„Vlast u Srbiji se boji nezavisnih medija“

Glas Amerike: Srbija je nazadovala na listi Reportera bez granica, a Fridom Haus je iz grupe slobodnih prebacio Srbiju u delimično slobodne zemlje. Šta Komitet za zaštitu novinara vidi kao najveći problem kada je reč o medijima u Srbiji?

Gulnoza Said: Naša generalna ocena medijskih sloboda u Srbiji je slična oceni organizacija koje ste pomenuli. Situacija sa istraživačkim novinarima, nezavisnim medijima i onima koji kritikuju vlast je sve gora i sve je teže iz Srbije izveštavati slobodno. Nekoliko poslednjih napada – uključujući i paljenje kuće novinara (Milana Jovanovića, prim. nov) to dokazuju.

Glas Amerike: Da li se medijska situacija u Srbiji pogoršala za vreme mandata predsednika Aleksandra Vučića?

Said: Da, definitivno možemo da kažemo da se medijska situacija pogoršala za vreme predsednika Vučića. Veoma je teško da slobodno izveštavate, a posebno da istražujuete teme povezane sa vladinim zvaničnicima. Nekoliko novinara je dobijalo pretnje i to pokazuje koliko je teško izveštavati o korupciji u vladi.

Glas Amerike: Pomenuli ste verbalne pretnje, fizičke napade i prljave kampanje protiv nezavisnih novinara. Vlast to osudi, ali čini se da ne radi ništa da to spreči, već preko prorežimskih medija napada nezavisne novinare. Da li onda pritisak na vlast mora da dođe spolja kako bi osigurala bezbednost novinara?

Said: Veliki problem je retorika predsednika Vučića i ostalih vladinih zvaničnika protiv slobode medija – uprkos izjavama pojedinih zvaničnika da se sloboda mora poštovati. Generalno, postoji određen nivo animoziteta prema medijima i nezavisnim novinarima. Nažalost, u Srbiji se zvaničnici boje nezavisnog izveštavanja i zato žele da ograniče slobodu medija. Zapravo, u demokratskim društvima vlade ne samo da moraju da podrže slobodu medija, već da garantuju bezbednost novinara, bez obzira na to da li su to novinari državnih, nezavisnih, stranih ili opozicionih medija, a to nije slučaj u Srbiji. Jedina nada koju novinari u Srbiji imaju jeste da neke strane zemlje, institucije, NVO poput naše otvoreno govore protiv represije koju sprovodi vlast u Srbiji.

Gulnoza Said, direktorka programa za Evropu i Evroaziju u Komitetu za zaštitu novinara

Srbija želi da se priključi EU i stoga mora da ispuni kriterijume u oblasti slobode medija i ljudskih prava. Nažalost, vlast u Srbiji je pokazala samo na rečima spremnost da poštuje slobodu medija i ljudska prava. Mi se trudimo da radimo sa institucijama EU da izvršimo pritisak na vlast u Srbiji, jer bi institucije EU morale da osiguraju da sloboda medija i poštovanje ljudskih prava budu na vrhu, a ne na dnu agende, kada god se sastaju sa srpskim zvaničnicima.

​Glas Amerike: Imate li utisak da predstavnici međunarodne zajednice sa Zapada ne kritikuju dovoljno jasno predstavnike vlasti u Srbiji i da su spremni da zažmure na ugrožavanje slobode medija?

Said: Kao što sam pomenula, nažalost, medijske slobode i ljudska prava nisu na vrhu liste prioriteta, kada se međunarodni zvaničnici iz zapadnih, demokratskih zemalja sastaju sa zvaničnicima u Srbiji. Ali mi pokušavamo da utičemo na predstavnike zapadnih zemalja da se, kada putuju u Srbiju, sastanu ne samo sa vladinim zvaničnicima i predstavnicima državnih medija, već i sa novinarima iz nezavisnih medija, kako bi dobili celokupnu sliku situacije u zemlji. Recimo, kada je nemačka kancelarka Angela Merkel došla u Azerbejdžan, nije se sastala samo sa predsednikom Azerbejdžana – koji je takođe poznat po autokratskom odnosu prema medijima, već i sa aktivistima za ljudska prava i nezavisnim novinarima. Saslušala je njihove argumente i moram da kažem da to mnogo znači novinarima na terenu.

„Novinari nisu neprijatelji države – država ih smatra neprijateljima“

Glas Amerike: Uzimajući u obzir to da se novinarima u Srbiji preti i nisu u povoljnoj situaciji, da li su u poziciji da se jače bore za slobodu ili su potpuno nemoćni?

