Kineski narodni rat sa virusom i dezinformacijama

Naša priča o virusu COVID 19 počinje 2. januara 2020. Mi smo tog dana otputovali za Vijetnam. U avionu su nam, kao što je to običaj, ponudili novine na engleskom. Na jednoj strani bio je članak koji se ticao misteriozne upale pluća u gradu Vuhanu, u centralnoj Kini, u pokrajini Hubei.

U tekstu je pisalo da je oko 17 osoba zaraženo nepoznatim virusom koji izaziva upalu pluća, da se svi zaraženi povezuju sa pijacom sea food market i da se radi na rasvetljavanju tih slučajeva.

Proveli smo sedam dana na odmoru u Vijetnamu i vratili smo se u Peking. U međuvremenu je bilo još vesti, ali ništa ozbiljno, uglavnom su to bila redovna izveštavanja. Mi smo se vratili redovnom životu, naša ćerka se vratila u školu i život je tekao uobičajenim tokom.

Međutim,  oko 20. januara naglo je počeo da se povećava broj vesti iz Vuhana, broj zaraženih je počeo rapidno da raste, zabeleženi su i prvi slučajevi u Pekingu.

Kineski Centar za kontrolu bolesti uveo je dnevne izveštaje i uputstva za ponašanje, za dezinfekciju ličnog prostora za stanovanje, za ponašanje napolju, za korišćenje dezinfekcionih sredstava, kao i uputstva za pravilno korišćenje zaštitnih maski za lice, ali i za to kako se odnositi prema konfuznim porukama koje sa netačnim savetima kruže internetom

Mi smo se tada spremali za državni praznik povodom proslave lunarne nove godine i trebalo je da budemo na odmoru od 24. do 30. januara. Naš prijatelj, Kinez, nas je 20. januara obavestio da je situacija jako ozbiljna, da će biti ozbiljno u celoj zemlji i da se snabdemo maskama. Posebno ćerku da obezbedimo i da se ne krećemo nigde bez maske.

Poslednji radni dan na poslu je i kod mene i kod supruga protekao normalno, poslodavci su se bavili preventivnim propisima koji će se praktikovati nakon praznika (kontrola telesne temperature, dezinfekcija obuće, ruku, pojačana higijena). U tom raspoloženju smo otišli na odmor.

To se sve promenilo 24. januara uveče, kada je na nacionalnoj televiziji objavljeno da se praznik Spring festival produžava za još dve nedelje. Automatski se odlaže početak prolećnog semestra za kineske đake i obrazovne institucije (raspored internacionalnih škola je malo drugačiji) i praktično smo obavešteni da obustavimo bilo kakvo kretanje.

Zabranjene su sve javne proslave lunarne nove godine, zatvoreni su svi parkovi, muzeji i institucije kulture, obustavljene su sve turističke posete unutar Kine, a kineska provincija Hubei, čiji je glavni grad Vuhan najviše pogođen epidemijom, stavljena je u kompletan karantin.

Vreme trajanja karantina se u međuvremenu produžilo za još dve nedelje, da bi kasnije usledila objava „narodnog rata“ predsednika NR Kine Sija Đinpinga, da svi građani moraju da budu u pripravnosti, da poštuju uspostavljene mere u cilju borbe protiv virusa, takođe da država ima pravo da mobiliše građanstvo i da preuzme objekte u privatnom vlasništvu za potrebe države ukoliko za tim bude bilo potrebe.

Takve odredbe stoje i danas, 50 dana od početka epidemije u NR Kini.

Zbunjujući početak epidemije i navala dezinformacija

Na samom početku epidemije bilo je svega i svačega. Kao što je svaki početak težak i zbunjuje, posebno kada je u pitanju smrtonosni virus koji nekontrolisano kosi veliki broj ljudi, količina informacija koja je kružila Kinom u samom početku bila je ogromna.

Najpre su počele da kruže vesti o prirodnim lekovima protiv ovog virusa – od susamovog ulja kojim treba namazati sluzokožu nosa, vode u kojoj se kuvao beli luk, pa do hidriranja tela na svakih 15 minuta. To je zdravo samo po sebi, ali nema efekta u borbi protiv ovog virusa.

Grad Peking je uspostavio info-servis koji je svakoga dana u određeno vreme, oko 17 sati, obaveštavao građane o ukupnom broju zaraženih, izlečenih, potencijalno zaraženih i umrlih, i to na kineskom, engleskom, nemačkom, španskom, japanskom i korejskom jeziku. Po otkrivanju novih zaraženih, obaveštavani smo o adresama naselja u kojima oni žive, naravno bez ličnih podataka

Pored toga, bilo je lažnih vesti o broju obolelih i preminulih – uglavnom sa naloga koji nisu u Kini već u nekoj drugoj zemlji.

