Zašto su društvene mreže preuzele primat od televizija

Od svih medija, građani najviše vremena provode uz društvene mreže, oko 100 minuta dnevno, 57 minuta slušajući radio, a štampi posvećuju 28 minuta dnevno. Uz televiziju građani su 2021. prosečno provodili 68 minuta, dok se u ovoj godini poverenje u televiziju, kao i vreme koje provode uz taj mediji povećao na 88 minuta. Istovremeno, istraživanje je pokazalo da je indeks medijske i digitalne pismenosti veći kod žena u poređenju sa muškarcima.

Milena Dragićević-Šešić, profesorka Teorije masovnih medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kaže za Danas da iako smo svi povezani u globalnu informaciono-komunikacionu mrežu, najveći broj nas ne vidi i ne razume kako se kreiraju sadržaji i kako se manipuliše i podstiče naše interesovanje za određene sadržaje, a onda putem tzv. „algoritamskih odluka“ nameće kao mišljenje ili izbor javnosti.

– Obrazovanje za medijsku i informacionu pismenost ili bolje rečeno za transmedijsku pismenost je neophodnost savremenog trenutka, čak i za one koji su rođeni u digitalnoj eri, a da ne govorimo za one koji su odrastali u vremenu jednog televizijskog kanala i tek nekolicine radio programa. Naročito je to važno za roditelje, kako bi mogli sa jedne strane razumeti potrebe svoje dece da žive u drugačije organizovanim društvenim mrežama, od kojih će mnoge biti samo virtuelne, a sa druge strane da bi shvatili i sve opasnosti koje mogu doći i dolaziti iz ove sfere koja, iako sve više zakonski uređivana, još uvek ima mnogo prostora za delovanje koje je u potpunosti suprotno konsenzualnim društvenim vrednostima, kao što je širenje govora mržnje, podržavanje predrasuda i stereotipa o drugima, širenje dezinformacija i lažnih vesti i slično, navodi Dragićević-Šešić i podseća da je izuzetno važno da roditelji budu medijski pismeni kako bi zaštitili svoju decu na internetu.

Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS), smatra da je ovo pojava koja je prouzrokovana ponašanjem ljudi tokom pandemije.

– Ne iznenađuje me da je takva situacija, ljudi su zasuti gomilom jeftinih slika, brdom izvora informacija i oni onda imaju utisak da istražuju, a zapravo je algoritam taj koji ih navodi šta da čitaju. Često srećem ljude koji kažu ja sam istraživao, naročito tokom pandemije, a onda shvatim da ih neko drugi vodi po internetu i tu nema nikakvog proveravanja izvora informacija niti postoji nekakva svest o tome, kaže Rakočević.

Prema njegovim rečima, problem je što danas svaki pojedinac, hteo to ili ne, može da postane neka vrsta medija.

– Nailazimo na pojavu da svako može da dobije utisak da je on kreator informacija i to nas dovodi do nove prekretnice zbog koje mi neprestano moramo da ponavljamo da tradicionalni mediji, sa urednikom i medijskim radnicima, jesu i dalje suština informisanja, navodi Rakočević.

Kako objašnjava, priroda tehnologije je omogućila da danas različite ličnosti imaju svoje sledbenike i zahvaljući tome njima se daje legitimitet za njihov izvor informacija.

– Možemo da vidimo pandemiju kao presudni trenutak u kome čovek ostaje sam u virtuelnom svetu i dolazi do ideje da sebe proglašava vrstom medija, a u realnosti on nema ni jednu drugu stranu sa kojom bi poredio svoju informaciju. Ako toliko puno ljudi kaže da veruju samo ličnim kontaktima, ja bih postavio pitanje: šta su to lični kontakti? Šta je to lični kontakt za neke teme gde su potrebni stručnjaci, na primer percepcija korupcije ili ekonomija. Oni nemaju svoj legitimitet, kaže Rakočević.

Slađana Gluščević, predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), navodi za naš list da su na porast gledanosti televizije uticala ratna dešavanja o kojima se često priča na televiziji.

– Podatak koji govori da čak 76 odsto građana najviše veruje svojim ličnim kontaktima kao primarnim izvorima infomacija predstavlja ozbiljan problem, čak i mnogo ozbiljniji nego što nam se možda čini, jer nam ukazuje na negativne procese koji se dešavaju. Jedna stvar je to što je svakako medijska pismenost na niskom nivou, bez obzira što se o njoj dosta priča ali neophodno je da se problem rešava dvosmerno. Sa jedne strane imamo novinare i medije, koji krše kodesk i profesionalne standarde dok pritom imaju veoma snažan uticaj na javno mnjenje, a sa druge strane imamo građane koji u njih ne veruju i koji traže neke druge izvore informacija, a tada nailaze na najčešću poteškoću, odnosno nerazlikovanje propagandnog od kvalitetnog informisanja, kaže Gluščević.

Prema njenim rečima, sve je više projekata koji se finansiraju iz različitih izvora, mnogi strani i domaći donatori, koji se bave problemom medijske i digitalne pismenosti, a stiče se utisak da je stanje sve gore.

– To je jedan veliki paradoks i sistemsko pitanje koje treba da se rešava dubinski, na više nivoa, u saradnji države sa drugim obrazovnim institucijama i medijskim kućama. Uvođenje predmeta u školama koji se bavi medijskom i digitalnom pismenošću bi na primer mogao da pomogne u rešavanju problema, ističe Gluščević.

Provera izvoraMenadžer programa „Nova pismenost“ Goran Zarić rekao je da skoro polovina ispitanika i dalje navodi da veoma retko ili nikad ne proverava izvore informacije koju su čuli ili pročitali, a da čak najveće poverenje građana iskazuje za informacije koje dobijaju putem ličnih kontakata, odnosno 76 odsto.

Prema rečima Zarića, mladi su najčešće na Instagramu, dok je 66 odsto tinejdžera svakodnevno na TikToku. Istraživanje su sproveli „Propulsion“ i Američka agencija za medjunarodni razvoj.