Biljana Srbljanović – Tramp posle Trampa

Tekstovi će, verujem, tek da se pišu, posebno o pomenutom poredjenju sa upadom u Skupštinu 2000. godine, nikad prežaljenim iznošenjem beržera, kompleta Njegoša u kožnom povezu i vatre u dve podrumske prostorije u kojoj su se krili batinaši spremni da jurnu na gradjane.

Jedini koji nije izneverio je večiti Dačić, bojažljivo, doduše, da ne dobije grdnju, rekao je nešto o “dvostrukim standardima svetskih sila” koje osudjuju vandalizam u Vašingtonu, ali ne kad se dogodi kod nas. Razlika je u tome što je “naš” upad u Skupštinu 5. oktobra bio legitiman, jer naši glasovi zaista jesu bili pokradeni, a Milošević, kao Tramp sada, nije pristajao da mirno preda vlast, onda i u tome – a ključno je – što u Skupštini tada nije bilo poslanika, nije bilo nikog ko je mogao nevino da strada, u njoj su se nalazili samo naoružani pretorijanski gardisti sa zadatkom da brane kradju glasova i održe režim koji je pao, a čak ni tada niko nije bio ubijen.

S druge strane, javna povika da je ukidanje Trampovog naloga na Tviteru cenzura najvećih razmera, suština je nerazumevanja slobode govora i važnosti javne reči. Jer, neodmerene, glupe, ružne, vulgarne, gramatički i pravopisno netačne, ali i opasne reči u više od pedeset hiljada tvitova, dovele su i držale ovog čoveka na vlasti svih ovih godina i zaokrenule planetarnu politiku u jedan veoma opasan pravac. One su mu, na kraju, simbolično i došle glave i to, cinično, u trenutku kada je njihova ogromna monetarna vrednost počela da pada.

Trampovom ispraćaju iz javnosti prethodile su mučne nedelje poniženja, u kojima nije priznavao realnost, rezultate izbora i činjenicu da je postao ono čega se najviše bojao – gubitnik na svim frontovima, ismejani starac sa perikom, razmazane šminke, otromboljenog tela, u crnom kaputu do zemlje o koji se sapliće, dok se klati u ritmu gej himne “Village People-a”, a da nije ni svestan konteksta pesme na koju groteskno pokušava da igra, niti slike koju šalje u svet. Amerika je, pod ovim čovekom, postala predmet podsmeha i prezira, tragična, tužna zemlja u kojoj umire stotine hiljada ljudi od virusa protiv kojeg čak i mi nekako uspevamo da se borimo.

Sam dogadjaj napada na Kapitol Hil, organizovan i inspirisan od strane najvažnijih Trampovih pristalica, kao i njega samog, došao je kao peti čin te tragedije: kostimirani ekstremni desničari, sa sumanutim insignijama, obeležjima bele supremacije, majicama u slavu Aušvica, porukama mržnje, rasizma i antisemitizma, delovali bi kao kadrovi prostačkih komedija tipa “Mamurluk u Vegasu” da nije na kraju bilo mrtvih. Razbacani papiri, pokradena pošta i pupitri za govornike, bleja po kancelarijama, selfiji i razmazani izmet u hodniku Senata, nisu ništa strašno, ali krv koja je pala, životi koji su nestali, zlokoban su simbol onoga što tek može da se dogodi.

Tramp tu više nije važan, on je iskorišten i odbačen, skončaće javni život u svom luksuznom staračkom domu na Floridi u kom će gnjaviti goste sumanutim pričama o tome kako je nekada bio moćan. Iskoristili su ga oni koji su preko njega, a sve znajući kakav je nedorasli klovn bio u pitanju, gurali svoje političke i finansijske projekte, napunili sudove ludacima koji ograničavaju prave, a ne Tviter slobode, zakuvali društvo do ključanja rasnim sukobima, nasiljem vlasti i policije, otimanjem dece migrantima, deportacijama, a na svemu zaradili mnogo – i politički i monetarno, evo, na primer, prvi taj Tviter. I sada su ga odbacili, kao kuče iz kola na autoputu, ostavili da juri za točkovima i da na njih laje, da nesrećan skonča pregažen, dok vozači okreću glavu od mrcine na putu.

Nije mi ga žao, naravno. Žao mi je sveta, jer dobro znam da sledeći Tramp neće biti takva bedna karikatura, koju je, na kraju, bilo lako pobediti. Onaj Tramp posle Trampa biće mnogo opasniji, sposobniji i pogubniji po svet: imaće izgled i ponašanje vaspitanog, normalnog čoveka, a moć, ideje i podršku miliona razočaranih i/ili bogatih finansijera. Sledeći Tramp biće zlo koje je mnogo teže pobediti, ovo je bila samo predgrupa, samo nastup amatera za jednokratnu upotrebu, za zagrevanje publike za pravi spektakl glavne zvezde koja, za koju godinu, nažalost, sigurno dolazi.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.