Kako je nemački novinar prodavao maglu – priča o modernom Minhauzenu

Morenova knjiga je čisti triler.

Skandal je izbio uoči Božića prošle godine, dve sedmice nakon što je Klas Relocijus (r. 1985. u Hamburgu) dobio četvrtu nagradu Udruženja nemačkih reportera, deset dana pre nego što je službeno imenovan urednikom Društvenog resora u Špiglu.

S obzirom na okolnosti – dugogodišnje sistematsko fabrikovanje lažnih priča u glavnom nemačkom, po ugledu verovatno i evropskom nedeljniku Špigl – jasno je da je tada u centru pažnje stajao sam Relocijus.

Sada se u javnom fokusu našao Huan Moreno (r. 1972, Andaluzija), bez čije upornosti bi Relocijus teoretski i ove godine primao nagradu nemačkih reportera, Si-En-Ena, ili neke švajcarske institucije.

Teoretski – jer da tada nije zaustavljen kao novinar, danas bi bio urednik Reportaže kao najprestižnije redakcije u Špiglu. Ne bi više pisao, samo bi druge učio pisanju.

Relocijusa je pogodio neverovatan baksuzluk. Slikovito rečeno, izvukao se iz desetina kritičnih situacija od dvesta na sat po auto-putu, da bi se na kraju zabio u seosku banderu.

Da je preživeo krizu iz novembra-decembra prošle godine, a malo je falilo da opet projuri dvesta na sat, više u životu ne bi morao da napiše ni jednu priču. Bio bi siguran i ugledan, u novinarskim školama bi podmladak izučavao njegove tekstove, u medijskim arhivama kolege iz njih vadile faktografiju.

Špiglu bi to bilo draže. Morenu na momente takođe. Sam kaže da je postao pobunjenik protiv „sistema Relocijus“ tek kada je bio sateran uz zid, kada je kao „honorarac u godinama, sa četvoro male dece“ mogao da ostane bez egzistencije.

Da nije išao do kraja, Morena više ne bi angažovala ni jedna medijska kuća koja drži do sebe, postao bi žalosni primer „andaluzijskog kanake koji je iz profesionalne ljubomore pokušao da uništi blistavu karijeru hanzeatske zvezde“.

Ovako je ne samo preživeo, već i napisao knjigu o tome kako je troje „kanaka“ (jedna od derogativnih nemačkih reči za Nemce „južnjačkih korena“) srušilo trojicu „arijevaca“.

„A na Balkanu se svako malo pred kamerama zapali neki vojni veteran“ (iz Tageswoche, Basel)

„Kanake“ su, osim Morena, koji taj izraz koristi u samoironiji, njegov fotograf Mirko Talierćo, sin doseljenika iz Napulja, i zamenica urednika u Špiglovom sektoru reportaže Oclem Gezer, ćerka anadolijskih useljenika.

Trojica autohtonih Nemaca su, osim Relocijusa, tadašnji glavni urednik Reportaže Matijas Gajer i njegov neposredni šef Ulrih Fihtner.

Od početka novembra prošle godine je Moreno uz povremenu pomoć prijatelja fotografa i nevoljno datu pomoć Gezerove pokušavao da Gajera i Fihtnera uveri kako su Relocijusove istinite reportaže ustvari bajke.

Svaku pritužbu sa izlistanim činjenicama, autentičnim mejlovima i fotografijama postojećih ljudi, Gajer i Fihtner bi prosleđivali samom Relocijusu, koji bi onda u tehnici copy & paste stvarao plauzibilnu konstrukciju.

Osim tog triler-efekta, čitalac, posebno onaj u Srbiji, mogao bi se zapitati zašto medijsko trojstvo Relocijus-Špigl-Moreno ostaje relevantno.

Iz više razloga. Najpre onaj očigledni – Relocijus je lagao i sa Balkana. Kad bi odatle slao reportaže, „njegovi tekstovi su bili gotovo rasistički“, piše Moreno.

Vrlo nezgodno, posebno kad se obrati pažnja na jedan detalj iz Morenove knjige, o tome iz kog je ideološkog ugla Relocijus lagao. Nije imao poseban ugao, odnosno svi su uglovi bili njegovi, po potrebi. Za levo orijentisane listove je Relocijus pisao tekstove u duhu humanističke levice. Za konzervativne je pisao konzervativno.

Njegova tajna je bila u tome da bi tačno osetio šta urednik, medij, publika žele, kakva nota, poruka i atmosfera ih privlači, koja ljudska patnja u literarnoj oblandi ih greje i zavodi – i onda bi tačno to isporučio.

Ako je Relocijus sa Balkana izveštavao „skoro rasistički“, to znači da je davao ono što se od njega očekivalo.

