Mediji i Ukrajina: Televizija je otišla u rat

„Rat bez slike kao i da ne postoji. Rat proizvodi televiziju, a ona komercijalizuje rat“ – tako počinje knjiga „Televizija ide u rat“ koju je priredio Italijan Enio Rimondino. Ta knjiga bavi se ratom u Jugoslaviji, ali ne bi bilo netačno reći da su tako počeli svi „najavljeni ratovi“, i pre i posle Jugoslaviji.

Stoga ni sa ratom u Ukrajini nije drugačije. Ipak, čini se da nikada očiglednije mediji nisu bili deo vojne strategije – praktično jedna linija fronta. Strateški – zemlja, voda vazduh i – mediji.

„Kada bih svela na jednu rečenicu, rekla bih da je u Evropi na snazi medijsko romantizovanje rata. Ovaj rat ima jasnu medijsku mustru, on je rođen iz medija, izašao iz medija, ovaj rat je bičovan medijima“, rekla je dopisnica RTS-a iz Beča Vesna Knežević.

Najmanje dve percepcije ogledaju se preko medijske gvozdene zavese. Za Zapad, podrška Ukrajini je borba za slobodu i demokratiju. Za Ruse, rat je odgovor na imperijalizam Zapada. A mediji se, svaki sa svoje strane, poslušno snalaze u ponuđenom okviru.

„Ako bih pokušao da sumiram ulogu zapadnih i ruskih medija, mogao bih da kažem da su mediji sa obe strane ‘proizvođači pristanka’, to znači da i zapadni i ruski mediji podržavaju spoljnu politiku svojih vlada“, objasnio je profesor Fakulteta političkih nauka i rukovodilac Centra za ruske studije na tom fakultetu Siniša Atlagić.

Godinu dana posle rata teško je reći bilo koju ocenu koju ne bi prisvojila ili napala bar jedna strana. To znači da odgovor na pitanje ko pobeđuje u ratu, zavisi od onoga koga pitate. Isto je i sa pitanjem ko širi propagandu – zavisi koje medije pratite.

Novinar Rojtersa Aleksandar Vasović izveštavao je iz gotovo svih ključnih ratnih područja u poslednjih trideset godina, a 2004. godine radio je i kao dopisnik američkog Asošijejted presa iz Kijeva. U Ukrajini je bio i pre početka ovog rata.

„Ja ću biti vrlo jasan, Rusija je izvršila agresiju na Ukrajinu, to je i stav srpskih vlasti u krajnjoj liniji, i Ukrajina ima svako pravo da se od toga brani“, zaključuje Vasović.

Godina je 2023. i čini se nikada nije bilo lakše doći do informacija, ali uprkos tome, medijska gvozdena zavesa stameno stoji. Evropska unija je zabranila emitovanje Sputnjika i Raša tudeja, ruskog globalnog servisa napravljenog po modelu Si-En-Ena.

Kad dopisnici utihnu

Za Evropu, ovi mediji predstavljaju alatku Kremlja za širenje dezinformacija i manipulaciju. Istovremeno, Kremlj nije dao akreditacije stranim medijima za Putinov govor, već je poručio novinarima da gledaju prenos. I zaista, Putinov govor, u celosti, prenosili su mnogi zapadni mediji.

„Ruski argument na tu nemogućnost da zapadni mediji izveštavaju iz Rusije leži u protivteži kada pitaju – izvinite, ali šta se dešava sa Raša tudejom, gde je sada sloboda govora?“, objašnjava profesor Atlagić.

Nekadašnji britanski ambasador u Letoniji, a sada istraživač u Centru za evropske reforme, Jan Bond smatra da pristanak javnosti i moć Vladimira Putina leži u „potpunoj kontroli medija“.

„On može da proglasi pobedu i većina ljudi će to prihvatiti kao pobedu. Obični ljudi koji dobijaju informacije od ruskih zvaničnih medija, ne od blogera ili od zapadno orijentisanih portala, veruju da ako Putin u nekom momentu odluči da je kontorla veze između Donbasa i Krima adekvatan dobitak ovog rata, oni će to prihvatiti“, kaže Bond.

Profesor Atlagić tu situaciju vidi nešto dugačije. On ne misli da je rusko javno mnjenje bilo za rat, ali smatra da je od 2014. pripremano za ovaj stav, ne o ukrajinskom, već o rusko-zapadnom sukobu.

