Koliver: Kako je Tramp uzdrmao sistem koji u SAD garantuje potpunu slobodu izražavanja

Sandra Koliver (foto: Cenzolovka)

Prvi amandman Ustava Sjedinjenih Američkih Država, u delovima koji se odnose na slobodu govora i slobodu štampe, nalaže da će se država, kada su u pitanju te dve oblasti, držati po strani.

Njeni osnivači nisu želeli da se ljudi, u državi koju su stvarali, plaše da iznesu svoje mišljenje, posebno kad se ono odnosilo na rad predstavnika vlasti. Stoga sloboda govora, zagarantovana Prvim amandmanom, sprečava vlast u kažnjavanju zbog bilo kakve slobodno izgovorene reči i garantuje slobodu objavljivanja informacija i mišljenja, nalažući državi da se u to ne meša.

O Prvom amandmanu, i o tome kako su sloboda medija i izražavanja shvaćeni u SAD, Evropi, ali i širom sveta, razgovarali smo sa Sandrom Koliver koja je u okviru Fondacije za otvoreno društvo u Njujorku zadužena za pitanja civilnog sektora i slobode informacija, i jednom od svetskih priznatih stručnjaka kada su u pitanju sloboda medija i izražavanja.

Za vreme Trampove administracije beležimo porast govora mržnje i nasilja. Sociologija bi mogla dati odgovor na pitanje da li je posredi uzročno-posledična veza

Cenzolovka: SAD se nalaze u posebnoj situaciji kad su u pitanju sloboda govora i izražavanja. Ove slobode su pod zaštitom Prvog amandmana, čiju primenu podržava uglavnom nezavisno sudstvo. Možete li nam ukratko objasniti kako ovaj zakon funkcioniše u praksi?

Koliver: Prvi amandman kaže da Kongres neće donositi zakone koji se odnose na slobodu govora ili slobodu medija. Vrlo jednostavno. Za razliku od većine drugih zemalja, uključujući i Evropsku uniju, u Americi postoji pravo na zagovaranje ideja i postupaka čak i u slučaju da su te ideje Ili ti postupci generalno protivni zakonu. Sve dok cilj zagovaranja nije da se izazove neposredna protivzakonita aktivnost.

Iako neko može biti udaljen iz učionice ili otpušten s posla ukoliko se služi govorom mržnje, ona ili on će zakonski odgovarati samo u slučaju u kome je postojala namera da se, na primer, takvim govorom neko zastraši, ili da se podstakne na nasilje. I to opet samo u slučaju da je bilo izvesno da je do zastrašivanje ili nasilja momentalno moglo doći.

Nacisti i Klan mogu da marširaju ako nisu nasilni

Cenzolovka: Dajte nam, molim vas, neki primer.

Koliver: Klasičan slučaj se odnosi na studenta koji tokom protesta protiv rata u Vijetnamu vikne „Ponovo ćemo zauzeti j… ulice!“ Vrhovni sud je doneo odluku po kojoj, bez obzira na to što je u pitanju zagovaranje nelegalne aktivnosti, do te aktivnosti ne bi došlo u doglednom vremenu i da je izvesno da ta izjava, bez obzira na rečnik, neće dovesti do nasilja.

Da je student rekao „Zauzmimo momentalno ulice“ i da je pozvao hiljade ljudi da ga prate i da se suprotstave policiji, to bi se smatralo protivzakonitom delatnošću i on bi bio uhapšen.

Razlog zbog kog je ovakav govor zaštićen, bez obzira na to koliko je potencijalno zapaljiv, leži u tome što je prepoznato da bespomoćni ljudi često pribegavaju uvredljivim ili predimenzioniranim rečima jer je to jedino što imaju.

Ljudi koji podržavaju američki pristup možda će reći da u SAD ima manje mržnje i manje nasilnog rasizma nego u većini evropskih država. U Nemačkoj, Fracuskoj, Engleskoj – u državama u kojima je moguće hapšenje zbog govora mržnje – ima više mržnje prema muslimanima i imigrantima nego pre 10 godina

Cenzolovka: Pretpostavljam da je iz sličnog razloga Kju kluks klanu dozvoljeno javno okupljanje?

