Kako je italijanska televizija napravila Italijane: Mama RAI i njena deca

„Mama RAI“ – u tom nadimku Italijanske radio-televizije sažima se odgovor šta su televizija i RAI značili za Italiju. Sve do pojave „čarobne kutije“ krilatica Masima D’Azelja „Stvorili smo Italiju, a sada stvorimo Italijane“ bila je samo efektan slogan, uprkos ujedinjenoj kraljevini, školama, novinama, radiju, knjigama, dva svetska rata i fašističkoj diktaturi Benita Musolinija.

Kada se 1954. televizija „ukazala“ južno od Alpa dve trećine građana nije govorilo italijanski jezik, dok je književni italijanski govorilo tek deset odsto stanovništva. Nije preterano reći da se sve do pojave televizije Italijani nisu međusobno razumeli. Dijalekti i narečja na Apeninskom poluostrvu imaju duboke korene a međusobno se toliko razlikuju da isključuju mogućnost sporazumevanja.

Televizija je imala veoma edukativan karakter. U trenutku nastanka RAI-ja, u Italiji je od 47 miliona stanovnika samo 34 hiljade imalo fakultetsku diplomu, a malo manje od četiri miliona srednje obrazovanje. Polovina stanovništva je završila samo osnovnu školu, 13 miliona je bilo bez ikakve diplome a nepismenih je bilo sedam miliona.

RAI je bukvalno školovala Italijane, ali ih je i zabavljala i pripremala za moderna vremena, tržišnu privredu, potrošačko društvo. Imala je, naravno, i političku ulogu. Italija je bila granična zemlja između demokratskog zapadnog i istočnog komunističkog bloka, prva s druge strane „jastuka“ koji su predstavljale Jugoslavija i Austrija.

Američki san u Italiji

Za razliku od drugih zapadnoevropskih televizija koje su svoj uzor imale u BBC-ju, RAI je od starta bila pod američkim uticajem, naravno prilagođena evropskim i lokalnim prilikama. Veliku ulogu je odigrala američka ambasadorka u posleratnom periodu u Rimu Kler But Lus.

Prvi programski direktor RAI-ja Serđo Puljeze proveo je tri godine u SAD na ciljanom usavršavanju pre nego što je početkom 1954. godine RAI počela sa emitovanjem redovnog programa. Osim Puljezea, na obuci u Holivudu i u drugim najznačajnijim američkim centrima za produkciju televizijskog programa bilo je desetak pionira italijanske televizije.

Ambasadorka Lus je ubrzala čitavu proceduru i logističku podršku za početak rada RAI-ja posle parlamentarnih izbora 1953. na kojima je vladajuća Hrišćanska demokratija osvojila manje glasova nego na prethodnim 1948. godine, dok je Italijanska komunistička partija zabeležila blagi rast. To je bio znak za uzbunu u Vašingtonu.

Dobar deo Italijana je pedesetih godina prošlog veka bio opčinjen američkim snom, toliko da su rado prihvatali i parodije na taj iskreni sentiment. Pesma „Tu vuo fa’ l’americano“ (Ti bi da budeš Amerikanac) Tonina Karozone je bila hit godinama, a film „Un americano a Roma“ sa neprevaziđenim Albertom Sordijem ubedljivo najgledaniji i najpopularniji. Međutim, trećina stanovništva je gledala ka istoku i verovala u komunističku bajku Palmira Toljatija.

Zato je ambasadorka Lus izvukla iz rukava dobitnu kartu, kao poklon RAI-ju: Italo-Amerikanca Majka Bonđorna, heroja dva sveta, dvadesetovekovne verzije Đuzepea Garibaldija koji je ratovao kao partizan u zemlji svojih predaka. Popularnost Bonđorna, kralja kvizova, Sanrema i zabavnih lakih programa, čiji su deda i baba otišili sa Sicilije u SAD trbuhom za kruhom, je dostigla takve razmere da se šalilo da nije Garibaldi ujedinio Italiju nego Bonđorno.

