnik, radili smo u vreme kada je postojalo ono novinarstvo koje se dešavalo i u redakciji i van nje, u kafani, i uvek je bilo vredno družiti se s Veljom – zaključuje Lila Radonjić.

Milica Lapčević, novinarka u kulturi i vizuelna umetnica, ističe da je jedna od najdugovečnijih emisija koja je nudila autentične sadržaje iz umetnosti i kulture svakako bila emisija „Nivo 23“ Velimira Velje Pavlovića na TV Studio B.

– Ovde je on u prijatnoj i naizgled neformalnoj atmosferi ohrabrivao sve one na početku, sa prvom knjigom, albumom, filmom i predstavljao one ne baš na samom početku – svetske putnike, istraživače, umetnike sa alternativne scene, poznate ličnosti koje zrače harizmom, legendarne muzičare, glumce i mnoge druge stvaraoce koji još uvek tragaju za pravim izrazom. One koji su zasijali, kao i one čije vreme tek dolazi. Uvek sa posvećenom pažnjom prema gostu i njegovom radu, kreirajući prostor za susret u kome publika potpuno učestvuje,sa radoznalošću i provokacijom, tako neizostavnom za istinski dijalog – objašnjava Milica Lapčević.

Ona dodaje da će ga pamtiti sa nekom novom knjigom u ruci, zagledanog u ljude dok sedi u bašti kod SKC-a.

– Često sa knjigom u ruci, nekim novim izdanjem. Velja zagledan u ljude, u bašti kod Studentskog kulturnog centra, na razmeđi epoha, uvek radoznao, otvoren prema novom i drugačijem, pun pitanja. Velja bez formalnosti, bez protokola, izvan konvencija. Sećamo ga se i kao člana neformalne foto grupe „Iza ekrana“ Studija B koja je nastala na inicijativu kolege Petra Jončića. Bila je to prilika da zajedno otkrivamo Veljine crno-bele fotografije sa putovanja i snimanja serijala „Duhovnici“ na kojima je nastojao da „uhvati“ poneki neobičan trenutak manastirskog života, odeće, gestova, kontrasta u predelima preplavljenim svetlošću i bujnom prirodom. Te izuzetne „insajderske“ fotografije sa velikim interesovanjem razgledala je i publika u Galeriji 73, Kulturnom centru Beograda, galeriji Štab… Velja se radovao ovom eksperimentu, neumorno pregledajući svoje arhive i izdvajajući nove negative za svaku sledeću izložbu. NJegov šarm, obrazovanost, elokvencija, duhovitost, interesovanja izdvajali su ga i iz sveta novinarstva i medija ka jednoj višoj sferi – negovanja umetnosti i kulture Beograda i duhovne istorije Srbije – zaključuje Milica Lapčević.

Svog prijateljstva i zajedničkog rada sa Veljom Pavloviđem prisetila se i legendarna novinarka i voditeljka Studija B Brana Milunov čijeg se glasa mnogi slušaoci se i danas sećaju.

– Velja je deo istorije Studija B. Došao je 1978. i ostao do kraja. Nekim kolegama je to čak zasmetalo i posle jedne neprijatne situacije u kojoj je trebalo da objasni zašto je ostao u Studiju B, Velja je napustio društvo, a meni kasnije poslao poruku koju i danas čuvam: “Nemam šta da objašnjavam, svako ima svoje razloge, i za ostanak i za odlazak. Uvek se pet puta više sekiram kad nekom nešto odgovorim… lepše i kraće sve otpatim kad nešto prećutim”, prenosi Milunov i dodaje – Puno smena odradili smo zajedno. I slagali smo se, mene je voleo „zato što sam fina”. Slao mi je neke slike iz svoje arhive za feljton o Studiju B, dogovarali smo susret, da se što više podsetimo nekih lepih anegdota i priča, posebno iz kafana Manjež, Arilje i Sandžak, gde se svraćalo i ostajalo posle smene. Nezaboravni su bili dijalozi i rasprave sa urednikom Zvonkom Pantićem, počnu u redakciji, a nastave se u Arilju. Znalo je da pršti… Velja je za televizuju uradio i poslednji intervju sa Zvonkom koji nas je napustio pre pet godina, takođe početkom februara. Sudbina je htela da se njih dvojica sretnu i nastave tamo gde su stali. A tolko tema ih čeka – kaže Brana Milunov.

Odličan poznavalac ovadašnjih kulturnih prilika i njihov hroničar, novinar, filmski i književni kritičar Milan Vlajčić skreće pažnju na izuzetnost i izvrsnost Velje Pavlovića.

– Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor.

Isto misli i književnica i novinarka Mirjana Ognjanović koju je za Velju Pavlovića pored profesionalnog odnosa vezivalo i dugogodišnje prijateljstvo.