Koliver: Tako je. Vrhovni sud je doneo odluku prema kojoj je dozvoljeno marširanje pripadnika Klana, čak i kada nose karakteristične oznake. Ukoliko se desi da zapale krst na nečijem imanju, i ako se dokaže da je to učinjeno da bi se ta osoba zastrašila, onda se to tretira kao zločin koji može voditi do hapšenja.

S druge strane, ako pripadnici Klana zapale krst na javnoj površini, oni bi odgovarali jedino u slučaju da je moguće dokazati da je postojala namera zastrašivanja konkretnih osoba.

Cenzolovka: U poslednje vreme neonacisti marširaju Amerikom. Nedavno je zabeleženo da je u predgrađu Bostona istaknuta nacistička zastava. Pretpostavljam da je – slično kao u slučajevima ljudi koji su protestovali protiv rata u Vijetnamu ili Klana – i govor nacista zaštićen Prvim amandmanom.

Koliver: Slično je. U Americi je dozvoljeno isticanje nacističke zastave, nošenje nacističkih simbola, dozvoljeni su nacistički marševi. Sve to spada u zaštićeni simbolički govor i zaštićen je čak i kada takav marš ima za cilj da izazove strah, sve dok mu nije namera ili nije izvesno da će izazvati trenutno nasilje i ukoliko ljudi koji se osećaju ugroženo mogu da se povuku.

Ukoliko nacisti skandiraju na javnom trgu, takav govor se smatra dozvoljenim. Reči mogu biti pune mržnje, simbolika može biti potpuno jasna, ali ako postoji mogućnost da se povuku oni koji se osećaju ugroženo, takav govor je dozvoljen.

Strah nas vodi u tiraniju tišine: Ne treba zabraniti govor mržnje, politička korektnost opasna

Cenzolovka: Šta bi se desilo ukoliko bi nacisti odlučili da promarširaju kroz deo grada u kome žive Jevreji?

Koliver: To je upravo ono što su nacisti planirali da urade i o čemu je 1977. godine odlučivao Vrhovni sud. Namera im je bila da u Ilinoisu marširaju kroz naselje u kom su stanovali mnogi Jevreji koji su preživeli Holokaust, i time izraze protest protiv onoga što su osećali kao ograničavanje svojih prava.

Vrhovni sud je poništio odluku niže instance koja je prethodno bila zabranila skup. Na kraju, nacisti ipak nisu marširali kroz to naselje. Umesto toga, održali su skup u Čikagu, prethodno pristavši na sve zahteve policije. Pojavilo se svega pedesetak učesnika.

Ideja kojom se u ovom slučaju rukovodio Vrhovni sud jeste da bez obzira na to što neki ljudi mogu da se osećaju uvređeno ili čak zastrašeno, da to i dalje nije dovoljan razlog da se zabrani protest. Ova odluka je bila posebno kontroverzna, čak i među američkim liberalima, ali je argument bio da ako bi se nacistima zabranilo da marširaju, onda bi i ostali koji protestuju mogli biti zaustavljeni.

Šta bi se danas desilo sa protestom članova pokreta Black Lives Matter ako bi oni prošli kroz naselje u kome žive belci? Šta ako muslimani žele da se okupe ispred svoje džamije, koja je slučajno u blizini mesta gde se dogodio napad 11. septembra?

Više slobode – manje mržnje i nasilja

Cenzolovka: U Nemačkoj postoji zakon koji sankcioniše poricanje Holokausta. Koji sistem je bolji – evropski standardi ili sloboda govora kako je razumeju u Americi?

Koliver: Evropski model je prilično dobar za većinu evropskih zemalja. Generalna je pretpostavka da demokratske vlade neće nekoga zatvoriti ukoliko taj neko poriče istorijske činjenice, bez obzira na to što po zakonu postoji i takva mogućnost.

Ako pripadnici Klana zapale krst na javnoj površini, oni bi odgovarali jedino u slučaju da je moguće dokazati da je postojala namera zastrašivanja konkretnih osoba

S druge strane, upravo ovakvi zakoni su zloupotrebljavani u Rusiji, Azerbejdžanu i Turskoj. Zakoni su dobri sve dok postoji vladavina prava i nezavisno sudstvo koji će zaštititi govor.