Taj period, period konfuzije i lažnih vesti, nije dugo trajao, možda dve-tri nedelje. Toliko je vremena bilo potrebno državi i vlastima da uspostave sistem informisanja preko zvaničnih wechat javnih naloga svih relevantnih institucija na nivou Kine (pokrajinskih, lokalnih i državnih).

U isto vreme su se organizovali i timovi na lokalu, koji su obuhvatili lokalne policijske stanice zajedno sa mesnim zajednicama, koji su bili zaduženi za informisanje na licu mesta svih građana – bilo kineskih, bilo stranih.

U momentu objave „narodnog rata“ izričito je naglašeno da su svi građani u Kini, bili oni kineski državljani ili strani državljani, stavljeni u istu ravan, tretiraju se isto i za sve važe ista pravila zaštite.

Timovi na lokalu su raspoređivali obaveštenja po svim stambenim objektima a vezano za pravila ponašanja, za posebno otvorene punktove u naselju gde se sprovodi kontrola, za kancelariju u kojoj svi stanovnici naselja moraju da se prijave s ličnim dokumentom i da dobiju registarsku karticu sa kojom mogu da napuštaju naselje i slično.

Takođe, zaposleni u lokalnim policijskim stanicama posetili su sve strane građane koje imaju u evidenciji u određenom naselju širom Pekinga da bi se uverili da su registrovani, da su zdravi, da imaju sve potrebne informacije, kao i da im uruče zvanična obaveštenja na engleskom jeziku sa spiskom svih zdravstvenih ustanova na teritoriji Pekinga koje funkcionišu i rade u toku epidemije u gradu.

Info-servis Pekinga o virusu na šest jezika

Kako se razvijalo i uspostavljalo direktno informisanje građana na samom terenu, tako se uspostavio i onlajn sistem informisanja građana preko zvaničnih naloga.

Grad Peking je uspostavio info-servis koji je svakog dana u određeno vreme, oko 17 sati, obaveštavao građane o ukupnom broju zaraženih, izlečenih, potencijalno zaraženih i umrlih, i to na kineskom, engleskom, nemačkom, španskom, japanskom i korejskom jeziku. Po otkrivanju novih zaraženih, obaveštavani smo o adresama naselja u kojima oni žive, naravno bez ličnih podataka.

Najpre su počele da kruže vesti o mogućim prirodnim lekovima protiv ovog virusa – od susamovog ulja kojim treba namazati sluzokožu nosa, vode u kojoj se kuvao beli luk, pa do hidriranja tela na svakih 15 minuta. To je zdravo samo po sebi, ali nema efekta u borbi protiv ovog virusa

Kineski Centar za kontrolu bolesti uveo je dnevne izveštaje i uputstva za ponašanje, za dezinfekciju ličnog prostora za stanovanje, za ponašanje napolju, za korišćenje dezinfekcionih sredstava, kao i uputstva za pravilno korišćenje zaštitnih maski za lice, ali i za to kako se odnositi prema konfuznim porukama koje sa netačnim savetima kruže internetom.

Ostali zvanični nalozi za informisanje stranaca su u saradnji sa lokalnim vlastima preko svojih naloga obaveštavali strane državljane o istim informacijama, tako da se jako brzo došlo do nivoa odlične usaglašenosti i pravovremenog informisanja svih građana na teritoriji Pekinga.

Kineski narod je poznat po disciplini, koja je ukorenjena u njihovoj kulturi i vaspitanju, posebno što odmalena ulaze u konfučijanizam i njegovo učenje. Panike nije bilo niti jednog momenta, ali ono što je bilo evidentno od samog početka jeste količina solidarnosti i ujedinjenja u zajedničkoj borbi protiv koronavirusa.

Građani su se organizovali samostalno ili preko svojih kompanija da prikupljaju pomoć za grad Vuhan i njegove građane koji su najjače bili pogođeni epidemijom.

Takođe, poruku da treba ostati u kući i time doprineti borbi u sprečavanju širenja virusa svi su shvatili najozbiljnije moguće i ljudi su zaista izlazili samo po namirnice i vraćali se kućama.

Peking, grad od 20 miliona ljudi, u jednom momentu je ličio na grad duhova. Grad u kome nikad nije bilo potpune tišine pokazao je da i te kako može da bude i tih i miran.