Bio je dobar i umiljat, nikad grub, osim prema Morenu u onih mesec i po dana; u redakciji je nosio naziv „verni Klas“.

Kad bi se specijalisti raznih sektora javljali iz čitalačke publike i protestovali zbog „nekih čudnih stvari“ u njegovim tekstovima, Relocijus bi ih ljubazno slušao, zapisivao primedbe, hvalio sagovornika „da je od njega toliko naučio“, obećavao da će uneti ispravke i izvlačio se „da je do greški došlo kad je štampano izdanje prebacivano na sajt“, te se izvinjavao „u ime kolega sa sajta koji su, ko bi znao kako i zašto, preneli radnu verziju“.

Zaustavite sajt!

Neverovatno, ali to je funkcionisalo svaki put. Otprilike osam godina je Relocijus pisao za nemačke i švajcarske medije, osam godina su redakcijama stizale pritužbe.

Kad bi se neko žalio šefovima, oni su pritužbe prosleđivali Relocijusu „da vidi šta će s tim“. Kad su se žalili direktno Relocijusu, nailazili bi na učtivog mladog čoveka koji je sve njihove primedbe prihvatao s poštovanjem.

Ako neko i ne bi bio uveren, ne bi stvar vodio dalje, jer je iza Relocijusa stajao autoritet Špigla.

„Bombastične sudbine (jadnih ljudi), plus pozicija relevantnosti (Špigl), plus opšta očekivanja u centralnom segmentu društva – to je bio sistem Relocijus“, opisuje Moreno žurnalistički koktel proslavljenih reportaža Klasa Relocijusa.

Dokle ide zaslepljenost očekivanim i poželjnim dobro pokazuje sledeća epizoda. Najpre kratka digresija: Stvar je pukla tako da je Špigl poslao Morena u Meksiko, Relocijusa na američki jug, da s dva kraja rade na zajedničkoj reportaži o samozvanim Trampovim milicijama koje, pod oružjem i u maskirnim uniformama, jure „Latinose“ dok ilegalno ulaze u Ameriku (tekst „Jägers Grenze“/“Lovčeva granica“, objavljen u Špiglu 27.11.2018.)

Relocijus je svoj deo izmislio, Moreno svoj nije. Odmah je jasno šta se dogodilo – Relocijusov deo je bio bolji. Življi, imao više dramatike, jasnije likove, motivacije protagonista su bile kristalno plauzibilne. U poređenju s njima, Morenove izbeglice s meksičke strane su ispali bledi, nezanimljivi likovi, nisu znali ni da objasne zašto beže, nisu čak bili ni naročito simpatični.

Ukratko, urednici su opomenuli Morena da je loše obavio zadatak, pa sad Klas mora da objedinjuje dva dela, od nejestivog pravi pitu.

U jeku svađe u Špiglu prošle zime, Moreno je sastavio „optužnicu“ sa imenima i telefonima osoba sa kojima je Relocijus navodno razgovarao u Americi, a nije. Odgovor urednika je bio da je sve te telefone Relocijus već dao kolegama iz TV Špigla, čija se ekipa upravo nalazi na putu ka Americi da još jednom intervjuiše te osobe. Eno ih u avionu iznad Pacifika!

Redakcija TV Špigla je u „Špiglovoj“ kuli u Hamburgu, nekoliko spratova ispod. Da su Gajer i Fihtner nazvali telefonom kolege s kojima se dnevno sreću u kantini, saznali bi da niko od njih tog trenutka nije putovao za Ameriku.

Mađioničari, opsenari, iluzionisti, prodavci patnje

„Ova knjiga nije obračun. Ne sa Špiglom, ne sa mojim tadašnjim šefom, čak ne ni sa Klasom. S druge strane, nije ni naručena. Špiglu se neće dopasti, to mogu da obećam.“

U žurnalističkoj bitki između blede stvarnosti i punokrvne iluzije, Moreno je pobedio, tako trenutno izgleda. Špigl sada definitivno ne može da ga otpusti, bila bi to osveta egzekutirana pred milionima posmatrača.

Ne samo Špiglu, čitavom gornjem ešalonu nemačkih medija i komentatora se knjiga ne dopada previše. Moreno je otprilike napravio ono što se u beogradskom novinarstvu osamdesetih godina zvalo „klanje vola zbog kile mesa“.

Jasno, tog trenutka nije imao izbora. Ako te neko izbacuje iz redakcije, i to takve moćne kao što je Špigl, bolje da te izbacuje jer si bezobrazan i arogantan, nego jer ne znaš da pišeš i još blatiš mlađeg i uspešnijeg kolegu. „Branša je uska i tračerska“, piše Moreno.