Ljudi koji podržavaju američki pristup možda će reći da u Sjedinjenim Državama ima manje mržnje i manje nasilnog rasizma nego u većini evropskih država. U Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj – u državama u kojima je moguće hapšenje zbog govora mržnje, ima više mržnje prema muslimanima i imigrantima nego pre 10 godina, i verovatno više nego što je bilo u Americi pre nego što je Tramp postao predsednik.

Pre Trampa je u SAD bilo vrlo malo nasilja prema Jevrejima, imigrantima, ili LGBT zajednici, iako je bilo nekoliko stravičnih događaja zato što je ovde lako kupiti svaku vrstu oružja.

Za vreme Trampove administracije beležimo porast govora mržnje i nasilja. Sociologija bi mogla dati odgovor na pitanje da li je posredi uzročno-posledična veza.

Moglo bi se reći da je sistem trenutno van balansa, da naša tradicionalna tolerancija ne zna kako da reaguje u situaciji u kojoj predsednik ima zapaljive i rasističke izjave i kojima sugeriše da odobrava nasilje, kao što je to u slučajevima kada nudi da plati troškove pravne odbrane svakome ko napadne ljude koji protestuju protiv njegovih skupova.

Zaštićeni svi koji izražavaju nepoštovanje prema liderima

Cenzolovka: Kako biste opisali govor predsednika Trampa? Kada, na primer, kaže da su mediji neprijatelj naroda?

Koliver: Upotreba termina „neprijatelj naroda“ sugeriše da su novinari izdajice ili čak špijuni, što su veoma ozbiljne optužbe. Pretpostavljam da je razlog zbog kog se ne podiže optužnica za ovakav govor to što ne postoje individualne pretnje. Njegove izjave su uglavnom vrlo uopštene.

U SAD je vrlo teško smisliti izjavu zbog koje bi bilo moguće da predsednik bude gonjen, posebno zbog imuniteta koji ta funkcija nosi. Takođe, on ponekad izmišlja stvari. Lažne vesti su, međutim, isto tako zaštićena vrsta govora u Americi.

Iako neko može biti udaljen iz učionice ili otpušten s posla ukoliko se služi govorom mržnje, ona ili on će zakonski odgovarati samo u slučaju u kome je postojala namera da se, na primer, takvim govorom neko zastraši, ili da se podstakne na nasilje

Cenzolovka: Evropski standard dozvoljava zagovaranje sve dok ne podstiče na nasilje, mržnju ili diskriminaciju. Kako se u tom smislu kvalifikuje izjava da su pripadnici jednog naroda kriminalci koji kradu i švercuju drogu i koji treba da se vrate odakle su i došli – što je upravo ono što je svojevremeno govorio kandidat Tramp?

Koliver: Takva vrsta izjava se u Americi toleriše. Ona može izazvati mržnju, ali ako nije izvesno da izaziva nasilje protiv te grupe ljudi, onda se toleriše. U Evropi bi, međutim, bilo dozvoljeno uhapsiti nekoga zbog izrazitog govora mržnje.

Cenzolovka: Kad sam se tek preselila u SAD početkom 2000. godine, sećam se kako je iz večeri u veče Džon Stjuart ne televiziji poredio tada aktuelnog predsednika Buša sa majmunom i gotovo refleksivno sam očekivala da će voditelj biti uhapšen. Budući da sam došla iz Jugoslavije, za mene je to tada bio nepojmljiv nivo slobode. Čak i danas mnoge zemlje, uključujući neke članice Evropske unije, imaju zabranu takve vrste govora kad je u pitanju predsednik.

Koliver: U Americi postoji duga tradicija političke satire. Takođe se podrazumeva da političari treba da tolerišu takvu vrstu humora, kao i da su predmet ispitivanja. Govor kojim se izražava nepoštovanje lidera biće uvek zaštićen i ja verujem da je to dobro.

Nastavak intervjua sa Sandroim Koliver „Asanžu ne bi trebalo suditi u SAD, Snouden je heroj“ pročitajte OVDE.