EU bespomoćna u zaštiti novinara

Najpoznatiji slučajevi ubijenih novinara poslednjih godina su ubistva Dafne Karuana Galicija na Malti i Jana Kucijaka u Slovačkoj. Oba su izazvala masovne demonstracije i smene vlasti. A onda je ovog leta ubistvo istraživačkog novinara Petera R. de Vrisa, koji je pisao o kriminalu, šokiralo Holandiju. S druge strane, ubistvo grčkog novinara Jorgosa Karaivaza prethodnog proleća prošlo je skoro nezapaženo u svetskim medijima.

Evropska unija sada želi da bolje zaštiti novinare, ali to gotovo da nije ništa više od bespomoćnog gesta. Jer, razlozi su strukturalni i ukazuju na to da se debelo zakazalo.

Bombaški napad 2017. na maltešku novinarku šokirao je kako njene sunarodnike, tako i javnost širom Evrope. Kako je bilo moguće da se usred Evrope dogodi takvo javno ubistvo jedne žene koja je u svojoj zemlji objavila rat korupciji?

Rasvetljavanje slučaja na Malti počelo je tek kada se umešala EU i kada su kolege novinari počeli da istražuju pozadinu. U međuvremenu se, kao mogući organizator, pred sudom nalazi jedan oligarh, čijim se poslovima Galicija previše približila. No, ipak je prošlo dve godine dok konačno vlada Džozefa Muskata nije podnela ostavku. A naslednici dolaze iz iste partije i zbog toga se sumnja u to da je ubistvo zaista temeljno rasvetljeno.

Slično je i sa slučajem Jana Kucijaka kojeg su, zajedno s njegovom verenicom, 2018. brutalno ubile plaćene ubice. I u Slovačkoj se radi o korupciji i upletenosti vodećih političara u kriminalne poslove, i takođe se odugovlačilo sa početkom istrage. I slovački reporter bi takođe mogao da bude žrtva oligarha, koji je na prvom procesu zapanjujuće -oslobođen krivice. U međuvremenu je u toku žalbeni postupak.

Nasuprot tim ubistvima, naručeno ubistvo holandskog kriminalističkog reportera došlo je iz krugova organizovanog kriminala. Sumnja se da su naručioci isti oni mafijaški bosovi koji su inicirali ubistvo jednog advokata i svedoka.

I sad, kad EU predlaže zemljama-članicama da bolje zaštite novinare, to skoro da nije ništa više do izraz bespomoćnosti. SOS-telefon i sagovornici u institucijama su besmisleni za ugrožene novinare koji ne mogu da veruju sopstvenim vlastima. To posebno važi za one istočnoevropske zemlje gde je isprepletenost korumpiranih biznismena i politike postalo sistem i odavno potkopalo svaku zakonsku sigurnost.

Bugarska, Rumunija, Mađarska, kao i neke druge zemlje su na primer ono što eksperti nazivaju „zarobljena država“ (captured state) – dakle države gde su politika, javna uprava, pravosuđe i kriminalni biznismeni prerasli u zaraslu neprohodnu šikaru. Protiv toga teško da može bilo šta da uradi nekolicina nezavisnih medija, a istraživački novinari su u veoma velikoj opasnosti.

Zbog toga je užas u Holandiji bio utoliko veći, jer vlasti funkcionišu normalno, ali se organizovani kriminal ipak neometano godinama širio i malo je bilo pokušaja da se mafijaški klanovi sistematski suzbiju. U Grčkoj su naprotiv bili manje iznenađeni takvom „balkanizacijom“ države.

Ali, gde god u zemljama EU postoji duboko ukorenjena korupcija ili razvoj organizovanog kriminala, to znači da je zakazala pravna država. Brisel je godinama ćutke posmatrao kako se pravna država u istočnoevropskim zemljama podriva, samo da ne bi ugrozio politički mir. I tek sada je briselska Komisija rešila da se bori protiv tog trenda.

Tamo gde postoji nezavisno pravosuđe i policija, krivični zakon u principu pruža istu zaštitu novinarima kao i svim ostalim građanima. Tamo gde je politika potkopala pravnu državu, oni mogu da postanu slobodna lovina. A Evropskoj uniji će biti teško da ispravlja greške iz prošlosti. Zato sadašnje pozivanje država-članica da bolje zaštite novinare, nije ništa drugo do alibi-politika.