Istraživačka novinarka Stefanija Maurici: Ako unište Vikiliks niko neće objavljivati zločine američkih službi

„Neprihvatljivo je da izdavač bude u zatvoru zbog otkrivanja ratnih zločina“, rekla je Maurici o Asanžovom slučaju.

Naglašava da je baš u tome razlika između demokratije i autoritarne države.  Da u autoritarnoj državi ne možete otkriti ratne zločine, jer vas ubiju. U demokratijama to možete.

„Ako izgubimo ovaj slučaj, izgubili smo demokratiju“, izričita je Maurici uz objašnjenje da to onda znači da nije dozvoljeno da otkrivamo ratne zločine, ljude koji su počinili mučenja i druge zločine.

Ova novinarka tvrdi da je Vikiliks jedinstven i da jedini otkriva zločine moćnih američkih službi.

„Žele da slome Asanža i unište Vikiliks da ne bi niko objavljivao ova dokumenta. I niko ne bi. Ako pogledate konzorcijum oko „Panama papers“, objavili su vrlo važne informacije i taj slučaj je primer dobrog novinarstva. Ali nikada nisu objavili dokumenta koja otkrivaju mučenja, zloupotrebe ratova u Avganistanu i Iraku“.

To što je Asanž u zatvoru i rat koji se vodi protiv Vikiliksa jesu za nju jasne poruke moćnih tajnih službi da će svako ko bude krenuo njihovim putem proći isto. Biće smrvljen, kaže ona da je poruka medijskim organizacijama, svako ko ko želi da razotkriva CIA, ratne zločine, Pentagon…

Posebno je ljuti što uprkos činjenicama da niko nije stradao kao posledica Vikiliksovih objava o ratovima u Avganistanu i Iraku novine nastavljaju da ponavljaju da su ugrozili živote. To je nazvala kampanjom zasnovanom na netačnim informacijama.

„Pentagon je osnovao jedinicu koja se samo ovim bavila – koliko štete je uzrokovalo objavljivanje tajnih dokumenata. Šef te jedinice svedočio je na suđenju Čelzi Mening i rekao je javno, pred sudijom, da niko nije mrtav niti povređen kao posledica objavljivanja Vikiliksa i to dokumenata koje je dostavila Čelzi Mening“.

I dalje se, zaključila je, diskutuje o žrtvama kojih nema, umesto o pravim žrtvama u Avganistanu, Iraku i drugde.

CIA špjuniranje Asanža    

Pre tri nedelje je La Republika objavila skandal koji su otkrili novinari španskog El Paisa. U ambasadi Ekvadora ne samo da je Asanž bio špjuniran već i advokati, novinari koji su se sastajali sa njim. Snimali su čak i ženske toalete. Ispostavilo se da bezbednosna služba koja je trebalo da zaštiti Asanža i ambasadu sve špjunira. Te informcije dobijala je CIA, potvrdila je Maurici koja je i sama bila žrtva nezakonitog prisluškivanja i snimanja. Kaže da je skandal otkriven kada su ti koji su snimke imali želeli da iznudom dođu do novca.

Zbog ove špjunske afere, najavila je u Beogradu, podneće krivičnu prijavu i izvesti na sud odgovorne. Nada se da će zbog ove afere propasti slučaj ekstradicije Asanža.

„Sve se dešava u Londonu, ne u Severnoj Koreji, Pekingu“, kaže Maurici.

Ako slučaj Asanžovog izručenja ne propadne, smatra, mi smo sledeći.

„Biće to prvi put u američkoj istoriji da novinar završi u zatvoru zbog razotkrivanja istinitih informacija u javnom interesu“.

Uzbunjivači uvek plate visoku cenu

Kao jedan od najznačajnijih novinarskih izvora ikada navodi Čelzi Mening, koja je otkrila poverljiva dokumenta o ratnim zločinima, mučenju, ubistvima, ratu u Avganistanu i Iraku, identitete Gvantanamo pritvorenika…

„Zahvaljujući tome znamo pravo lice ratova u Iraku i Avganistanu. Novinari koji idu na ta mesta sa američkim trupama izloženi su vojnoj cenzuri. Nisu slobodni da izveštavaju šta su sve videli“, kaže Maurici.

Zanimljivo je da za uzbunjivače, za koje Maurici kaže da su njeni heroji jer deluju po savesti i u javnom interesu, u Italiji ne postoji reč i zovu ih kao i Englezi – whistleblowers.

