Zvončići, zvončići…

Eh, gde su ona stara, dobra vremena kada su u SSSR-u – a i u ostalim socijalističkim zemljama – postojala samo dva TV kanala.

Prvi, koji je po ceo dan prenosio partijske govorancije i smatranja i drugi, na kome je dežurni milicaj gledaocima željnim “širine pogleda” i “drugačijeg mišljenja” pendrekom skretao pažnju da im je dupekorisnije da se vrate na prvi program.

Odgovor na pitanje: zašto dupekorisnije, a ne dušekorisnije, prepuštam vašoj imaginaciji, a ja ću – pre nego što zađem u sitna crevca naše današnje teme – prozboriti nekoliko reči o sugestivnoj moći “malog ekrana”. Moja, recimo, malenkost zasigurno ne spada među one koje po ceo dan zure u televizor – prođe ponekad i nekoliko dana a da uopšte ne uključim “prozor u svet” – ali kad pokleknem pa ga namamljen najavom nekog filma ili neke političke popičkavaonice, uključim, onda ga udarnički gledam, dok ga ponovo ne isključim, što se, na svu sreću, dogodi relativno brzo.

Ama i takvo – retko i selektivno gledanje televizora – ipak ostavlja traga na mojoj psihi, što sam primetio još birvaktile kada sam se uhvatio kako kao idiot ponavljam mantru “lakalut”, “lakalut”, “lakalut” (reklama za neku zubnu pastu) i kao što primećujem uoči svake Nove godine kada – iako mi nije do pevanja – počnem u sebi pevušiti “zvončići, zvončići, zvone celu noć” i ne samo pevušuti nego i lupati glavu da li, možda, umesto “celu noć” treba – “ceo dan”.

Još je drevni Maršal Mek Luan primetio da je televizija u stanju ne samo da nas natera da kupujemo stvari koje nam uopšte ne trebaju – i koje su pride bofluk – nego i da nas navede da postupamo u suprotnosti sa sopstvenim interesima i elementarnom zdravom pameću, ali Maršal je džaba krečio, da bi 1980 godine – koincidentno sa našim maršalom – narodski rečeno crk’o i otišao u ropotarnicu istorije.

Na gornja smatranja potaknuo me je podatak – na koji naiđoh prilikom periodične inspekcije sajta NSPM pod komandom mog bivšeg karadušmanina, Đoleta Vukadinovića – da je jedna iz niza redovnih Vučićevih konferencija za štampu istovremeno prenošena na – najmanje, kaže NSPM – osam TV kanala, što je stvar na kojoj bi Vučiću pozavideli i naš blaženopočivši maršal i SSSR-ov Brežnjev, a opet, demokratska forma je sačuvana, jer ni na jednom od TV kanala nema policaja koji bi nestašne gledaoce pedagoški vraćao na pravi put. Da bi ova priča imala naravoučenije, podsetiću vas na onog neprejebivog srpskog domaćina koji je vaktile Vuku Draškoviću na pitanje – a da zašto ne glasa za SPO nego za komuniste – odgovorio: glasaću i za vas kad budete na vlasti, s tim što bi srpski domaćin – ako ga je Bog poživeo – sada rekao – glasaću i za vas, kad budete na televizoru.