Zoran Kesić: Zlo je prodrlo u sve pore društva i širi se, ima ga čak i po zidovima

Foto: N1

* Gde crpite inspiraciju i koji su izazovi dok pravite emisije za vas je nepotrebno pitanje, možda pre možemo da pitamo odakle vam snage da se bavite time što se bavite? Da li posle toliko vremena imate utisak da je sve ovo donkihotovski posao?

– Ne bi baš bilo fer da glumimo nekakve mučenike, pa kao „ulažemo nadljudsku snagu u ono što radimo“. Kakva crna snaga? Pa mi jedva čekamo da počne nova sezona. Imamo privilegiju da radimo nešto u čemu uživamo, imamo i sreću da je taj naš posao prepoznat i voljen širom Srbije, Jugoslavije, Frankfurta i Kanade, tako da nemamo mi ni prava da se umorimo ili smorimo.

Ovo naše bi, kako kažete, bio „donkihotovski posao“ da smo nekakvi ćaknuti zanesenjaci kojima se od vetrenjača čini da su zli divovi, pa je njihova borba u startu besmislena. Ali mi ovde stvarno imamo ozbiljno veliko zlo i ne boriti se protiv toga je greh. Sramota je ne učiniti ništa. Pritom pod „zlo“ ne mislim samo na aktuelnu vlast i na konkretne Dart Vejdere te vlasti, već i na glupost, bezobrazluk, agresivnost, surovost i svakojaku drugu gadost koja nam stiže od običnih ljudi, građana, navijača, novinara, popova, roditelja…

Zlo je prodrlo u sve pore društva i širi se. Ima ga čak i po zidovima. Prošetajte Beogradom, ako za sat vremena ne naletite na bar 10 grafita, murala Ili ispisanih imena zlikovaca, super ste prošli. I zato, naoštri mi koplje, verni Sančo! A može i „Gručo, pištolj“!

* Da li postoji nešto novo šta spremate u novoj sezoni, tematski, vizuelno, timski…?

– Mi nikada ne spremamo ništa novo. Nama se novo dogodi neplanirano, strefi nas u hodu, spiči nas kad se najmanje nadamo. Uostalom šta bi se novo i moglo planirati kada je svaka naša epizoda novi praznik televizije i svetkovina kreativnosti. Lično bih voleo da imamo više igranih skečeva sa glumcima kao „special guest starovima“, više šou programa i šarenila, više muzike u emisiji, da gledalac lakše proguta gorku dozu naših glavnih tema i glavnih aktera. Da gadno što više uvaljamo u slatko.

* Šta je bila vest leta zbog koje vam je bilo žao što ste na odmoru, jer ste hteli da odmah kažete šta mislite?

– Ja da hoću da kažem šta mislim, ja bih se i bez emisije oglasio na društvenoj mreži, ili bih snimio neki kratki video-snimak svog mišljenja. Meni međutim raspust služi i da ne moram da iznosim mišljenje. Koji je datum? Sredina jula? Izvinite, nemam mišljenje. U stvari imam, al ne dam. Čuvam stav, akumuliram bes, pamtim pa ću da vratim, prosto volim da mazim i pazim našu emisiju i da ekskluzivitet mog mišljenja sačuvam za „ajmo mi ono naše“. Tim pre što mi je i mišljenje preciznije, zaokruženije i smislenije kada ga zajedno kao ekipa (njuzovci, Sale i ja) formulišemo i napišemo. Ali da ne bude da zaobilazim odgovor, dodela nacionalnih frekvencija je recimo bila nešto što me je lično iznerviralo.

* Kako procenjujete šta ide u emisiju, a šta ne, ali ne politike već humora radi? Kako znate da je nešto smešno a nešto ne? Da li postoji nešto što mislite da nije smešno, ali idete sa tim bez obzira i obrnuto?

– Ako nam je nešto u startu dosadno, ako nas ni na koji način ne inspiriše, začudi, iznervira, sludi… onda će se teško od toga napraviti dobra tema. Srećna okolnost za satiru je što među nosiocima najviših javnih funkcija ima bukvalno nušićevskih ili alanfordovskih ličnosti. Eto, tragedija za društvo istovremeno je i bombonica za humor. Ponekad smo, naravno, prinuđeni da obradimo i totalno „nesmešne“ teme i tu skoro i da zaboravimo da smo satirična emisija. Samo bismo da viknemo, pa makar i ne bilo smešno.

* Da li mislite da postoje vrste humora? Da je nešto glupo, a nešto pametan humor itd?