Ali u pažljivom čitanju knjige jasno je da on čini sve da minimizira štetu na četiri strane: za Špigl, gde bi rado ostao, za novinarsku kategoriju reportaže, za grotesknu patetiku nemačkih reportaža čak i kad su istinite, i za čitaoce koji to gutaju kao vrhunski literarni izazov.

Da li je reportaža kraljevska žurnalistička disciplina? Ili naprotiv samo sredstvo za zadovoljavanje patološke radoznalosti sretnih ljudi nad mukama nesrećnih? Teme u tim tekstovima su, na primer, kako se živi na smetlištu? Kako se spava u kući na koju je pala bomba? Kako se oseća sirijski izbeglica od osam godina koji radi u ilegalnoj fabrici u Turskoj?

Ili: Koliko dugo se umire od injekcije u Americi? U jednoj od nagrađenih (izmišljenih) reportaža je Relocijus detaljno opisao kako ubija injekcijom „state of Texas“, dugih četiri minuta agonije. Zamalo da ga provale, kao manje-više zbog svake reportaže koju je pisao. Nazvala ga je žena iz nevladinog sektora koja je posvetila život borbi za ukidanje smrtne kazne i žalila se zbog „proizvoljnosti u tekstu“, jer da „to sve traje mnogo kraće“.

Relocijus je uredno zapisao njene primedbe i izvinio se. Naravno, za greške su bile krive kolege iz Špiglovog portala, kod njih se umire duže.

Odgovor na gornje pitanje: Da, u Nemačkoj i Švajcarskoj je reportaža kraljica novinarstva. U Austriji ne, Austrijancima fali ukus za patetičnu zašećerenost novinarskih formi. Kad oni hoće nešto slatkasto, naruče štrudlu od jabuka, ne čitaju reportaže o (izmišljenom) Trampovom simpatizeru koji mrzi Meksikance zato što su mu „ćerku od 12 godina navukli na drogu“. Austrijanci trezvenost verovatno duguju činjenici da su imali imperiju i izgubili je, tu je gotovo sa patetikom, ostaje samo ironija.

Od rata je uvek bolja fantazija rata

Relocijus je Špiglu, kao i uopšte Nemcima ogadio reportažu. Sad više ne mogu da uživaju u njoj čiste savesti. I to je ono što Moreno pokušava da racionalizuje, da kaže, nije kriva ta novinarska forma, nisu krivi urednici koji su ga slavili, nisu krivi ljudi koji radoznalo guraju nos u tuđe nesreće, kriv je Relocijus jer je izmišljao katastrofe tamo gde ima napretak postojećih.

Špigl ima takozvane „dokumentare“ koji proveravaju faktografiju iz tekstova novinara, ali oni traže greške, krive kilometre, godine ili adrese, oni ne kontrolišu bajke. Ako jednom dokumentarcu novinar ponudi „Pepeljugu“, kako da on/ona provera braću Grim?

Muka se doboro prodaje. Moreno: „Svaki urednik portala vodi klik-statistiku i zna šta se čita. Šta se redovno događa kod informativnih emisija kad na jedan strašan sledi jedan pozitivan izveštaj? Gledaoci prebacuju na drugi kanal! Kuće gore, izbeglice se dave, diktatori ubijaju – svi gledaju. Ali dve pozitivne vesti jedna iza druge, i gledalac ode. (…) Ponekad posećujem i ljude kojima je dobro, ali čitaoci ne vole takve reportaže. Puno njih kaže da im se sviđaju, ali lažu.“

Problem s Morenovom knjigom nije u tome da se on pravi boljim nego što jeste. Naprotiv, priznaje da je plakao, da nije spavao, da je (mentalno) maltretirao porodicu, da je bio socijalno divlji dok je mislio da je to njegov kraj.

Problem je što se stiče utisak da se situacija u nemačkim novinarskim ukusima i preferencama nije promenila odkad je Relocijus otpušten. Da specifična potreba za „vernim radnikom“, „Vernim Klasom“, „Vernim Johanesom“ iz Grimove bajke, ili „Vernim Hajnrihom“ prezime-mu-znate, lako mutira u realnu fikciju.

Epilog: Relocijus je na lečenju u instituciji zatvorenog tipa, „odakle se javio bivšim kolegama, još jednom se izvinio i rekao da mu je sada bolje. Ali budući da ga je istog dana jedna sekretarica iz Špigla videla na biciklu u Hamburgu, ni to nije pouzdano“, piše Moreno.

Fihtner je ostao u Špiglu, iako nije napredovao na mesto glavnog urednika. Gajer je prvo ostao, pa je otpušten, onda je tužio novinu, da bi se pre nekoliko sedmica dogovorili o sporazumnom raskidu, što je kod za otpremninu.