„Ruska medijska sfera je takva da bih, kada bih poredio, uvideo sličnosti i sa našom. Imate centar i periferiju. U centru su mišljenja koja su bliska zvaničnom i sa druge strane imate periferiju javne sfere, dnevnu i nedeljnu štampu, s tim što u Rusiji imate kritiku od partija koje su u parlamentu, koje su sistemska opozicija. Ove nesistemske i nema, oni se nalaze u inostranstvu i svoja mišljenja plasiraju na periferiji javne sfere, u internet sferi“, kaže Atlagić.

Sistemska opozicija, dodaje on, vrlo podržava, kako kažu, „specijalnu vojnu operaciju“ i to se vidi i prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja.

Novinari zapadnih medija napustili su Rusiju iz bezbednosnih razloga i zbog, kako kažu, drakonskih zakona. Rusi su blokirali ili ograničili pristup svetskim i ruskim kritički orijentisanim portalima, a društvenim mrežama se pristupa preko virtuelne privatne mreže, takozvanog VPN.

Istina u kontekstu

Evropa podržava Ukrajinu i gotovo da nema dileme šta treba da se nađe u evropskom medijskom prostoru. I među novinarima i među političarima najčešće se čuje da je to „jedino ispravno“, jer je Ukrajina napadnuta i ne mogu se naći argumenti ruske strane bez, kako se navodi, adekvatnog konteksta.

„Ono što sam ja primetio na Zapadu jeste da ne postoji nikakva varijanta u ‘mejnstrimu’ da bilo šta kažete debatno, vrlo strogo je situacija podeljena – Rusija i Putin su zlo, a mi smo svetlo na strani Ukrajine i tu praviti neki pokušaj polemike koje bi bile višeznačne to se apriori odbija. Sa druge strane, sa Istoka imate tu banalnu priču kako Zapad hoće da protera Čehova, Dostojevskog… To je isto kao da ste nekog na traktoru iz Knina rekli – nadam se da ovo neće poremetiti odnos prema Krleži. Pa verovatno neće, ali to sad nije njegov glavni problem“, kaže direktor Demostata Zoran Panović.

Prema njegovom mišljenju, mediji jesu u propagandnom ratu i to je na obe strane vidljivo.

„Ruska propaganda je evidentna, ona igra na tu ideološko-moralnu komponentu, ali i mediji na Zapadu forsiraju određene narative. Kao što je ruska strana ubacila termin koji se i kod nas pojavio ‘kolektivni Zapad’, tako je i Zapad vešto ubacio formulaciju o dekolonijalizaciji Rusije, da se Rusija spusti na pravu meru i smatraju da ne bi trebalo da bude veća od Poljske“, zaključuje Panović.

Preki sud javnosti

Mesecima pre ukrajinskog rata, novinarka Vesna Knežević je analizirala nemačku i austrijsku štampu i o tome pisala na portalu RTS-a. Tada je upozoravala da se Evropi sprema rat, odnosno da se Evropa sprema u rat. Godinu dana kasnije ne dopada joj se ono što čita „između redova“, jer teksta između redova više nema pošto svi stavovi, kako kaže, moraju biti isti.

„Kad govorimo o toj monopolizaciji, zadnji slučaj je sa Sarom Vagenhert iz nemačke levice i Liz Švarcer, koja je vrlo poznata autorka i feministkinja, one su napisale ‘Manifest za mir’, gde pozivaju Ukrajinu da pregovara i Zapad da dâ podršku Ukrajini da pregovara sa Rusijom. Ništa one tu ne ulepšavaju, ne kažu da je Rusija napravila nešto dobro, ne ulepšavaju ruske zločine, agresiju, ali kažu da se ratovi završavaju pregovorima. Citiraću samo kako su ih dočekali nemački i austrijski novinari: da je to ‘pseudopacifističko smeće’, da im se povraća, da je Švarcerova ruinirala čitav rad do sada, da su amoralne, da su saradnici i pre toga znali da one nisu normalne, da su naivne, lažljive i cinične“, navodi Kneževićeva.