Italijanski bum

Italijanski privredni bum krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina koincidira sa vrtoglavim rastom televizijskih prijemnika u italijanskim domovima. Italijansko ekonomsko čudo i televizija idu ruku pod ruku i iz korena menjaju italijansko društvo. Teme kao što su seks, preljuba, muško-ženski odnosi prestaju da budu tabu i otvaraju vrata za dve epohalne reforme: pravo na razvod i abortus. Komičari i imitatori demaskiraju političare skečevima i duhovitim oponašanjima dajući politici ljudsko, zabavno, lice.

Italijanke su počele da budu ponosne na svoje telo zahvaljujući RAI-ju: prva mini suknja je ugledala svetlost dana na italijanskoj nacionalnoj televiziji 1964. godine što je samo par godina ranije bilo nezamislivo.

Televizija je bila i prvo mesto gde su se žene približile muškarcima u ravnopravnosti i zastupljenosti u prestižnim ulogama i na važnim funkcijama.

Tri ere

Slavni italijanski pisac Umberto Eko je na tri perioda podelio istoriju televizije u Italiji: paleotelevizija (period od 1954. do 1976. godine) kada je RAI imao monopol; neotelevizija (period od 1976. godine do početka novog milenijuma) kada se rađaju komercijalne televizije i duopol RAI – Mediaset; i neo-neotelevizija koja je obeležena ulaskom „Skaja“, medijske imperije Ruperta Mardoka i širenjem interneta.

Programska šema RAI-ja bila je zakucana kao „Božije zapovesti“: ponedeljkom su emitovani filmovi, utorak je bio dan za komedije, četvrtak veče je bilo rezervisano za kvizove, petak je bio određen za kulturu a subota za živopisne zabavne programe. Sreda i nedelja su bile ostavljene za velike sportske i društvene događaje, odnosno prenose.

Kviz „Lascia o raddoppia?“ (Ostavi ili udvostruči?) koji je vodio Majk Bonđorno je bio toliko popularan da su četvrtkom ulice bile bukvalno prazne, od Rima i Milana do zabitih sela u Apeninskom vencu. Bioskopi su, da ne bi ostali bez publike, prilagođavali satnicu filmova četvrtkom i omogućavali posetiocima da, pre ili posle filma, vide Bonđornov kviz na velikom platnu.

Samo veselo

Budući da su televizori u prvim godinama bili privilegija za malobrojne – cena prijemnika je bila između osam i deset prosečnih plata radnika FIAT-a, ako bi projektovali taj odnos na današnjicu došli bi do cene između 12 i 15 hiljada evra – onda je jasno zašto su oni postali sredstvo okupljanja.

U prvih 10 godina, dok televizori nisu postali deo nameštaja većine domova, bilo je uobičajeno da se u kući srećnog vlasnika televizora okuplja čitav komšiluk. Statistički podaci pokazuju da procentualno nikada nije bilo manje parnica između stanara u zgradama kao u tom periodu.

Uz RAI Italija je postajala više laička, manje bigotna, više vesela manje namrgođena, pomirljivija i manje svađalačka. Bonđornov usklik na početku i kraju kvizova i zabavnih emisija „Allegria!“ (Samo veselo!) postala je lajtmotiv.

Emisija „Carosello“ (Ringišpil) takođe je obeležio televizijsku zoru. To je bila prva emisija koja je lansirala ono što danas nazivamo propagandnim spotovima i gde je bilo moguće reklamirati proizvode. Podsetimo, tada su reklame pre, tokom i neposredno posle zabavnih programa, filmova ili serija bile striktno zabranjene. Morale su da budu odvojene barem sa 90 sekundi neutralnog programa.

