Edvard Snouden: Ako ne zaštitimo novinare, sistem će se urušiti. Posledice ćemo meriti izgubljenim slobodama

Povodom Svetskog dana slobode medija, Reporteri bez granica su na temu „Novinarstvo u krizi: odlučujuće desetleće“ uradili seriju intervjua sa novinarima i intelektualcima poznatim po zalaganjima za slobodu izražavanja, među kojima su bili uzbunjivač Edvard Snouden (Edward Snowden), kolumnista Vašington posta Rana Ajub (Rana Ayyub), dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Štiglic (Joseph Stiglitz) i generalni sekretar međunarodne organizacije Reporteri bez granica Kristof Deloar (Christophe Deloire).

Cenzolovka prenosi delove razgovora koji je sa Edvardom Snoudenom, svetski poznatim uzbunjivačem i predsednikom fondacije Freedom of the Press, vodila poznata filipinska novinarka Marija Resa.

Ceo razgovor možete pogledati ovde.

Marija Resa: Reporteri bez granica tvrde da je ovo odlučujuća decenija za opstanak novinarstva. Šta vi mislite o tome?

Danas su mnogi novinari pognuli glavu. Oni će reći da imaju porodice i račune koje treba platiti. Da sami ništa ne mogu da urade. Ali ako sada ne uradiš ništa za svoju porodicu i svet u kome živiš, kako će taj svet u budućnosti izgledati?

Edvard Snouden: Promene su očigledne. Pojavljuju se nove sile, novi načini zloupotreba u kojima učestvuju i pojedine vlade. U vreme kriza uvek nam govore da su promene privremene. Ali ne postoji ništa što je postojanije od – privremenih mera. To primećujem od kada radim u tehnološkom sektoru. Sada smo svi deo istog sistema, ekonomija, ekologija, tehnologija… I taj sistem se raspada. Da bismo ga popravili, prvo moramo da ga razumemo, a to je tradicionalno uloga novinarstva. Novinarstvo je trenutno na udaru, i u pitanju je namerna strategija, nisu u pitanju greške.

To vidimo na mestima kao što je Kina, u kojoj je teško dobiti istinitu informaciju i gde su novinari izbacivani iz zemlje, zatim u Brazilu, gde su pokušali da uhapse novinara koji je izveštavao o korupciji u Ministarstvu pravde.

Vidimo i u Velikoj Britaniji u kojoj svi mirno posmatraju kako se krši međunarodno humanitarno pravo u nameri da se izruči Džulijan Asanž, kome se sudi zbog „špijunaže“ – izgleda da sada tako zovemo to kad neko objavi istinu.

Slične stvari se dešavaju i u Rusiji, tu imamo situaciju da je medij Vedomosti promenio vlasnika i odjedanput vesti više nisu političke, niti su, bar za ruske standarde, nezavisne. Ruska država uvodi zakon protiv lažnih informacija, što nas tragično dovodi do Amerike u kojoj predsednik podržava slične zakone, dok neki njegovi saradnici priznaju da je upravo on izvor lažnih vesti.

Kad govorimo o zaštiti izvora, uzbunjivačima nikad nije bilo lako, ali su sada posebno ugroženi. Danas su ne samo na udaru novinari i njihovi izvori nego se po prvi put ide sistematski protiv agencija koje bi trebalo da su nezavisne i da obezbeđuju istinitost informacija. To se dešava u Americi, ali i na drugim mestima. I to baš u vreme kada nam je novinarstvo najpotrebnije.

Novinarstvo nije savršeno, ono se uvek može popraviti, zato i postoje korekcije. Ali je, bez obzira na sve – neophodno. Ako ne zaštitimo novinare, sistem će se urušiti, a posledice ćemo meriti izgubljenim slobodama.

Vlade se potčinjavaju tehnološkim kompanijama

Resa: Reporteri bez granica su upravo naveli kako je dezinformisanje jedan od najvećih problema. Sada su u igri i velike platforme. Kako vidite njihovu ulogu, kao i ulogu društvenih mreža?

Snouden: Platforme su demokratizovale izdavaštvo. Sad svako može da napiše i objavi šta god hoće. Novinarstvo svoje resurse troši na proučavanje činjenica, na upoređivanje konfliktnih izjava, i trudi se da utvrdi šta je tačno. U svom poslu se trudim da što više onoga što objavimo bude za opšte dobro.

Vlade imaju tako veliku potrebu za privatnim podacima građana, da postaju klijenti tehnoloških kompanija, čak im se i potčinjavaju… Ono čemu sada prisustvujemo jeste trka ko će skupiti više podataka o ljudima

Kad su u pitanju platforme, kako da znamo da li je ono što je objavljeno tačno? Ko proverava informacije? Tehnološke kompanije u sve većem broju zapošljavaju fektčekere, ali meni se čini da je to pogrešan pristup. Te kompanije već sada imaju previše kontrole nad našim životima. One znaju šta čitamo, koje su nam navike kad kupujemo i ako ih stavimo u poziciju u kojoj im je dozvoljeno da odlučuju da li je nešto što je izrečeno laž ili nije – da li je protest koji se desio nešto što treba promovisati ili ne – bojim se da postoji mnogo načina na koji bi to moglo da povredi ljudska prava.

