Lisice na Asanžovim rukama namenjene svim novinarima

Hapšenje Džulijana Asanža šalje poruku svim novinarima: "Nemojte da ste se usudili da radite svoj posao". Hajka na osnivača "Vikiliksa" stvara opasan presedan, koji bi mogao da ima ozbiljne posledice na jedan od temelja moderne demokratije – slobodu medija.

Jedne avgustovske večeri 1969. godine Danijel Elsberg grcao je u suzama u holu koledža Haverford. Razlog je bilo svedočanstvo Rendija Kelera, dezertera koji je odbio da se odazove pozivu da ratuje u Vijetnamu, jer je smatrao da je to jedina ispravna stvar.

Keler je za dezerterstvo kažnjen sa nekoliko godina zatvora, ali je njegov postupak imao jednu mnogo veću posledicu.

Naime, Elsberg je tada radio u „RAND korporaciji“, koja je sarađivala sa američkom vojskom, i imao je pristup tajnim dokumentima. „Tajnim podacima koje američka javnost treba da zna. To je jedina ispravna stvar“, pomislio je Elsberg.

Ono što se desilo posle toga je istorija. Elsberg je postao jedan od najpoznatijih uzbunjivača, razotkrivši brojne sramne tajne američke vojske u Vijetnamu, u aferi koja je postala poznata kao „Pentagon papiri“ – od pojačanog „tepih“ bombardovanja, korišćenja agensa „oranž“, do proširivanja vazduhoplovnih operacija na Laos i Kambodžu.

Premotajte film četiri decenije. Isto ono osećanje koje je imao Elsberg, dobila je i Čelsi Mening. Nije mogla da ćuti o brojnim užasnim postupcima vojske SAD-a na Bliskom istoku. Tu spadaju, između ostalog, vazdušni napad u Bagdadu 12. jula 2007. godine, kada su američki piloti ubili nekoliko civila i dva novinara Rojtersa, „Granaj masakr“ kao i vojni „ratni dnevnici“ iz Iraka i Avganistana.

Meningova je podnela visoku cenu zbog osećanja pravičnosti da sa američkim narodom, uprkos zakonu, podeli ono što je vojska SAD-a činila u njihovo ime sa ciljem „širenja demokratije“.

Čovek koji joj je pomogao da obelodani brojne zločine uhapšen je u četvrtak u Londonu. Kao bomba je odjeknula vest da je osnivač Vikiliksa, Džulijan Asanž, lišen slobode, što je samo po sebi diskutabilna konstrukcija, imajući u vidu da je njegova sloboda sedam godina bila ograničena na prostorije evkadorske ambasade.

Hapšenje Asanža jedan je od najtežih napada na slobodu medija i slobodnog izveštavanja u istoriji.

Kada je Elsberg kopirao i odlučio da objavi „Pentagon papire“ 1971. godine, otišao je u Njujork tajms, gde je našao bezbedno utočište. Iako se Niksonova administracija grčevito borila protiv daljeg objavljivanja dokumenata, Vrhovni sud SAD-a odlučio je u korist Tajmsa, dajući njujorškom listu odrešene ruke da, u skladu sa Prvim amandmanom, objavi sve podatke do kojih je došao u posed.

Elsberg jeste krivično gonjen, ali novinari Njujork tajmsa nisu. Mening jeste krivično gonjen, ali je i Džulijan Asanž. Čemu drugačiji tretman? Odgovor: Postavljanje presedana.

Administracija Baraka Obame oklevala je u velikoj meri da nastavi sa progonom Asanža, znajući da će njegovim hapšenjem i eventualnim izručenjem i suđenjem postaviti presedan da se novinarima može suditi zbog proste činjenice da su radili svoj posao. Sa druge strane, administracija Donalda Trampa čini se nema takve rezerve.

Dužnost svakog novinara je da podatke od opšteg interesa objavi, sviđalo se to nekome ili ne. Ukoliko Asanž bude izručen i osuđen, to će biti najgrublje kršenje jednog od temeljnih principa moderne demokratije.

Svako ko veruje i želi da zaštiti slobodu medija (pa i slobodu govora i javnog izražavanja) morao bi javno da se usprotivi hapšenju osnivača Vikiliksa. Prvi u Asanžovom živom zidu trebalo bi da budu njegove kolege novinari i onaj isti Njujork tajms, koji je ponosno i prkosno objavio „Pentagon papire“.

Ukoliko Asanž bude izručen i osuđen, ko će biti sledeći?