Ona navodi i primere nemačke ministarske spoljnih poslova Analene Berbok, čije stavove dobri, inteligentni i obrazovani novinari, i „značajno obrazovaniji od nje“, ne propituju. Navodi i situacije u kojima javni prostor dobijaju ličnosti spornih reputacija, sumnjivih karijera, koje olako izlažu teze o tome da Evropa ide u rat.

Račak i Buča, kada slika menja sve

Traume iz rata u Ukrajini formirali su javna mnjenja i snažno ih oblikovala u prethodnih godinu dana. U medijskom smislu, sve je mirisalo na Balkan. Tako su, posle strašnih slika ubijenih Ukrajinaca u Buči nadomak Kijeva u martu 2022. godine, ukrajinske vlasti govorile o novoj Srebrenici. Rusi su govorili o novom Račku, smatrajući da nije bilo reč o civilima, već o naoružanim borcima.

Za formiranje i opredeljivanje ruskog javnog mnjenja, ključnih je bilo nekoliko događaja. Pre svega, to su direktni prenosi ubistva vojnika, zatim istraživanje o umešanosti Amerike u diverziju „Severnog toka 2“, što je opravdavalo stav da je reč o ratu Zapada protiv Rusije. Tome je doprinela i nekadašnja kancelarka Angela Merkel stavom da su sporazumi u Minsku služili da se Ukrajina pripremi za rat. Ipak, prekretnica za masovniju podršku ratu bila je najava dolaska nemačkih tenkova u Ukrajinu, takozvanih „leoparda“.

„Ankete u Rusiji s kraja 2022. pokazale su da 82 odsto građana podržava rad predsednika, a to znači i korake na spoljnopolitičkom planu i prema ukrajinskom sukobu. Od 2014. godine, javno mnjenje je imalo jasan stav o tome šta je bilo u Ukrajini, ne kao o rusko-ukrajinskom već o rusko-zapadnom sukobu“, kaže Atlagić.

Zapad ovaj rat vidi kao stratešku grešku Vladimira Putina, ali Putin u domaćem javnom mnjenju ima prostora da to predstavi drugačije.

„Putin ima mnogo više prostora da kaže ruskom narodu da je pobeda bilo šta što su do sada uradili, nego što to ima Zelenski. Predsednik Ukrajine se suočava sa izborima sledeće godine, a sva izborna istraživanja kažu da 90 odsto Ukrajinaca smatra da je jedini uspeh vraćanje cele teritorije Ukrajine“, kaže Jan Bond.

„Putin je imao predstavu o slabom Zapadu i slabom Zelenskom. Zelenski je glumio predsednika i onda se našao u toj poziciji. Ali ljudi pamte rečenicu kada je mu je Bajden ponudio da ga evakuiše, a on je rekao da ne želi taksi već municiju. To se pamti“, dodaje Bond.

Prelomne tačke rata

Za ukrajinsko i zapadno javno mnjenje ključni su bili snimci razaranja Marijupolja i Odese, Buča, bombardovanje železničke stanice u Krematorsku, tela civila po ulicama i naravno milioni izbeglica koji su pobegli iz zemlje.

„Za ovih godinu dana se desio se propast pokušaja Rusije da zauzme Ukrajinu i Kijev, to je prva i najveća prelomna tačka. Druga važna tačka je što je Ukrajina uspela da se izbori za ozbiljnu podršku Zapada, što je promenila tok rata onoga trenutka kada je dobila dalekometne raketne sisteme, a zatim i promena taktike Rusije koja nije koncentrisala napade na transportnu infrastrukturu, čime se krenulo u totalni konflikt“, kaže novinar Aleksandar Vasović.

„Tu je i fenomen ratnih zločina koje ukrajinska strana istražuje i to je ono što je prelomilo ukrajinsku stranu da ne ide dalje u pregovore koji su počeli u martu, zaključuje Vasović.

Pitanje je, onda, da li stanje na naslovnim stranama odgovara stavu javnog mnjenja u ratu. Odnosno, šta je rat uradio javnom mnjenju?

„Čini mi se da je godinu dana od početka vojne opreacije najveća pobeda na unutrašnjem planu. Vlast je uspela da pridobije javno mnjenje da daju podršku i u narednom periodu. To saznanje da je Rusija u opasnosti ako bi Ukrajina bila ‘predata’, ako bi ušla u strukture NATO-a, odnosno ako bi zapadne sile stacionirale oružje dugog dometa jeste nešto što podstiče građane da daju podršku rukovodstvu zemlje“, kaže Atlagić.