Resa: Kako onda da se izborimo sa virusom a da ne izgubimo naše slobode?

Snouden: Jednom kad korporacije i vlade počnu sa nekim programom, kao što bi to bio slučaj sa traženjem kontakata (contact tracing) ili masovnim nadgledanjem, pokušaće da nam kažu da je to praksa koju nije moguće promeniti. I ovde nije u pitanju samo odgovornost vlada.

Američka vlada se 2013. godine obratila kompanijama poput Gugla, Epla i Jahua, kao i nekim drugim, tražeći od njih da dostavljaju informacije o svojim korisnicima. I mnogi su pristali.

Danas vidimo da vlade imaju tako veliku potrebu za privatnim podacima građana, da oni postaju klijenti tehnoloških kompanija i čak im se i potčinjavaju. Te kompanije sada shvataju koliko novca mogu da zarade i koliki uticaj mogu da imaju, posebno ako su u stanju da ponude ekskluzivne podatke. Ono čemu sada prisustvujemo jeste trka ko će skupiti više podataka o ljudima.

Sudovi širom sveta trenutno govore da bez obzira na to što si ti kreirao neki sadržaj i postavio ga na neku platformu, on svejedno pripada platformi. Ali stvari ne moraju biti takve. Potrebna nam je jasna pravosudna reforma, treba dozvoliti korisnicima da izaberu da li će ih kompanije nadzirati ili ne. Ljudi su trenutno besni, ali se osećaju nemoćnima. Ljudi misle da nemaju snagu da se suprotstave svojim vladama, ali se varaju.

Uradi nešto, reci stop i duni u pištaljku!

Resa: Vi ste podneli ličnu žrtvu i danas živite u Rusiji. Ne možete u Ameriku, jer bi vas tamo uhapsili. Koji savet imate za neke buduće uzbunjivače?

Snouden: Ljudi postaju sve ciničniji. Sve više mislimo da znamo sve, samo zato što imamo pristup Guglu. Kako onda da dođe do promene? Nekome negde je i dalje dovoljno stalo da se zauzme za promene. U moje vreme, više od 30.000 ljudi je radilo za Nacionalnu bezbednosnu agenciju (NSA), nisu svi znali ono što sam ja znao, ali mnogi jesu. I oni su mogli da nešto urade tim povodom, ali nisu. Za mene to nije bilo pitanje spasavanja sveta – jedna osoba ne može da spasi svet, ali može da učini korak da pomogne nekim društvima.

Ruska država uvodi zakon protiv lažnih informacija, što nas tragično dovodi do Amerike u kojoj predsednik podržava slične zakone, dok neki njegovi saradnici priznaju da je upravo on izvor lažnih vesti

Istina je da postoji osećaj nemoći, ali da li treba čekati da neko drugi nešto preduzme? Vlast ne sluša, vlast samo reaguje. Promena će se desiti samo ukoliko je nametnemo institucijama. Ne postoje ljudi bolje pozicionirani da razviju ovu vrstu svesti od novinara. I onda možemo govoriti o tome kako su ljudi postali cinični i da se teško živi. Ali će biti bolje ako ti nešto učiniš tim povodom. Ako, na primer, ti kažeš „stani“ i duneš u pištaljku. Reforma je proces koji može početi s tobom, ali se s tobom neće završiti.

Resa: Kako ohrabriti ljude?

Snouden: Danas su mnogi novinari pognuli glavu. Oni gledaju kako je sve više napada na njihove kolege, slušaju predstavnike vlasti koji ih napadaju, a ti se napadi mogu završiti nasiljem. I oni će vam reći da imaju porodice i račune koje treba platiti. I da oni sami ništa ne mogu da urade. Ali ako sada ne uradiš ništa za svoju porodicu i za svet u kome treba i dalje da živiš, kako će taj svet u budućnosti izgledati?

Nije dovoljno misliti da nam je potrebna promena. Moramo iza nečega stajati ako hoćemo da se stvari promene. Danas imamo ekstremno hrabre novinare. Velike krize i tragedije, bez obzira na teškoće koje sa sobom donose, na svoj način izazivaju i ono najbolje u ljudima. U svim profesijama. Ja u to verujem. Ali ne bih hteo da ljudi misle da će se promene desiti a da ne žrtvuju bilo šta. Ne treba da se spalite, ali ne možete samo da sedite na kauču i da očekujete da će se stvari popraviti.