– Pre bih rekao da postoje vrste onih koji bi da praktikuju humor. Nekome je humor prirodni saputnik i sastavni deo ličnosti pa je samo spojio lepo i korisno i mislim da publika to tačno ume i da prepozna. Što se mene tiče, dobar humor je Monti Pajton, verovatno i najbolji. Odmah potom ide voljeni Endi Kaufman, a od legendi koje su nam bile direktni uzori za emisiju to je svakako DŽon Stjuart. Na domaćem terenu prvo što mi pada na pamet kao primer kvalitetnog zezanja je Indexovo radio pozorište i to baš radio-emisije, ne predstave.

* Kako gledate na to kad se pojave kritike, poput nekad je bilo bolje, smešnije, smislenije…?

– Nostalgija, žal za mlados’, stara dobra vremena – eto tako gledam. Kada pričamo o našoj emisiji, prosto nije istina da je „nekad bilo bolje“, nego su ti koji to pišu nekada bili bolji. Bili su mlađi, imali su više energije, više nade u promenu, više entuzijazma, pa im je naša emisija bila dodatno gorivo. Kao pijan čovek koji je u tripu da su i svi oko njega pijani, tako i ovi „nekad je bilo bolje“ zapravo svoje pogoršanje, kao i pogoršanje u društvu, vide i u nama. Emisija je iz sezone u sezonu sve kvalitetnija, konkretnija, dinamičnija, oštrija i zabavnija. Moje voditeljske performanse od pre 10 godina i sad su kao fića prema poršeu. I konstantno dodajemo gas.

* Zamislite nezamislivo, nedelju dana niko ništa glupo nije rekao, uradio, nije bilo ničega vredno isparodirati. Kako bi izgledala emisija „24 minuta“?

– Prilagodili bismo se nenormalnim okolnostima te neočekivane normalnosti. Pozvali bismo više gostiju iz oblasti kulture i umetnosti, ne bismo samo pet minuta pričali o novom filmu, nego bismo ugostili i pisca i pesnikinju, možda čak i mlade matematičare ovenčane nagradom, čuli bismo dva benda različitih muzičkih izraza, doveli bismo legendu narodne muzike da u nekom neočekivanom aranžmanu izvede kultnu rokenrol pesmu iz 80-ih i verovatno bi i naš poznati glumac Radomir Nikolić glumio u nekom skeču. Bila bi to lepa emisija, nakon koje bi gledalac imao pozitivno, optimističko osećanje. Dakle, nimalo nalik „24 minuta“.

* Ko su ljudi koje želite da vidite kao sagovornike u sledećoj sezoni a da možda dosad nisu bili?

– U „24 minuta“ smo napravili tako srećnu podelu karata (i minuta) da nam emisija uglavnom zavisi od našeg scenarija, a ne toliko od gostiju. Pa kad se poklopi da je i gost dobar – super. Svi u našoj ekipi znaju da se od svih profila gostiju koji nam dolaze ubedljivo najviše ložim na sportiste. Kao nekadašnji propali fudbaler i košarkaš, sasvim logično. Pa u tom smislu, ovom prilikom se klanjam i nutkam svoje voditeljske usluge Bodirogi, Piksiju, Deji Savićeviću, Kukoču, Rađi… Sa Peđom Mijatovićem sam se jednom družio i oduševio me, veliki gospodin. Sve te legende mog detinjstva i formativnih godina imaju ogromno mesto u mom srcu i bila bi mi čast, kao i celom našem timu, da nam ovi i mnogi drugi carevi nekad dođu.

* Šta ste pratili od televizije u prethodnim mesecima, da li imate nešto da istaknete što od strane što domaće produkcije?

– I televizor mi je od jula bio na odmoru tako da se nismo viđali. Bio sam prinuđen da gledam serije, što legalno na Netfliksu, što nelegalno (znam jedan sajt za skidanje filmova i serija). Preporučujem seriju The Boys o groznim, pokvarenim superherojima, a ima i smešnog. Upravo se vraćam navici gledanja televizije i radujem se što ćemo ponovo gledati „Milionera“ i to baš na Novoj S i to baš sa Zekom Milionerom. Ako bude neka revijalna, humanitarna VIP varijanta kviza – odmah se prijavljujem!

* Kakva vrsta humorističkog programa fali današnjem TV-u? Da li bi danas mogao da se negde zavrti koncept emisije poput „Prekida programa“, koji ste vi vodili?

– Iju, gde se setiste toga!? Pa „Prekid programa“ sam vodio pre skoro 20 godina. Ja mislim da bi mogao lako da se pojavi takav program, jer bukvalno ti treba jedan mali studio, tri kamere, bezvezna scenografija, mladi nadobudni voditelj i gosti spremni da prave budale od sebe.