„Uzbunjivači uvek plate visoku cenu. Ako pogledam cenu koju su platili moji izvori Čelzi Mening ili Džulijan Asanž, oni su platili ogromnu cenu“.

Opisala je da za sedam godina provedenih u ambasadi Ekvadora Asanžu nije ni do bolnice dopušteno da ode, da sat vremena napolju provede, dok je najokrutnijim zločincima u Italiji, mafijašima koji ubijaju decu tako što ih ubace u kiselinu, dozvoljeno sat dnevno napolju.

„Tretman Asanža je neverovatan. Znam ga dobro. Zahvaljujući njemu i novinarima iz Vikiliksa saznali smo ključne informacije. Recimo, o špjuniranju naših lidera“. Objašnjava da bivši premijer Berluskoni jeste loš, ali pita – zašto da ga špjunira Amerika, inače saveznik Italije?

Osvrnula se na psihički pritisak koji postoji, a koji Čelzi Mening nije mogla podneti. Osobi koju jedva poznaje otkrila je koju je dokumentaciju dala Vikiliksu.

„Vikiliks je omogućio tehnološki da uzbunjivači anonimno dostavljaju dokumenta i nije odgovoran za njeno razotkrivanje. Nije sve do tehnologije, ima nečega u ljudskoj psihologiji. Ako okolo ljudima govoriš šta si uradio, dospećeš u problem“.

Dehumanizacija – Zar to nije onaj silovatelj?

Asanž je od početka bio u pravu, kaže novinarka. I nije bio, kako su mu imputirali, paranoičan.

Njoj je  jasno da u svetu propagande u kom živimo, uništavanje reputacije, jeste prvi korak do mogućnosti fizičkog uništenja. Kampanja dehumanizacije Asanža dovela je da se običan čovek zapita: Džulijan Asanž, zar to nije onaj silovatelj? Zar ne pomaže Trampu? Rusima? Zar to nije onaj što ugrožava američke živote objavljivanjem tajnih dokumenata?

„Ljudi su ubeđeni da je loš momak“, konstatuje Maurici, uprkos tome što su UN utvrdile da se radilo o arbitrarnom pritvoru i da je Asanž izložen psihičkom mučenju.

„Počeli su sa ljudima koji nisu savršeni. Tako lako pomislite koga briga za Asanža, koga briga za teroriste, to nije stvar normalnih ljudi. Ne tiče me se. Ali nije tako. Mi smo sledeći“, smatra novinarka.

Objasnila je da u medijima obično vidimo političare i shvatamo da imaju moć nad našim životima, ali da je malo onih koji shvataju da postoji viši nivo moći koji takođe ima uticaj na naš život.  Bezbednosne službe i postupci diplomatskih službi država.

„Ovi ljudi su iznad zakona. Nikome ne odgovaraju. Ubijaju. Muče. Kidnapuju. Nemaju nevolja. Niko ih ne strpa u zatvor. Jako je teško imati dokaze o pogrešnom činjenju ovih ljudi, jer rade u tajnosti“, navodi Maurici.

Vikiliks je, kaže, počeo da otkriva upravo taj nivo vlasti, obavijen tajnom. Zato se taj nivo vlasti ustremio na Asanža.

„Ovi ljudi ne vole svetlost dana. Za njih je horor otkriti kako se ponašaju i njihove tajne. Žele da unište Vikiliks. Žele i da pošalju poruku, nemoj to da radiš uništićemo ti život“.

Stotinu izveštača – jedna novinarka

Zanimljivo je da je u raspetljavanju „švedskog slučaja“ o navodnom silovanju koje je Asanž počinio, jedino novinarka La Republike došla do dokumentacije i to koristeći pravo iz Zakona na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Italijanski tužilac kog je 2015. godine pitala za objašnjenje rekao je da je slučaj prava zbrka.

„Bio je u pravnom limbu. Švedski tužilac nije želeo da ode u London da ispita Asanža da bi odlučio da li da podigne optužbu ili je odbaci“.

Zašto jednostavno švedski tužilac ne odleti iz Stokholma za London? To je bilo pitanje koje je mučilo novinarku. Podnela je zahtev za pristup informacijama od javnog značaja Švedskoj i dobila je dokumenta koja su bila važna otkrića. Ispalo je da švedski tužioci nisu otišli u London jer su im tužioci iz Londona rekli da ne dolaze da ispitaju Asanža.

„Ispitajte ga tek po izručenju Švedskoj. Molim vas da ne mislite da se radi o slučaju ekstradicije poput bilo kog drugog“, napisali su britanski tužioci švedskim kolegama.

