Na putu za Eritreju: Kuda vodi nesloboda informisanja

Komitet za zaštitu novinara (Commitee to Protect Journalists – CPJ) objavio je listu 10 država sveta sa najvišim stepenom cenzure. Na samom vrhu ove tužne liste stoje Eritreja, Severna Koreja i Turkmenistan, gladne, neslobodne i duboko nesrećne.

Možda i uzalud, one upozoravaju građane ostatka sveta, u kojem, gotovo bez izuzetka, medijske slobode trpe udarce – ako vaše vlasti kritikuju, etiketiraju i dovode u pitanje nezavisne medije, nije im demokratija na srcu, možete odmah da počnete da se pitate dve stvari: ko je sledeći i kada ću ja doći na red.

Iza ove tri siromašne zemlje, slede iznimno bogata Saudijska Arabija i čudo privrednog rasta – Kina. Nesloboda izražavanja u njima odvija se ruku pod ruku sa napretkom i bogatstvom. Obe države raspolažu neverovatnim resursima i nisu se snebivale da ih upotrebe za suzbijanje slobode izražavanja i informisanja.

Iz Kine i SA ljudi takođe beže – disidenti, aktivisti, borci za ljudska i građanska prava i ravnopravnost svih vrsta. Bežati iz komunističkog uređenja zbog neravnopravnosti ironično je koliko i imati neopisivo bogatstvo i neograničenu vlast a biti toliko alergičan na (zapravo umerenu) kritiku novinara Džamala Kašogija, da ga kraljevska tajna služba SA ubije u sopstvenoj ambasadi u Turskoj.

Nesloboda informisanja očigledan je simptom erozije i odsustva sloboda svih vrsta i to nema uvek veze sa siromaštvom. U društvima koja se ne odupiru dovoljno vitalno nasrtajima na slobodno informisanje, osim onih koji imaju moć, političku, finansijsku ili ogoljenu, naoružanu i represivnu, svi ostali ubrzano gube slobode, prava i sreću.

Vašoj pažnji preporučujemo malo detaljniji pregled pet medijski i informativno najrepresivnijih i najneslobodnijih država sveta, po izveštaju CPJ i drugim izvorima.

1. ERITREJA

Sa najviše novinara u zatvoru (16) u oštroj konkurenciji podsaharske Afrike, sa zakonom koji kaže da mediji moraju da promovišu „nacionalne ciljeve“ i dozvoljenim državnim monopolom nad elektronskim medijima, ova zemlja iz koje u Evropu kopnom i morem stižu stotine hiljada očajnika ima najneslobodnije informisanje na svetu.

Novinari kineskog sajta Kju dejli, koji je doživeo posetu državnih organa, ne samo da su morali da pregledaju sve ikada objavljene vesti i očiste ih od mogućih nepodobnih sadržaja nego su bili primorani i da se javno samokritikuju zbog svoje drskosti

Medijska paranoja režima predsednika Isajasa Afeverkija (22. godinu na vlasti) može se dobro opisati izveštajem BBC-ja koji kaže da je pred proslavu nacionalnog Dana nezavisnosti država zatvorila društvene mreže. Diktatori su svuda osetljivi na društvene mreže, ali u zemlji u kojoj samo oko jedan procenat građana ima pristup (namerno) neupotrebljivo lošem internetu, i to samo u internet kafeima, gde su korisnici strogo nadzirani, takav postupak je veoma indikativan.

U junu 2019. više od stotinu vodećih afričkih intelektualaca, novinara i aktivista poslalo je pismo vladi Eritreje sa zahtevom da posete novinare od kojih je većina u zatvoru od zatvaranja nezavisnih medija 2001. godine, a o sedmoro nema nikakvih informacija i strahuje se da više nisu među živima.

Ministarstvo informisanja je ovaj zahtev odbilo kao „neprikladan“. Informacije o Eritreji, pa i novinarima i medijima, teško je proveriti jer je stranim reporterima ulaz u državu zabranjen, osim strogo nadziranih poseta, koje su veoma retke.

Zemlja je zbog rata sa Etiopijom uvela neprekidnu i neograničenu regrutaciju (vojnu i civilnu) i pod plaštom „ratne ekonomije“ gotovo potpuno ukinula privatno preduzetništvo i zamenila ga državnim (dakako sa regrutima kao radnom snagom).

2. SEVERNA KOREJA

Iako Ustav Severne Koreje poziva na slobodu medija, slobodne medije tamo nećete naći jer ih prosto nema. Svi postojeći su državni i uglavnom samo prenose vesti centralne informativne agencije (KCNA). Agencija se, opet, bavi isključivo aktivnostima i izjavama političkog rukovodstva.

U Saudijskoj Arabiji je u prvoj polovini 2019. pritvoreno bar devetoro novinara. Njihova je sudbina, po svemu što se zna, da su izloženi žeđi, gladi i raznim vrstama mučenja

Iako zvuči neverovatno, Frans pres i Asošijeted pres imaju male biroe u toj izolovanoj državi, što je prilično hrabro s obzirom na istoriju zatvaranja i proterivanja stranih novinara koji bi dobili dozvolu da je posete. Politička elita ima pristup internetu, a od ostalih – neke škole i državne ustanove imaju pristup Kvangmjongu, odnosno strogo kontrolisanom intranetu, samo za unutrašnju upotrebu.

