Lažne vesti, zabrana medija i rat u Ukrajini – ko oblikuje javno mnjenje (VIDEO)

Aleksandar Mitić je 1999. izveštavao sa Kosova i Metohije za Fran spres. Slike stradanja civila, i dalje su, kaže, sveže. Osim te borbe, seća se i one sa lažnim vestima. Više puta ih je demantovao.

Na početku sukoba, objavljeno je da je Ibrahim Rugova ranjen, ubrzo ga je intervjuisao. Nedugo pošto je stigla vest da je lider OVK Adem Demaći nestao. Našao ga je na pijaci.

Tokom bombardovanja Nemačka agencija DPA objavila je da se na stadionu u centru Prištine nalazi kamp sa 100.000 Albanaca. Za par minuta, Aleksandar se uverio da nema nijednog.

„Ta 1999. godina bila je koren onoga što danas vidimo. Ono što je očigledno i  dominanto o izveštavanju o ratu u Ukrajini je jedna potpuna dominacija strateške komunikacije, odnosno rata narativa s jedne strane zapada i Ukrajine i s druge strane Ruske Federacije. Praktično smo imali i pre prvog ispaljenog metka vrlo jasno pozicioniranje i jedne i druge strane“, ukazuje Aleksandar Mitić sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

Zabrana ruskih medija u EU i kontramere

Trećeg dana rata u Ukrajini, ruski državni mediji Raša tudej i Sputnjik u Evropskoj uniji više nisu mogli da prenesu svoju stranu priče.

Nije reč o medijima već o instrumentu propagande, jasni su zvaničnici u Briselu, te dalje kažu da to nije zabrana već mera protiv širenja dezinformacija za račun Kremlja.

„Ovde postoje određene radne grupe, sajtovi koji se bave razotkrivanjem dezinformacija. Na neki način ovo se shvata kao nastavak tog posla u ovim vanrednim okolnostima“, navodi izveštač RTS-a iz Brisela Dušan Gajić.

I pre rata, kaže, nemački regulatori pokušali su da izbace ruske medije iz etra.

„Ovih dana čuli su se i pojedini glasovi kritike u uticijanoj štampi, gde se postavlja pitanje da li je zapravo sloboda i demokratija u Nemačkoj toliko slaba da je mogu ruski mediji uzdrmati i da li je moralno zabranjivati ruske medije“, priča dopisnik RTS-a iz Nemačke Nenad Radičević.

Pre mesec dana Moskva je zabranila Dojče vele. Devetog dana sukoba blokirani su i Glas Amerike, Bi-Bi-Si, Meduza, Radio Slobodna Evropa. Bi-Bi-Si je najpre obustavio, pa potom nastavio rad.

Ako pitate zapadne medije, u Ukrajini se ratuje. Ruski su zakonom obavezani da izveštavaju o specijalnoj operaciji.

Upućeni kažu da ruske televizije već osam godina oblikuju javno mnjenje prema krizi u Ukrajini.

„Brojne TV emisije specijalizovane povodom situacije u Donbasu, veliki broj učesnika koji su iznosili svoja mišljenja o događajima u Ukrajini, ovim delovanjem odnosno ovakvim načinom prikazivanja je aktiviran, jedan specifičan mehanizam ako posmatramo ovo iz ugla psihologije, reč je o mehanizmu ubeđivanja“, objašnjava Siniša Atlagić, profesor na Fakultetu političkih nauka.

Atlagić dodaje da se ono što se „naročito zapaža u radu zapadnih medija je promocija medija ili gledište o shvatanju medija kao promotera predstave o moralnosti“.

Kako izveštavaju mediji u Nemačkoj 

I izveštajima nemačkih medija o odnosu NATO-a i Rusije izostaje pitanje amerečkih hipersoničnih nuklearnih raketa.

Radičević podseća da je u vreme kada su raspoređene, početkom novembra, počelo kretanje ruskih trupa ka ukrajinskoj granici.

„Kako su svojevremeno u novembru izvestili pojedini američki portali i britanski tabloidi koji su raspoređeni upravo na nemačkom tlu, o tome se nešto malo izveštavalo u lokalnoj štampi u Vizbadenu, gde se pretpostavlja da su te rakete raspoređene. U dominantnim nemačkim medijima o tome, za sada, nema previše govora“, dodaje Radičević.

Bombarodavnje porodilišta u Marijupolju za Ukrajince i Zapad prelomna je tačka u ratu i poslednji dokaz ruskog genocida. U isto vreme ruski šef diplomatije sa pregovora u Antaliji poručuje – tri dana pre toga ruska delegacija je SB UN predstavila dokaze da je nekadašnja bolnica baza ukrajnskog bataljona Azov.

Između potresnih slika i demantija,  čini se istini je teško približiti se. Medijski rat je jednako surov kao i onaj na frontu.