Kada su 2013. godine švedski tužioci želeli da odbace slučaj, ponovo im britanske vlasti govore da ga ne zatvaraju.

Zašto britanske vlasti imaju poseban interes u ovom slučaju? Kada je britanske tužioce Maurici to pitala po istom zakonskom pravu, rekli su joj da su uništili dokumentaciju.  Zašto ste uništili dokumenta o slučaju koji je još u toku, ponovo je pitala i dobila odgovor – zato. I tu je bio kraj što se tiče britanskih vlasti.

„Jako je lako praviti medijski cirkus i izveštavati o mački u ambasadi Ekvadora. Teško je otkrivati činjenice“, kaže Maurici.

„Na stotine novinara je izveštavalo o „švedskom slučaju“ ali niko nije pokušao da dobije dokumenta. To govori mnogo o stanju novinarstva danas“

Sa beogradskom publikom Maurici je podelila i podatak da je, za četiri i po godine, koliko se bori istražujući ovaj slučaj, potrošila 20 000 evra za pravno-administrativne troškove.

Tramp i Vikiliks – dokumenta objavljujete kada ih imate

Maurici negira optužbe da je Vikiliks namerno pomogao Trampu u njegovoj borbi za vlast kada je u oktobru 2016. godine objavio imejlove šefa izborne kampanje Demokratske stranke.  Podesta imejlove Vikiliks je objavio nekih pola sata pošto su američke novine objavile Trampov audio snimak u kom se čuje kako nepristojno komentariše žene.

„Bila sam jedini novinar kod objavljivanja Podesta mejlova. Drugi novinari to nisu želeli da pokrivaju. Mogu da vam kažem da sam informisana dan ranije. Nije bila odluka Vikiliksa doneta u poslednji minut kako bi pomogli Trampu“.

Maurici je zatim još jednom ponovila da je odluka doneta dan pre.

„Znam da mnogi mrze Vikiliks zbog te objave. Ali šta novinar da radi kada dobije dokumenta u javnom interesu? Imamo dužnost da objavimo. Ako ne objaviš korumpiran si“.

Jasno joj je da Vikiliks nije savršen i objasnila je da zna mnoge njihove greške. Da su pojedine Asanžove aktivnosti kontraproduktivne i navela da misli da nije baš bila dobra ideja njegov susret sa britanskim evroskeptikom Najdželom Faradžom.

Međutim, istakla je, novinar se susreće sa različitim i ne baš uvek dobrim ljudima. I to je posao novinara. Da je jedino ispravno suditi o novinaru na osnovu kvaliteta njegovog ili njenog rada, a ne nikako na osnovu toga sa kim se sastao.

Ubistvo u Pakistanu i Obamino prvo izvinjenje

Uzbunjivači i Vikiliks pomogli su razumevanju slučaja kidnapovanja sveštenika usred dana u Milanu koje je sprovela CIA u saradnji sa italijanskom tajnom službom.

Italijanski tužioci su uradili sve što je bilo do njih, otkrili su identitete i bili u prilici da na sud izvedu 23 CIA agenata, ali, ispričala je Maurici, to nisu uspeli jer je šest italijanskih ministara pravde odbilo da proslede zahteve za privođenje Amerikancima. Vikiliks je objavio dokumenta iz kojih se videlo da su Amerikanci pritiskali italijanske vlasti da se ne uruče zahtevi za privođenje.

Maurici je saznala i da su američke vlasti pregovarale sa porodicom ubijenog Italijana u Pakistanu i za „isplatu saučešća“ dali milion evra.

Radilo se o Italijanu koji je kao humanitarac kidnapovan u Pakistanu i držan u zgradi koja je bila meta američkog drona. Zbog neželjenog ubistva zapadnjačkog taoca prvi put se dogodilo da se predsednik SAD Barak Obama javno izvinio. Nikad američke vlasti nisu objasnile šta se dogodilo, kaže Maurici.

Za ubistva na desetine ljudi u Somaliji, Jemenu, kaže Maurici, Amerika se nikada nije izvinila.

Srednjovekovno mučenje i dronovi

Ako ste u delovima sveta poput Jemena, Somalije, Avganistana možete biti meta drona, priča Maurici.

„Ne znate zašto. Ubiju vas na osnovu tajnog spiska. Možete biti i na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i ubiju vas“.

Maurici smatra da će to što rade u udaljenim delovima sveta, pre ili kasnije raditi u Evropi. Upozorava da dronove koriste u nadgledanju migranata i izbeglica.