Said: Za tango je potrebno dvoje. Ne možete samo vladi da ispostavjlate zahteve, bez da vi, kao novinari, sami ne pokušate da promenite nešto. Ali, s druge strane, niste u prilici da nešto menjate ako vam se preti – na internetu ili u stvarnom životu, fizički ili na drugi način. Novinari imaju svoje porodice, brinu za njihovu bezbednost. Veoma je teška situacija i ne želim da im ja, iz bezbedne fotelje ovde u Njujorku poručujem kako da se bore za svoju slobodu, dok se svakodnevno suočavaju sa rizicima. Želim samo da znaju da su organizacije poput naše uvek tu za njih, da im ne pomažemo samo kroz aktivizam, nego smo tu da dajemo i finansijsku podršku onima koji su u pravnim problemima, u zatvoru, i onima koji su povređeni na zadatku pokrivamo medicinsku negu. Želim da novinari u Srbiji to znaju.

​Glas Amerike: Mnogi novinari u Srbiji su na neki način ucenjeni, jer mogu da izgube posao ako nisu politički poslušni i ako ne pristaju na cenzuru. Kako se izlazi iz te situacije?

Said: To je jedan od najsuptilnijih, a opet najefikasnijih načina da cenzurišete novinare. Vlada hoće da ućutka nezavisne medije jer veruje da je tako jača, a zapravo tako slabi. Jer, novinari su tu da pozovu na odgovornost i da javnost informišu istinito. Novinari nisu neprijatelji države, nego su države te koje ih smatraju neprijateljima – a to je veoma pogrešno.

Glas Amerike: Kakva je sudbina incijative Komisije za zaštitu ubistva novinara koju su podržala i novinarska udruženja u Srbiji, da se 16 radnika RTS-a koji su poginuli u NATO bombardovanju stave na listu ubijenih novinara vašeg Komiteta?

Said: U kontaktu sam sa predstavnicima UNS-a i čim dobijem informacije o svim tim slučajevima baviću se time podrobnije, to sam obećala prošle nedelje kada sam bila u Beogradu na obeležavanju 20 godina od bombardovanja RTS-a. Želim da dodam da smo 1999. kao Komitet za zaštitu novinara poslali pismo tadašnjem generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani, osudili taj čin i zatražilii objašnjenje zbog čega je RTS bombardovan. Jer, čak i da je RTS tada bio Miloševićev glasnogovornik, ne možemo podržati takav odnos prema radnicima RTS-a. Čak i radnici koji su bili deo propagandne mašinerije nisu smeli da budu bombardovani. Međutim, moram da istaknem da naša metodologija ne uključuje sve one koji su poginuli 1999, jer se fokusiramo na novinare i medijske radnike – a ne na tehničko osoblje. I svesna sam činjenice da porodice poginulih ne žele to da čuju od Komiteta za zaštitu novinara. Želela bih da im izjavim saučešće i da kažem da ćemo u Komitetu proučiti sve slučajeve poginulih, tu ima i slučajeva poginulih na Kosovu i odlučiti da li treba da promenimo to što imamo u bazi podataka.

Glas Amerike: Kako biste ocenili medijsku situaciju u Crnoj Gori?

Said: U Crnoj Gori postoji nekoliko problema. Razgovarala sam sa nezavisnim novinarima koji su se žalili da ne mogu da rade svoj posao, da nezavisno izveštavaju i to je veoma problematično. Posebno kada novinar bude napadnut kao što se prošle godine dogodilo nezavisnoj novinarki Oliveri Lakić, koja je jedva preživela brutalni napad. I sada ne radi, iako je reč o veoma hrabroj ženi, zato što su okolnosti takve da se ni ona ni njena porodica ponovo ne osećaju bezbedno.

„Moram da napomenem i da stepen slobode medija možete da izmerite prema odnosu vlasti prema nezavisnim novinarima. Ima zemalja u kojima nema istraživačkih novinara, a dobra stvar u Crnoj Gori je što i dalje ima onih koji žele da istražuju korupciju u vladi ili poslove uticajnih ljudi. Znači, postoji određen stepen slobode medija, ali pretnje koje dobijaju ne samo od vladinih zvaničnika nego i od onih koje istražuju, svakako jesu lakmus papir koji pokazuje da i dalje ima mnogo otvornih pitanja kada je reč o slobodi medija u Crnoj Gori“, zaključila je Gulnoza Said.