– Njega je teško uporediti sa bilo kojim novinarom. Ne samo u našoj sredini. Jednostavno rečeno, sve što je radio, činio je iz jednog posebnog ugla koji je ostalim novinarima bio nedostupan. Možda i nerazumljiv. Bio je skroman, blag i duboko uveren da istražujući teme o kojima je pisao i govorio, istrajno izgrađuje sebe. I toga se nije stideo. Ali bez uobičajene ambicije i želje da sebe stavlja u prvi plan. I onda se događalo nešto neobično. Oni koji su slušali njegove emisije, najpre na Radiju Studio B, a zatim na Televiziji Studio B, prepoznali su i zavoleli taj nenametljiv, iskren, često sramežljiv stil. Nije se toga stideo. Naprotiv. Uostalom, kako je rekao jedan genijalni pisac, ambiciozni ljudi su lako uočljivi i jednostavni. Ali oni koji ne trče za priznanjima i prvim mestom u redu, imponuju jer su, izgleda, ipak, duboko svesni koliko vrede, pa zato i ne žude za potvrdom javnosti. Svoju profesiju doživljavao je časno, duboko i slobodno. Kada kažem slobodno, to podrazumeva i odsustvo uobičajenog uverenja da se drugima nameće svoje mišljenje. Ali je, možda baš zbog toga, uspevao da svoje sagovornike opusti i pokaže im da ih zaista uvažava. Zato su mu govorili ono što drugima ne bi. To je posebno važilo za emisije iz serijala „Duhovnici“. Prikazao je pravoslavlje iz ugla koji je bio više nego osoben. Velja je voleo knjige, slikarstvo, rokenrol, ali i baroknu muziku. Bili smo dugogodišnji prisni prijatelji i saradnici. A prijateljstvo je možda najuzvišeniji oblik ljubavi. Posvetila sam mu knjigu „Začarani Velja i ostale muzičke priče“. Zbog svega ovoga, i pored svih njegovih nesumnjivih profesionalnih dostignuća, u ovom tužnom času, čini mi se da bi Velja voleo da kažem da je njegovo istinsko remek-delo, delo duše i srca, njegova obožavana kćerka Kristina – kaže Mirjana Ognajnović za Danas.

Pozanastva i prijateljstva sa Veljom Pavlovićem prisetio se i umetnički direktor Raških duhovnih svečanosti Nikša Barlov.

– Velja i ja smo se upoznali 2012. godine u manastiru Gradac, posredstvom mati Efimije, tadašnje igumanije i zajedničke prijateljice. Iste godine, Velja je prvi put učestvovao na Raškim duhovnim svečanostima. Tada je počela naša saradnja i naše prijateljstvo. Voleo je Rašku i ono što radimo na polju kulture, a mi smo voleli Veljinu dobrotu, divili se njegovom stilu i načinu rada, verovali njegovim savetima i preporukama. Gledali, slušali i učili, a on – punog srca pomagao. Na njegov predlog, 2013. godine, naše priznanje „Stefan Prvovenčani“ dobio je Timoti Džon Bajford. Kao retko ko, umeo je da prepozna nove i zanimljive ljude i da, kao pravi svetionik kulture, sa vrha Beograđanke, „baci svetla daleko“, kao nekada Duško Radović i Đoko Vještica. Uvek je „iz ruke“ imao da preporuči neku novu knjigu, novi album, film ili seriju. Inteligentan, hrabar, intuitivan, plemenit – Velja je bio uzor i inspiracija, pravi primer dobrote i čovečnosti, ukazuje Nikša Barlov.

– Moj dragi kolega, drugar i prijatelj Velja Pavlović, juče nas je samo fizički napustio – kaže slikarka Biljana Willimon i dodaje da je duhovno Velja je umro u trenutku kad je Studio B izmešten iz Beograđanke, a njegov „Nivo 23“ i njegovi „Duhovnici“ premešteni u neku prigradsku montažnu zgradu.

– Prestao je Velja tada da radi, ali je prestalo da radi i njegovo mekano novinarsko srce, osetljivo na nepravde. Odlaskom Velje Pavlovića, nisu nestale samo dve kultne emisije koje je godinama briljantno radio. Sa njim je nestao i poslednji simbol onog nekadašnjeg Studija B, kojeg se sa setom i tugom sećamo. Pamtiću ga kao najnežnijeg oca kojeg sam upoznala, po pričama i savetima oko vaspitanja dece, po muzici i knjigama koje mi je otkrivao, po šetnjama na Kališu na koje sam ga nagovarala, i po poslednjem ručku sa Ivanom Hadži Popović i Nedom Todorović u „Malom Parizu“. Ostaje nada da ga tamo gde sada odlazi, čeka bolje društvo – nada se Biljana Willimon.