Asanž savetovao Snoudena, a nije video opasnost po sebe

To se, nažalost, upravo dogodilo DŽulijanu Asanžu, koga sam u geopolitičkom trileru „Pre nego što bude kasno“ – zajedno sa Edvardom Snoudenom svrstao u najpoznatije „pobunjenike savesti“.

Iako tako nešto nije sasvim neočekivano, hapšenje Asanža nameće pitanje u kakvom svetu živimo? Živimo u svetu koji je – da se poslužimo Jungovim rečima – suočen sa zlom, ogoljenom nepravdom, tiranijom, lažima i prisilnim nametanjem uverenja. U svetu u kome, kako kaže grčki ekonomista i još jedan „pobunjenik savesti“ Varufakis, moćni propisuju i pravila trgovine i pravila ratovanja. U svetu u kome je za sve druge ostavljen tek majušan prostor da udenu svoje jadne živote.

U svetu u kome se korumpirani političari nagovaraju da svoje zemlje potčine pljačkaškim korporacijama. Da očajne i bez posla ljude prepuste bezdušnom izrabljivanju. Da ih drže prikovane za sistem koji je društveno neprihvatljiv i krajnje moralno odvratan. Da u isto vreme štite političare koji pokorno ispunjavaju naloge. U svetu, najzad, u kome se proganja istina a veliča laž.

Za lingvistu i esejistu Noama Čomskog, indijsku književnicu Arundati Roj, bivšeg grčkog ministra finansija Janusa Varufakisa, meksičkog reditelja Alfonsa Kuarona, kineskog umetnika i disidenta Aj Vejveja, američkog reditelja Olivera Stouna Asanž je, zbog toga, više od nekog ko samo narušava spokojstvo vašingtonske administracije. Za njih je on pre svega dokaz da živimo u svetu u kome se ljudska prava bezočno gaze, u svetu, dakle, koji nije slobodan.

„Posle tako mnogo istorijskih obmana ko se još nada da je utopija moguća“, pita se još jedan „preobraćenik savesti“, bivši upravnik zatvora u liku Alhemičara. Ni glavni protagonista romana „Pre nego što bude kasno“ Hugo Vulf nije imao ništa više nade. Ni sam, najzad, nije mislio da je vreme u kome živimo najpogodnije za vraćanje vere u čoveka.

Mora, ipak, da je bio vidovit kada je predvideo Asanža. Kako je mogao znati da će ovaj samo u jednom danu u novembru 2010. godine obelodaniti više od dve stotine i pedeset hiljada tajnih depeša između Stejt departmenta i diplomatskih predstavništva širom sveta.

Da će objaviti više desetina hiljada stranica dokumenata o zakulisnim i mutnim poslovima koji su – do tada – bili obavijeni velom tajnosti. Svašta se iz njih saznalo: od naručenih ubistava širom sveta do odlaganja otrovnih materija u Africi, kompromitujućih prepiski banaka, ratu u Iraku i Avganistanu ili prilikama u zloglasnom logoru u Gvantanamu.

Asanž je zbog toga postao jedna od najtraženijih ljudskih meta na nišanu CIA. Nije bio jedina. Kada je Snouden, za Vašington takođe prokažena ličnost, hteo da potraži utočište u Ekvadoru ili nekoj drugoj državi Latinske Amerike, Asanž ga je odvratio od takve namere upozorivši ga da će ga tamo pronaći agenti CIA. Paradoksalno je da – savetujući Snoudena – nije zaključio da i njemu preti ista opasnost.

Pa, da odgovorim na pitanje iz naslova kako se oseća pisac kada mu uhapse lika iz romana? Nimalo dobro, naravno. Najviše zbog toga što – sa žaljenjem – zaključuje da je njegov literarni junak bio više zaštićen u romanu – što će reći u fikciji – nego u stvarnom životu. Takođe zbog naknadnog otkrića da se čovek može ukloniti tako što će se – ne obavezno svojom voljom – naći na mestu gde će – sa manje ili više izvesnosti – biti uklonjen.

Postoji, doduše, uteha da je – makar u mitu – David jednom savladao Golijata, ali i gorak ukus saznanja i da su mnogo češće Golijati dolazili glave Davidima. Sem ako protagonisti romana ne prihvataju sudbinu biblijskog Jova koji se – na vlastitom primeru – uverio da i u času kada se sve čini uzaludnim i beznadežnim ne treba odustati od otpora.

Autor je novinar i pisac iz Beograda