Foto: Flickr, Sarah Marshall
Navedeni sud u presudi donesenoj u srijedu (8. septembar) odbio je žalbu nekih od najvećih medija u zemlji, uključujući i The Sydney Morning Herald i The Australian.
Bivši pritvorenik sa sjevernog teritorija Dylan Voller tužio je medijske kompanije pred Vrhovnim sudom Novog Južnog Walesa zbog komentara koje su drugi ostavljali na njihovim Facebook stranicama.
No, slučaj je usporen sporom o tome jesu li mediji bili izdavači komentara, za koje Voller tvrdi da su ga oklevetali, prenose lokalni mediji.
Viši sud Australije ustanovio je da su kompanije tvrdile da su „samo administrirale javnu Facebook stranicu na kojoj su treće strane objavljivale sadržaj“, pojašnjavajući pred Apelacionim sudom da su te kompanije „ono što su dobavljači papira vlasnicima novina“.
Međutim, Viši sud složio se s Apelacionim sudom, rekavši da medijske kompanije „igraju ključnu ulogu u pružanju pristupa, ohrabrivanju a samim tim i omogućavanju postavljanja komentara od korisnika Facebooka što ih zapravo čini „izdavačima tih istih komentara“.
Filmovi o novinarima i za novinare
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Ovakve presude samo daju društvenim mrežama dodanu moć da budu sudije i samostalno odlučuju i cenzurišu objave. Možda će to raditi u skladu sa zakonima a možda i neće, prosto, može im se da odluče kako hoće. Mogu i da trguju time pa da uzimaju novac za kreiranje javnog mnjenja. Što da ne, ako već mogu da utiču na komentare. Mnogo je bolje bilo da komentari budu slobodni ali da svi korisnici budu registrovani i da u slučaju spora mogu da se pronađu. Tako svako odgovara za svoju reč a presude donose sudovi (što im je i posao) a ne društvene mreže.