„Pre ili kasnije počeće da koriste dronove da ubiju, možda, kriminalce, mafijaše“.

Prava koja postoje u demokratijama –  pravo na advokata, da znaš šta su optužbe kada završiš u zatvoru, pravo na suđenje, da budu izneti dokazi protiv vas, a vi da se branite sa dokazima u svoju korist, upozorava Maurici, suspendovana su tamo nekim teroristima za koje nas je baš briga.

„Kažu, to su loši ljudi. Ne možemo ih procesuirati. Možda ćemo morati da ih zatvorimo doživotno. I vi pomislite dobro, to su ipak teroristi. Ali kada usvoje zakone, ti zakoni važe za sve“.

Maurici kaže da se zapravo ne radi o terorizmu, već o širenju moći i da se to dešava sve vreme posle 11. septembra.

„Na primer neograničeni pritvor. To je zakon koji je iz nacističke Nemačke kada su mogli da vas zatvore zauvek bez advokata, suđenja, optužbe. Sada imamo taj zakon u Americi“.

Zaključuje da se radi o borbi – mi protiv njih. Da oni koji ne poštuju, moraju da počnu da poštuju ljudska prava i zakone!

„Ne moraju ići okolo i mučiti. Imaju 75 milijardi dolara da bi uposlili bezbednosne službe. Ne moraju koristiti srednjovekovne tehnike mučenja da bi došli do informacija. Imaju satelite. Presretanje. Sve što im treba“, navodi Maurici i dodaje da uprkos tome nisu u stanju da spreče terorističke napade.

Nisam meta

Novinarka La Republike kaže da nije bila meta. Smatra da je to iz razloga što je tradicionalni novinar, član sindikata i ima moćne novine iza sebe.

„Nikada me nisu tužili. Niko me nije zatvorio, niti mi pretio. Moram biti fer i reći da imam intelektualnu hrabrost, a da se ne radi o fizičkoj hrabrosti, jer mi život nije ugrožen“.

Kaže da je svesna da nikada neću steći moćne prijatelje i da zna da neće postati urednik ili moćni novinar.

Naglašava važnost čuvanja izvora i zaključuje da imejlovi, telefoni, nisu najbolji izbor u eri masovnog špjuniranja.

„Naši izvori nam veruju sve dok smo u stanju da zaštitimo informacije koje nam daju“.

Kao istraživački novinar uradila je sve što je bilo do nje kako bi zaštitila izvore. Uložila je u enkriptovanu tehnologiju, naučila enkripciju. Međutim, samo jedan odsto izvora zna da koristi bezbedniju komunikaciju.

Mnogi od nas ne shvataju moć praćenja telefona koje svi držimo u svom džepu, rekla je Maurici i dodala da mobilni telefon zna o nama više nego što sami o sebi znamo jer se ne sećamo šta smo radili 25. decembra 2012. godine u 16 sati.

„Ovi uređaji znaju gde ste bili, koga ste sreli, koje ste poruke razmenjivali. Te informacije nisu dostupne samo na vašem uređaju već bilo kome ko ima pristup vašem uređaju“.

Kaže da čovek ne može da razmišlja kako vodi dosadan život i da nema šta da krije.

„Nije stvar u tome da imate nešto da tajite, već u tome da treba da nešto zaštitite“.

Možda ne želite da neko drugi zna da imate određenu bolest, koristite neki lek, to nije zločin, kaže Maurici. To je  vaša intimna informacija, ne želite da je neko drugi ima, a ova vrsta tehnologije dozvoljava da se zadre duboko u vašu ličnost, vaše strahove, nade…

Ljudi koji rade za multinacionalne kompanije i vlade imaju resurse, dodala je Maurici dok novinari nemaju, čak i kada rade za važne novine kao što je La Republika.

Novinarstvo je posao jakih motiva

Novinarka Maurici kaže da baveći se svojim poslom novinari neće postati bogati. Ali, da se novinarstvo radi iz jakih motiva, pogotovo kada je reč o istraživačkom novinarstvu. Motiv je, kaže, objavljivanje ključnih informacija za javnost kako bi promenili stvarnost.

Zanimljivo je da smatra da više nikome ne trebaju vesti. Da su vesti svuda. Na televiziji, internetu.

„Ne trebaju vam vesti više, već istraživanje, da otkrijete šta vlast ne želi da znate“.

Smatra da Istraživačko novinarstvo donosi promenu. Novinarstvo koje ide duboko.