„Nemačko javno mnjenje ostaje proratno iako sva ispitivanja javnog mnjenja govore da je nemačko javno mnjenje ‘pola-pola’. U Austriji imate situaciju da 65 odsto ispitanika zahteva od Ukrajine da pregovara sa Rusijom, tj. da Evropska unija pomogne Ukrajini da pregovara sa Rusijom. Međutim, kao i u Nemačkoj, dešava se da agresivna manjina drži sve ostale u stanju transa“, kaže novinarka Vesna Knežević.

Stigao Telegram

Rat se preselio i na društvene mreže i tu dobio najmanifestnije, ali i najperfidnije i najbrutalnije oblike. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski se preko njih obraća svakodnevno, i u svim prilikama, pa su njegovi istupi na društvenim mrežama postali jedno od obeležja medijske strategije.

Istovremeno, ovo je rat lažnim video-zapisima, lažnim fotografijama, lažnim izjavama, i lažnim informacijama. To je rat koji je u redakcije i institucije doveo „odeljenja za dezinformacije“, a tradicionalno zatvorene institucije izveo na društvene mreže. Tako, recimo, britansko ministarstvo odbrane svakodnevno „tvituje“ sadržaj o Ukrajini, tvrdeći da se tu mogu naći „kompletne i proverene informacije sa terena“.

Istovremeno, ovo je rat koji je porodio Telegram, platformu za komunikaciju koju koriste Rusi i Ukrajinci, onu na kojoj se i vojnici javljaju direktno iz rova, onu na kojoj se otvaraju prethodno zabranjeni mediji i onu na kojoj se može naći bezbroj lažnih izjava i snimaka, na obe strane.

„Ovaj rat iz medijskog ugla, uključujući mejnstrim medije i društvene mreže, uporedio bih sa ratom na prostoru SFRJ, i onom tezom kada kažu da ne bi bilo onako krvavo da je onda bilo više programa i kablovskih operatera. E pa, bilo bi i gore, iako je već dovoljno bilo gadno, jer tada nisu svi znali šta ovi drugi rade i šta ko o kome misli. Društvene mreže su pojačale medijsku agresiju i vrstu propagandnog rata“, zaključuje Zoran Panović.

Za razliku od rata u kojem su bili učesnici, u ovom ratu su narodi bivše Jugoslavije predani posmatrači, ili čak navijači. Sputnjik u Srbiji već postoji, ali Srbija je jedina zemlja u kojoj je Raša tudej, u godini rata, otvorila novu internet redakciju. Istovremeno, mogu se gledati svi zapadni svetski servisi, mnogi od njih u Srbiji imaju svoje filijale.

Srpski mediji u ratnom vihoru

Za profesora Atlagića, slika srpskih medija je vrlo indikativna i u poslednjih nekoliko meseci, na naslovnim stranicama tabloida, vidi se otklon od Rusije. Za Zorana Panovića, domaći pogled na Ukrajinu je, opet, refleksija od pre trideset godina.

„Problem medija u Srbiji i regionu je što mi sve geopolitičke stvari posmatramo kroz matricu devedesetih godina i svi hoćemo da učitamo sebe u matricu, pa tako dolazimo do banalnih zaključaka da Aljbin Kurti predstavlja sebe kao Zelenskog, da Hrvati utvrđuju poziciju u svom ‘Domovinskom ratu kroz Ukrajinu’, a mi pokušavamo da propalnu politiku s kraja osamdesetih i devedesetih predstavimo kao nekakvu globalnu avangardu i da pokušamo da kažemo da smo bili u pravu samo nismo imali na svojoj strani ovakvog Putina, a da jesmo, onda bismo sve to drugačije“, zaključuje Panović.

Jedni su događaje videli kao dugi dvadeseti vek, koji je svoje smeće prebacio u 21. Drugi su videli kao zakasneli, ali konačni raspad Sovjetskog Saveza. A treći kao antički ožiljak. Odnosno, kako u Vremenu piše novinar Milan Milošević: „Na Istoku ništa novo. Rat među istočnom slovenskom braćom ide svojim razornim tokom uvlačeći svetske sile u Tukididovu zamku – kad jedna sila gubi primat, izbija rat.“ A mediji to znaju.