Reklamirati se u „Carosellu“ bio je jednako prestižan koliko i ekonomski isplativ potez. U izradi spotova držalo se rigidne šeme: izgovaranje imena proizvoda, skeč nevezan za proizvod, muzika i završno izgovaranje imena reklamiranog proizvoda. Ogromni uspeh „Carosella“, i pored pomenutih stega, leži u činjenicu da su režiseri spotova bili takva imena kao što su Serđo Leone, Federiko Felini, Pupi Avati, Pjer Paolo Pazolini, Ričard Lester i drugi.

Zabavni program

Među brojnim zabavnim programima koji su ispunjavali subotnje večeri i zabavljali Italijane na prvom mestu je „Studio Uno“ koji je vodila legendarna Mina.

Program je bio kolaž skečeva popularnih glumaca i komičara, izvođenja popularnih pesama sa velikim orkestrom i studijskom publikom uz neizbežne plesne ansamble. Najavnu špicu ovog subotnjeg šou programa su izvodile bliznakinje Kesler. Pesmica „Da-da-un-pa„, pevana sa blagim nemačkim akcentom, obeležila je čitavu deceniju i postala simbol srećnih i prosperitetnih vremena.

Ako je „Studio Uno“ obeležila Mina, drugi izuzetno popularni zabavani prorgram je lansirao Rafaelu Kara. Zvao se „Canzonissima“ i bio je vezan za nacionalnu lutriju.

Formula je bila dobitna: komičari, glumci, poznate ličnosti, subrete i pevači u dobro ukomponovanim šalama, plesovima i takmičenju u izvođenju muzičkih numera. Kara je prosto briljirala u ulozi voditeljke. Bila je toliko omiljena i moćna da je mogla sebi da dozvoli pojavljivanje u udarnom terminu na prvom kanalu nacionalne televizije sa golim pupkom, što se i danas vodi kao jedan od najkontroverznijih trenutaka u istoriji televizije.

Satira, kulinarstvo i istraživačko novinarstvo

Prve godine italijanske televizije obeležila je i emisija koja je spajala satiru, istraživačko novinarstvo i promociju italijanske kuhinje, turizma. Zvala se „Jedan dva tri“, a između priča o položaju žena, otkrivanju ukusnih jela i predivnih mesta za odmor, publiku su zabavljali tada mladi komičari Ugo Tonjaci i Rajmondo Vijanelo.

Jedan od najgledanijih programa će ući u istoriju kao prvi koji je ukinut iz političkih razloga. Generalnom direktoru RAI-ja nije se svideo skeč u kome su se Tonjaci i Vijanelo našalili na račun tadašnjeg predsednika Italije Đovanija Gronkija koji je pao sa stolice tokom koncerta u milanskoj Skali u prisustvu francuskog predsednika Šarla de Gola. Publika je vrištala od smeha u studiju i pored malih ekrana, ali ne i direktor Bernabei koji je iste večeri ukinuo emisiju za sva vremena i dao otkaz direktoru programa.

Program u boji

Italijanska televizija je bila žrtva i velike političke bitke između Nemačke i Francuske, odnosno dva različita sistema: nemačkog PAL-a i francuskog SECAM-a. Zbog toga su Italijani poslednji u zapadnoj Evropi počeli da emituju program u boji, tek 1977. Rim je izabrao nemački PAL, što su Francuzi doživeli kao drugo veliko zabadanje noža u leđa, posle objave rata 1940. godine. Postoji i teorija da je FIAT odlagao početak emitovanja programa u boji jer su u tom periodu spremali izlazak novog modela automobila i nije im odgovaralo da ljudi pohitaju da kupuju nove televizore u boji odlažući kupovinu novog auta.

Sredinom sedamdesetih godina dolazi do velikih promena u italijanskom etru sa ukidanjem monopola RAI-ja, i ulaska na scenu lokalnih komercijalnih televizija. Interesantno je da su tri najgledanije i najpoznatije komercijalne televizije iz tog doba imale sedišta u susednim državama: Telemontekarlo je bila smeštena u Kneževini Monako, TSI u kantonu Tićino u Švajcarskoj a Tele Kapodistrija u tadašnjoj Jugoslaviji.

