Iza kulisa Venecijanskog festivala – šta sve novinari (ne) mogu

Pedesetak međunarodnih novinara iz čitavog sveta koji su stigli u Veneciju kako bi preneli atmosferu slavnog filmskog festivala, potpisalo je pismo objavljeno na Fejsbuk stranici grupe International Film Festivals Journalists, koja ima 700 članova. Na taj način, preneli su italijanski mediji, na slavnoj „Mostri” je apsolutno nemoguće snimiti intervju sa zvezdama festivala.

„Novinarstvo u svetu koje se bavi kinematografijom, na putu je izumiranja. Rečeno nam je da mnogi glumci filmova koji treba de se prikažu premijerno, neće davati intervjue. Nula, nula, ništa”, napisali su novinari, a preneli italijanski mediji.

Nakon skoro praznih crvenih tepiha prošlih izdanja zbog štrajka, ove godine Venecija je puna zvezda, ali problem je što na 81. Filmskom festivalu u Veneciji neće biti omogućeni intervjui već će novinari moći da prisustvuju konferencijama za štampu i šetnji crvenim tepihom.

Ovo nije novost, već se to dešavalo i u Kanu i Berlinu, ali nikada do sada kao na Festivalu u Veneciji. Ovaj festival dovodi imena koja drugi festivali nemaju, koji mu omogućava prestiž i medijsku vidljivost, ali izgleda da se sve to zaboravi u momentu kada pravi novinari treba da stupe na scenu.

To je šokantno i izuzetno zabrinjava jer na stotine novinara ne može da prenese publici ono što su videli i doživeli, a veštačka inteligencija će komentarisati filmove i sastavljati tekstove zahvaljujući izjavama glumaca na konferencijama za štampu.

„Nakon što su mesecima štrajkovali u Holivudu kako bi zadržali na hiljade radnih mesta, danas režiseri i glumci prihvataju politiku studija i producenata koji su pre samo nekoliko meseci bili njihovi neprijatelji, dovodeći novinare na ivicu egzistencije, jer im onemogućavaju intervjue koji znače zaradu. Akreditovani novinari mogu da doprinesu uspehu ili neuspehu jednog filma, a nisu u stanju da rade svoj posao kako treba”, piše italijanski magazin Mow mag, naglašavajući da se „istina krije, iako je javna tajna, iza toga da ako želiš intervju sa nekom zvezdom, moraš da platiš”.

„Zauzeti su ekskluzivnim dešavanjima…”

Budući da su, piše magazin, iz prijateljskih izvora dobili informaciju da novinari zemlje domaćina ne bi trebalo da plaćaju, to znači da se italijanski distributeri mogu pobuniti protiv takvog zahteva na Festivalu u Veneciji.

Neretko se dešava da filmske zvezde baš tada ne mogu da daju intervjue u Veneciji, jer su zauzete nekim ekskluzivnim dešavanjima negde van Italije, na primer na festivalu u Torontu ili San Sebastijanu.

Ovaj magazin podseća da je intervju sa Bredom Pitom u Kacu koštao 2.500 evra, a Kristen Stjuart je imala cenu od 1.500 evra. Šta čine nacionalni distributeri u tim slučajevima? Pokušavaju da izvuku maksimum iz svega odlučujući se za dva najčitanija dnevna lista, mesečnik koji nosi zvučno ime, jedan nacionalni dnevnik i vrlo gledanu emisiju pod uslovom da zvezda ne mora da dođe u studio.

Novinari koji su frilenseri, dakle rade da bi li prodali tekst ili ekskluzivni intervju medijskim kućama, nisu isplativi distributerima koji ne znaju ni kome će prodati intervju, ni šta će to doneti samom filmu, ucenjujući ih za sadržaj i vreme. Zato svi novinari pišu na uniformisan način bez ikakvog ličnog pečata dajući doprinos intelektualnom konformizmu.

Ti isti novinari koji odlaze na Festival s nadom da će se vratiti s nekim intervjuom moraju da plaćaju nenormalno visoke cene u Veneciji onima koji žive od jedne vrste „festivalskog vampirizma”, kako prenose mediji, tražeći da se jedan doručak plati i 30 evra i gde cene vode u flašici dostižu iznose za koje se inače može kupiti čitavo višelitarsko pakovanje vode.

Isto važi i za stanove i sobe koji im se iznajmljuju po ceni i od 2.500 evra za nekoliko dana, gde može da spava minimalno šest osoba, a ponekad je taj broj i dvostruk. I ako nešto uspeju da napišu, jedan članak im je plaćen 40 evra bruto dok neki privilegovani mogu da dostignu i 150 evra bruto. Na ovaj način, frilenseri se vraćaju sa Filmskog festivala sa zaradom od nekolio desetina evra, ako ne i u minusu jer „Filmski festival u Veneciji se ne može propustiti”.

Bred Pit, Džordž Kluni i mnogi drugi glumci se pojavljuju samo na konferencijama za štampu, dok je Tim Barton sa filmom Bitldžus prošetao crvenim tepihom dok se tzv. junket održao narednog dana u Londonu. Junket je praksa kada glumac sedi u jednoj sobi, a ispred njega se ređaju novinari sa skoro identičnim pitanjima, što mnogi glumci smatraju iritantnim i jednom vrstom torture: svaki novinar zaslužuje istu pažnju, i glumci moraju iz početka da odgovore svakome na skoro isto pitanje.

Većini novinara prisutnih na Festivalu u Veneciji ne preostaje ništa drugo nego da viču i dozivaju glumce postavljajući im pitanja sa ivica crvenog tepiha, zaustavljaju ih i fotografišući i kako zastanu da poziraju.

To znači da nema ništa od ekskluzivnih intervjua koje bi mogli da prodaju novinama, onlajn magazinina, TV programima i radio-stanicama – na njihovu štetu, štetu slobodnog novinarstva i najviše čitalaca koji sve češće dobijaju samo ono što je unapred isplanirano, uniformisano i rezervisano samo za odabrane. I one sa dubokim džepom.