I Gajer i Fihtner su se branili tako da su, šta drugo, verovali „vernom Klasu“, ali i da Moreno njima nikad nije razložno objasnio svoje sumnje. Moreno im je pisao mejlove, to je istina, ali su bili loše sročeni, konfuzni, nejasni. Oni Morena nisu dobro razumeli!

Kad je neka gužva na poslu, kad se traže krivci, za „kanaku“ će se uvek reći „da ga nisu razumeli“, čak i ako se radi o osobama rođenim i školovanim u Nemačkoj ili Austriji. U tome smislu se te dve zemlje ne razliku – kad je stresna situacija, nemački jezik se podiže kao barijera.

Moreno, autor knjiga i reportaža na nemačkom, nije znao da napiše koncizan mejl….

Šta je bilo posle i pre

Mučen savešću, Špigl je probao da status krivca preokrene u vlastitu korist, pa se bacio na traženje sličnih slučajeva kod drugih.

Istraživanje ih je dovelo do Mari-Sofi Hingst (1987-2019), nemačke istoričarke koja je od 2013. vodila blog „Read On My Dear“, sa iscrpnim detaljima o stradanju njene jevrejske porodice u Holokaustu. Ne samo to, Hingst je svoj status kolektivne žrtve iskoristila za analogiju o stradanju islamskih izbeglica danas u Evropi.

Špigl je proletos raskrinkao Hingst kao patološku lažljivicu – niti je ona Jevrejka, niti bilo ko u bližoj i daljoj porodici, niti je ikad radila u organizaciji koja se bavila bilo kakvim izbeglicama bilo gde.

Posebna satisfakcija za Špigl je bila u tome da je Hingst za konkurenciju iz nedeljnika Cajt napisala članak „Problem s penisom“. U njemu je opisivala svoje lične muke kao volonterke koja je radila na psihološkom prilagođavanju sirijskih izbeglica na novu sredinu, na primer, kako da u Evropi ostvare seksualni kontakt sa ženom, a da je posle ne ubiju.

Sve izmišljeno. Nevolja je međutim bila da Hingst nije bila samo lažljivica, već i emotivno nestabilna osoba. Samo dva meseca posle otkrivanja sramote, Hingst je izvršila samoubistvo.

To ne znači da je Špigl trebalo da je ostavi da laže, da se ne bi ubila, samo da list nije moralno profitirao od tog slučaja. Otkrili su tuđu prodavačicu magle, u principu korak u dobrom smeru, ali samoubistvo nije nikad dobra reklama.

Basna o kravi i bizonu

Problem Relocijusa je problem nemačke žeđi za patetikom i šećernim prelivima. Nemačke reportaže nisu toliko napisane, koliko iskopane iz semiotskog rudnika.

Donji primer je uzet iz uglednog Časopisa za istoriju ideja (Zeitschrift fur Ideengeschichte), tematskoj svesci iz jeseni 2016, u kojoj nemačka inteligencija preispituje vlastitu savest zbog anti-ruskih sankcija.

Evo kako uvodničarka Kerstin Holm, više od dve decenije moskovska dopisnica FAZ-a (1991-2013), završava svoj tekst „Ruska psiha“ u jednom ozbiljnom filosofskom časopisu. Poslednje poglavlje nosi naziv „Holštajnska krava u gostima kod bizona“ i napisano je u trećem licu:

Holm o samoj sebi: „Autorka, koja je kao Zapadnoevropljanka provela dobar deo svog života u gruboj Rusiji, sama se sebi ponekad činila kao crno-flekava holštajnska krava muzara u poseti divljim bizonima.

Na nekom planu ona zna da je ona samo pripitomljena rođaka tog često neuračunljivog, malo brutalnosti, malo sentimentalnosti naginjućeg ruskog bratića, ali isto tako vidi da je on bio izložen mnogo grubljim istorijskim olujama nego ona.

Svejedno da li socijalizam, kapitalizam, ateizam ili vera, toj vrsti (bizona, prim. V. K.) uvek dopadne jedna posebno nemilosrdna varijanta. Ipak, bizoni su kravi preneli nešto od alarmističke napetosti ranije razvojne faze, što njihovoj (kravljoj, prim. V. K.) slici sveta daje posebnu dubinu i oštrinu.

Kod svojih prebivanja u Rusiji autorka je primetila da ulazi u teški, ontološki tamni teritorijum.

To je ogroman rezonantni prostor evropske kulture, u izvesnom smislu njen kontrabas, koji forme i ideje pojačava, izobličava, tera ih da se glasaju dublje i grublje. Taj evropski koncert se bez njega (ruskog kontrabasa/bizona, prim. V. K.) čuje ravno i metalno , tek sa njim silazi u duboku umbru.“

Kerstin Holm nije ostala bez posla zbog ovog teksta. Zašto bi? Niti je izmišljen, niti slagan, niti proverljiv, pravi primer nemačke intelektualne reportaže.