Beograd – Novi Sad – Gaza

Vremenom ova debata utihne. I tako ukrug – iz godine u godinu bez vidljivog pomaka.

Aktuelna događanja u Gazi ponovo aktuelizuju ovu priču. Pogotovo me spekulacije o legitimnosti ciljeva podsećaju na ovdašnje bombardovanje. I tada je gađana zgrada Centralnog komiteta na Ušću iz koje su, na svu sreću, prethodno iseljeni oprema i ljudi tako da niko nije stradao. To nije bio slučaj sa zgradom u Aberdarevoj gde je poginulo 16 nevinih žrtava, medijskih radnika zbog čega je jedino pravnosnažno osuđen tadašnji generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović.

Stičem utisak kao da mnogi misle da je to dovoljno. I da ne treba ništa više raditi po tom pitanju. A onda se desi Gaza i one šokantne scene  kada se urušava zgrada u kojoj su kancelarije imale dve svetski poznate medijske kuće.

Za razliku od Gaze, tamo nije bilo nikoga ko je preživeo dramatične momente koje je opisao kolega novinar iz agencije Asošijeted pres koji je pobegao iz zgrade neposredno pred njeno bombardovanje. Svedočanstvo o “jednoj od najužasnijih scena koje je video” vraća mi scene užasa iz Aberdareve nakon NATO bombardovanja koje ni izdaleka nisu pobudile ovoliko interesovanje svetske javnosti niti reakcije iz medijskog i novinarskog nevladinog sektora.

Razumem da je neke paralele vezane za sukob teško povući ali mislim da je suština ista – objekti u kojem rade mediji ne smeju biti meta napada. Nikada i nigde. Neke lekcije nikada se na nauče. Zato sam uveren da bi mnogo toga bilo drugačije tokom ratnih sukoba da je svojevremeno bilo više doslednosti i principijelnosti međunarodnih strukovnih organizacija u osudi nakon bombardovanja zgrada Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine (koje je na svu sreću bez žrtava) kao i objekata gde su bile smeštene drugi mediji tokom bombardovanja 1999. Godine. Siguran sam da bi danas postojala drugačija atmosferu u vezi sa ocenom legitimnosti bombardovanja zgrade u Gazi koje je privuklo kratkotrajnu pažnju svetske javnosti i pokazalo da postoji kolegijalna solidarnost za žrtve napada.

Ovako će sve ostati na ogorčenim saopštenjima dve redakcije (Al Džazira i Asošijeted pres) koje su se našle na meti izraelskog bombardovanja. Poznate su mi osude i teze o “odgovornosti za namerno ciljanje novinara i medijskih institucija” koje smo svojevremeno I mi bezuspešno koristili kao argument. I uglavnom nailazili na zid ćutanja.

Plašim se da je tada otvorena Pandorina kutija koja u raznim oblicima pokazuje svoje modalitete – od Beograda preko Novog Sada do Gaze. Znam da će uvek postojati  argumenti  da su to bili legitmni ciljevi kao što je to i sada slučaj koji akciju opravdava činjenicom da je ta zgrada sliužila kao “živi štit” suprotstavljene strane u sukobu. Pri takvoj argumentaciji teško da se možemo nadati da će ovaj slučaj doneti neko otrežnjenje i realnu nadu kako se to više nikada neće dogodilo.

Sve ostaje isto. Do sledećeg ratnog sukoba i do novih žrtava. I do novih “legitimnih ciljeva”.