Od petog oktobra 2000. do danas kad god se bira novi direktor RTS i nova Vlada mene u prvim vestima objave kao nekog kandidata. A niko me nikada u životu nije pitao da budem ministar niti direktor RTS. Niti je meni palo na pamet. Mislim da je to uobičajeno testiranje od strane onih koji formiraju Vladu, a medijima je možda logično zato što se toliko eć bavim tom temom,“ odgovara na čaršijske priče o mogućnosti da bude novi ministar informisanja Veran Matić, novinar, osnivač i dugogodišnji bivši glavni urednik B92, predsednik UO Fonda B92, ANEM-a, Komisije za istraživanje ubistva novinara i izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma.
Gost „Bermudskog trougla“ govori o počecima i odlasku sa B92, o ubistvu Milana Pantića i kako je, nakon Ćuruvijinog ubistva, do njega stigla vest da je sledeći za likvidaciju, kako je došlo do toga da je danas angažovan u telima usko povezanim sa institucijama i da li se zbog prikazivanja „Velikog brata“ oseća odgovornim za rijaliti kulturu u Srbiji.
„Veliki brat nam je bio legalni doping za program koji imamo. To nam je pomoglo da milion i tri stotine hiljada ljudi vidi film o Vukovaru koji smo spremali godinu dana. Ideja je bila da nam bude dizač onih pprograma do koji nam je bilo stalo, informativnog i dokumentarnog. U prvoj sezoni to je bilo relativno pristojno. I danas je medijima problem biznis model, koliko ćete prodati gledanog vremena, a ispostavlja se i danas da je to najjeftiniji program i program koji najviše intrigira. Već tad se pojavilo mnogo takvih formata na medijskom tržištu, bilo je neminovno da se dogodi.“
Kako se finansirala devedesetdvojka, o susretima sa Džordžem Sorošem i kako je zbog jednog teksta kritike ideje bombardovanja SRJ prolazio „toplog zeca“ na međunarodnim skupovima sa donatorima, kako danas doživljava upotrebu pojma nezavisno novinarstvo i zašto smatra da su aktivizam i kultura pokreta u nekadašnjoj redakciji B92 bili ispravni modeli profesionalnog ponašanja.
„Zbog okolnosti bilo je jasno da mi moramo da se angažujemo na način koji nismo zamišljali pre. Antiratno. Nismo imali snagu i tradiciju, bili smo mlada redakcija koja je želela promene u društvu, a nismo smatrali da to treba raditi ratovima. I danas mislim da je angažovanje protiv ratova u redu. I kao suprotnost onome što se zve patriotsko novinartvo. Kad se dolazi u dodir sa ljudima koji se suočavaju sa problemima koji su veoma teški, dobijete poriv da pomognete. Tako da se naše angažovanje kretalo od pomoći pojedincu sve do naše najveće akcije „Bitka za bebe“.“
Matić odgovara na pitanja o zaobilaženju zabrana B92 tokom devedesetih, lokalnom umrežavanju i postavljanju predajnika u inostranstvu, šifrovanoj komunikacijom s publikom i potonjoj frustraciji zbog odnosa vlasti prema toj stanici nakon 5.oktobra 2000.
„U prvoj zabrani, 9. marta, smo instiktivno reagovali. Pružali smo otpor, nismo hteli da zatvorimo stanicu, policija je zapretila fizičkim obračunom, ali smo odbili da emitujemo Tanjugov program. Sledećeg dana shvatili smo da možemo da emitujemo muzički. Urednik Miško Bilbija je napravio sjajan izbor progresivne buntovne muzike koja je bila šifra u komunikaciji sa slušaocima, popodne je došlo do pobune u Studentskom gradu i marša ka Beogradu, a mi smo, naravno, bez ikakve dozvole počeli da radimo. Policija se pokupila i otišla. Ali 1996. smo prvi put zabranu prevazišli uz pomoć interneta, bez prethodnog razmišljanja o tome, postali smo provajderi sa namerom da sprečimo da budemo zatvoreni. Posle smo uspostavili satelitsku mrežu sa lokalnim radio stanicama i tako smo premrežavali Srbiju bez obzira da li imali nacionalnu frekvenciju ili ne. Kad smo zbranjeni 1999. ništa nismo mogli da uradimo, funkcionisali smo desetak dana posle mog puštanja iz zatvora kao veb sajt, ali se dogodio upad i nova ekipa je preuzela B92. Mi smo započeli program B292, koji je zabranjen u maju 2000. zajedno sa Studijom B, upadom policije u Beograđanku. Odlučili smo da napravimo svetski eksperiment sa namerom da ne dozvolimo Miloševćevom režimu da nam kontroliše predajnike. Jedini način je bio da postavimo predajnike oko zemlje. Prvi je postavljen na Majevici, dignut u vazduh prve noći, postavili smo onda bolje obezbeđenje, a drugi u Rumuniji. Svaki dan smo se tukli sa vojskom koja je ometala signal i to je bila igra koju smo igrali do 5.oktobra.“
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.