Iza kulisa američke industrije medija

Postoji jedna često citirana rečenica trećeg američkog predsednika Tomasa Džefersona o važnosti slobodne štampe za stabilnost novoformiranih SAD:

„Da je na meni da odlučim da li bi trebalo da imamo vladu bez novina ili novine bez vlade“, napisao je jednom kolegi, a onda odgovorio:

„Ne bih oklevao ni za trenutak da se založim za ovo drugo“.

Skoro uvek se, međutim, zaboravljaju reči koje je Džeferson napisao posle toga:

„Ali ono što mislim jeste da bi svaki čovek trebalo da ima pristup tim novinama i bude sposoban da ih pročita“.

Njegovo viđenje je bilo da je štampa, osobođena vladinog mešanja, neophodan uslov za zdravu demokratiju, ali ne i sam po sebi dovoljan. Slobodna štampa nije previše korisna, ukoliko niko nema pristup relevatnom izveštavanju o stvarima koje utiču na njegov život.

Kada bi Džeferson danas mogao da vidi medijsku situaciju u svojoj zemlj, posbeno na lokalnom nivou, skoro sigurno bi bio zabrinut.

Ako gledate površno, možda izgleda da prosečan američki građanin ima izbora u izobilju: vebsajtovi, podkasti, obična i kablovska televizija, standardni i satelitski radio, pa čak i štampani mediji. Međutim, realnost je drugačija.

Konsolidacija

Medije, posebno lokalne, sve više kontroliše ograničeni broj kompanija, koje kupuju manje medijske organizacije i objedinjuju ih.

To se možda najviše vidi u svetu novina. Prema podacima Univeziteta Severne Karoline, dvadeset odsto dnevnika koji su bili aktivni pre 15 godina sada je zatvoreno, tako da su stotine malih tržišta ostale bez svog lokalnog lista.

Zaposlenost u novinskim redakcijama pala je za 47 odsto od 2004. godine, navodi se u studiji Istraživačkog centra Pju. U međuvremenu, kompanije kao što su „Gejthaus medija“ (GateHouse Media) i „Ganet“ (Gannett) kontrolišu stotine publikacija, tako što centralizovano prikupljaju vesti i time smanjuju fokus na lokalne zajednice.

U avgustu, te dve kompanije su najavile plan da se spoje i formiraju organizaciju pod čijom kontrolom bi bilo 250 dnevnih novina, kao i stotine nedeljnika i lokalnih publikacija. Ta kompanija bila bi nekoliko puta veća od sledeće najveće novinske kuće „Didžital frst medija“ (Digital First Media), koja je u 2018. bila vlasnik 51 dnevnog lista i 158 drugih publikacija.

Didžital frst, čiji je vlasnik hedž fond Alden global kapital (Alden Global Capiatl), predvodnik je jednog drugog zabrinjavajućeg trenda: kupovine dnevnog lista, otpuštanja zaposlenih i likvidacije nepokretne imovine novina.

Didžital frst, koji takođe koristi ime „Medijanjuz grup“ (MediaNews Group) ili MNG, nije odgovorio na molbu Glasa Amerike za komentar. Međutim, u odgovoru na članak u Vašington postu obvjavljen ranije ove godine, kompanija je poručila da je „MNG posvećen novinskom poslu i dugoročni investitor u medijski prostor. Fokus MNG-a je da se izdanja dovedu u situaciju da mogu da posluju profitabilno i održivo, i da nastave da služe svojim zajednicama“.

Otpuštanja, brza zarada

„Njihovi vlasnici su u osnovi privatne investicione kompanije, ponekad i sami hedž fondovi, a oni ne brinu previše o kvalitetu novinarskog posla“, kaže Margaret Salivan, kolumnistkinja Vašington posta i bivša urednica u Njujork tajmsu.

„Oni su tu da ogole ove novinske kuće i izvuku što veću zaradu u što kraćem roku. A to je veoma loše za novinarstvo, veoma loše za novinare, jer to obično znači jedan, pa drugi, pa treći krug otpuštanje i drakonsko smanjenje tropkova, tako da se nanosi šteta procesu prikupljanja vesti“.

Dnevne novine se ne smatraju poslom od kojeg može da se ostvari velika zarada. Bez obzira na značajan protok novca koji obezbeđuju plaćeni oglasi, tu su visoki troškovi proivodnje, pre svega na osoblje i logistika štampe i isporuke. Mnogi dnevnici funkcionišu zahvaljujući porodičnim fondacijamai drugim organizacijama koje u nekoj meri vrednuju svoju javnu misliju.

Strategija mnogih investicionih firmi koje kupuju lance dnvenih novina već neko vreme je da povećaju zarade na račun smanjenja broja zaposlenih.

U svetu televizije, priča je slična. Velike kompanije kupuju lokalne stanice i smanjuju troškove centralizacijom produkcije većine sadržava koje emituju. Najozloglašenija među njima je „Sinkler Broadkasting grup“ (Sinclair Broadcast Group), koja je vlasnik 193 stanice u SAD, a njen program stiže i do i 40 odsto američke populacije.