Druga velika novina polovinom sedamdesetih godina je lansiranje programa „Domenica In“. Radilo se o zabavnom nedeljnom popodnevu koje je trajalo šest sati. Do tada je bilo nezamislivo da kolažno-zabavni program traje uživo toliko dugo. U sledeće tri decenije „Domenica In“ će biti jedna od perjanica programske šeme RAI-ja i stvar prestiža za svakog voditelja.

Berluskonijeva imperija

Do stvarne revolucije dolazi početkom osamdesetih godina kada Silvio Berluskoni, koji se obogatio gradeći kvartove u Milanu, ulaže zarađeni novac u kupovinu televizija, i uz pomoć svog prijatelja, lidera Italijanske socijalističke partije i premijera Italije Betina Kraksija, dobija nacionalne frekvencije za svoje tri mreže: Kanal 5, Italia 1 i Rete 4.

Jedan od prvih poteza Berluskonija bilo je dovođenje Majka Bonđorna u novu medijsku imperiju, kao i Mauricija Kostanca i, pre svega, Antonija Ričija koji će kreirati seriju izuzetno popularnih programa. Jedan od njih je „Drive In“, kultna emisija koja je postala klasični cajtgajst italijanske televizije osamdesetih godina.

Pored šaljivih skečeva, sve je u emisiji bilo prenaglašeno, od kulisa, boja, odeće, momaka i devojaka koji su bili deo plesnog ansambla, do bizarnih stendap komičara. Drugi Ričijev veliki uspeh je satirični dnevnik „Striscia la notizia“ koja je i danas jedan od najgledalnijih programa. „Striscia“ se pokazala kao uspešan instrument u raskrinkavanju raznoraznih prevaranata, a svojim gledaocima garantuje i druge istraživačke priče izmešane sa prikazivanjem gafova voditelja i političara na televiziji. Zaštitni znak emisije su tzv. veline (devojke koje plešu na početku i kraju emisije), lutka Gabibo i dodela šaljive nagrade „Zlatni tapir“.

Nije RAI

U velike transfere sa RAI-ja u Mediaset spada i prelazak Đanija Bonkompanjija koji je lansirao emisiju „Non è la RAI“ (Nije RAI). Ta emisija je postala simbol devedesetih, novog talasa, novog rečnika i novih odnosa. U potpunosti je izokrenula dotadašnje poimanje televizije. Ideja je bila revolucionarna za to vreme, odatle i naslov „Nije RAI“ – emisija je postavila jasnu granicu između uštogljenog, krutog, zastarelog RAI-ja i nove, poletne i razdragane televizije. Koncept je bio jednostavan: stotinu mladih devojaka, uglavnom tinejdžerki, plešu, pevaju, prave telefonske šale sa gledaocima i šire dobro raspoloženje.

Nije iznenađenje da je iz tog programa, koji je trajao četiri godine, izašlo nekoliko desetina voditeljki, glumica, komičarki, pevačica, plesačica, koje su dominirale italijanskom televizijom na prelazu između dva milienijuma. Njihova perjanica je Ambra Anđolini, uspešna glumica i saputnica trofejnog italijanskog trenera Maksa Alegrija.

Jedan od retkih inovativnih odgovora RAI-ja na mnogo fleksibilniji i inovativniji Mediaset u poslednjim decenijama prošlog veka bili su programi Renca Arborea, pogotovo „Quelli della notte“ i kasnije „Meno stiamo, meglio siamo“. Arbore je imao bogato iskustvo stečeno na radiju i u radu sa svojim muzičkim bendom doveo je do savršenstva umetnost improvizacije u televizijskim studijima uz miks humora, satire i zanimljivih, slušljivih priča i debata.

Bio je alternativna novoj televiziji, primer da je moguće praviti zabavni program i bez preterane erotizacije.

A onda je došao internet i sve što ide sa njim. Tradicionalna televizija, kao i štampane novine, odumiru s generacijama koje su odrasle uz njih i ne ide im da se navikavaju na novu brzinu.