Sinkler je poznat po tome što svojim programima daje oštar konzervativni politički prizvuk, i obezbeđuje sadržaje koji „moraju“ da se pojave na svakoj stanici u vlasništvu kompanije. Sinkler redovno traži od svojih stanicada emituju komentare Borisa Epstajna, prijatelja porodice predsednika Donalda Trampa i bivšeg predsednikovog konsultanta.

Prošle godine, veliku pažnju javnosti na društvenim mrežama privukao je video u kojem desetine Sinklerovih voditelja ponavljaju, od reči do reči, tekst u kojem se ponavljaju Trampove pritužbe na „lažne vesti“.

Olakšavanje monopola

Pravila, koja su nekad ograničavala mogućnost pojedinačnih kompanija da poseduju dominantan udeo medijskih organizacija na specifičnom tržištu, tokom godina su polako ublažena. Onda, 2017. godine, Federalna komisija za komunikacije (FCC) ukinula je mnoge od preostalih ograničenja, otvarajući mogućnost da jedna kompanija dominira na nekom tržištu kako u televizijskom, tako i štampanom novinarstvu.

„Rezultirajuća konsolidacija predstavlja katastrofu za lokalne zajednice“, kaže Krejg Eron, predsednik i izvršni direktor organizacije „Fri pres“ (Free Press), grupe, koja se zalaže za decentralizaciju medija.

„Od više raznolikog lokalizovanog medijskog sistema došli smo do sistema koji sve više kontroliše nekoliko kompanija“.

„Nekad ste mogli da sednete u svoja kola u Njujorku i vozite se, ne znam, recimo do Finiksa“, kaže Eron.

„Svuda na tom putu, čuli biste izuzetno različite lokalne glasove, lokalne ukuse, lokalnu muziku. Sada su mnogo veće šanse da čujete iste hit pesme i Raša Limboa. Tako da smo izgubili deo toga, što mislim da je imalo ogromnu kulturnu vrednost“.

Međutim, Eron i neki drugi naglašavaju da uticaj ide i dalje od kulture. On je direktno izmenio način na koji Amerikanci biraju svoje predstavnike u vlasti.

„Kada presuše izvori lokalnih i regionalnih medija“, kaže Margaret Salivan, „postoje istraživanja koja pokazuju da se menja način na koji se ljudi politički angažuju. Manje su šanse da će izaći na glasanje, postaju više polarizovani, jer je godinama taj lokalni dnevni list možda bio način za ljude u toj zajednici na koji su dobijali neke činjenice, a sada je to nestalo, ili se značajno smanjilo“.

Prošle godine, Šorenstin centar za medije, politiku i javnu politiku na Univerzitetu Harvard sastavio je listu akademskih studija u kojima je pronađena veza između gubitka lokalnih izvora vesti i opadanja kvantitativnog i kvalitativnog građanskog angažovanja.

Vesti na društvenim medijima

Da bi popunili prazninu, kaže Salivan, ljudi se okreću manje objektivnim izvorima vesti, kao što su Fejsbuk, ili politički ostrašćene emisije na kablovskim televizijama.

„To je zaista vrlo štetna stvar za način na koji razgovarama jedni sa drugima, načina na kojis e osećamo kao zajednica i način na koji se suočavamo sa politikom“, kaže ona.

Identifikovanje bolesti i katalogizacija simptoma je jedno, ali pronalaženje leka koji će vratiti SAD bliže Džefersonovom medijskom modelu neće biti lako.

Salivan smatra da povećanje broja neprofitnih medijskih organizacija predstavlja nadu da je alternativa korporatizovanim medijima moguća. Grupe kao što je Izveštaj za Ameriku (Report for America) omogućavaju sredstva da mladi novinari mogu da rade u lokalnim sredstvima informisanja, pružaju im važnu obuku, dok istovremeno potpomažu medijske organizacije koje nemaju dovoljno osoblja.

Neke neprofitne publikacije kao što su Teksaks tribjun (The Texas Tribune) i Glas San Dijega (Voice of San Diego) uspele su da daju ogroman doprinos svojim zajednicama.

Međutim, neprofitni mediji ne mogu u potpunosti da popune prazninu, a Salivan i ostali brinu da je poslovni model tradicionalnog novinarstva koji počiva na reklamama – prvenstveno kada je reč o dnevnim novinama – toliko temeljno uništen usponom digitalnih medija, da bi pokušaj da se obnovi na istim osnovama bilo nemoguće.

Upravo zato Krejg Eron i njegova organizacija žele da se federalna vlada umeša. „Fri pres“ (Slobodna štampa) se zalaže za povratak strožim restrikcijama kada je reč o konsolidaciji medija, uključujući i rasparčavanje postoječih konglomerata. Grupa takođe traži federalne investicije kroz grantove ili poreske olakšice, kako bi se podržali lokalni mediji.

„Ukoliko je lokalno novinarstvo važno da bi smo se pobrinuli da se očuva demokratija, onda nam je potrebna politika da zaista zadovoljimo tu potrebu“, kaže Eron i zaključuje:

„A u ovom trenutku, mi je nemamo“.