Četiri od više od dvadeset i četiri miliona građana koriste Korjolink, glavnu mrežu mobilne telefonije, jednako izolovanu od ostatka sveta kao što je to i tamošnji intranet. Spoljne vesti stižu isključivo preko teško ometanih radio i TV signala susednih zemalja (čije je korišćenje kažnjivo zatvorom, odnosno boravkom u radnom logoru) i švercovanih DVD-jeva iz Kine i Južne Koreje.

Ako je sud Severne Koreje osudio dvojicu južnokorejskih novinara na smrt (srećom u odsustvu) zato što su intervjuisali autore knjige o životu običnih Severnokorejaca, lako je zamisliti šta bi se desilo nekom njihovom građaninu koji bi se odlučio na bilo kakvu kritiku.

3. TURKMENISTAN

Sa potpunom kontrolom svih medija koji nežno gaje kult njegove ličnosti, Gurbangulu Berdimuhamedov, na vlasti već trinaest godina, vlada državom koja se sa novinarima i ostalim glasovima kritike obračunava hapšenjima i zatvorskim kaznama. Osim onih koji uspeju da napuste zemlju (mnogima je to zabranjeno) i izveštavaju za neki od kazahstanskih veb-sajtova u inostranstvu. Dopisnici tih sajtova iz same zemlje rade anonimno, pod pseudonimima, a oni koji su otkriveni su hapšeni, fizički napadani i proterivani. Svi ti sajtovi su u Kazahstanu blokirani, kao i VPN i ostali servisi za anonimizaciju korišćenja interneta. Sve satelitske antene u državi su demontirane, a rešenje za internet je dosta jednostavno – toliko je skup da gotovo niko ne može da ga koristi. Mobilni operater je samo jedan, državni. Soltan Ačilova, na primer, dopisnica turkmenskog servisa Radija Slobodna Evropa, bila je sprečena da napusti zemlju, pritvarana je i na kraju i fizički napadnuta. Ima 69 godina.

4. SAUDIJSKA ARABIJA

Pored 16 kolega, koliko ih je bilo u zatvoru krajem 2018, u SA je u prvoj polovini 2019. pritvoreno još bar devetoro novinara. Njihova je sudbina, po svemu što se zna, da su izloženi žeđi, gladi i raznim vrstama mučenja. Ovakav tretman je potvrđen za bar četvoro novinara pritvorenih u talasu hapšenja nakon proglašenja novog krunskog princa Mohameda bin Salmana. Od 2011. godine, blogovi, veb-sajtovi i svako ko postavlja vesti ili komentare na internetu moraju da imaju licencu od Ministarstva kulture i informisanja. Kontrola nad digitalnim sadržajima je sveprisutna, a armija trolova i botova opseda svaku međunarodnu diskusiju o pitanjima važnim Kraljevstvu. VPN i ostali anonimizatori su blokirani. Strani dopisnici izveštavaju iz SA, ali vlasti ni iz daleka ne dopuštaju svakom novinaru da uđe u zemlju. Jednom u Kraljevini, njihovo kretanje i rad su prilično ograničeni. Stravično „državno“ ubistvo saudijskog kolege Džamala Kašogija potreslo je svet. Ujedinjene nacije su to nazvale „ubistvom s predumišljajem“ i označile vlasti SA kao odgovorne.

5. KINA

Bar 47 novinara su iza rešetaka u Kini, zemlji sa najvećim i najmodernijim sistemom cenzure na svetu. Svi mediji, privatni i državni, predmet su nadzora države, i otklon od direktiva Komunističke partije Kine kažnjava se na razne načine.

Od 2017. godine svi veb-sajtovi i društvene mreže, ako postavljaju bilo kakve vesti, moraju da imaju licencu Sajberspejs administracije. Kina ima i nešto što se zove „the great firewall“, parafraza izraza „veliki kineski zid“, samo za internet – stanovnici Kine ne mogu na strane pretraživače, društvene mreže, informativne veb-sajtove i sve što Sajberspejs administracija smatra da ne treba.

U društvima koja se ne odupiru dovoljno vitalno nasrtajima na slobodno informisanje, osim onih koji imaju moć, svi ostali ubrzano gube slobode, prava i sreću

VPN, kojim su korisnici zaobilazili zabranu, zabranjen je za korišćenje 2018, osim ako za to ne dobijete posebnu dozvolu.

Ako nekako i uspe nešto da tvitne, građaninu će se, u najmanju ruku, na vratima pojaviti državni službenici i tražiti da tvit obriše. Ako im se ne sviđa izveštavanje stranih dopisnika iz Kine, vlasti će im jednostavno poništiti vize.

Kao ilustraciju duha slobode informisanja u Kini, citiraćemo obaveštenje koje je Kju dejli (Q Daily), privatni veb-sajt, postavio jednog novembarskog dana 2018. godine, verovatno nakon posete predstavnika državnih organa: „Kju dejli je povredio zakone o digitalnom informisanju i narušio redovnu dismenaciju vesti na internetu. Čineći to, prekršili smo Zakon o bezbednosti na internetu, Administrativne mere za informativne servise na internetu, Odredbe administracije za informativne servise na internetu i druge povezane odredbe zakona. Strogo ćemo primeniti zahteve regulatornih vlasti. Stoga ćemo od 3. avgusta u 15.00 do 2. septembra u 15.00 suspendovati apdejtovanje Kju dejli platforme i izvršiti sveobuhvatne i temeljne ispravke.“

Zvanično, sajt je doživeo posetu državnih organa zbog toga što nije imao licencu da informiše građane. Ne samo da su morali da pregledaju sve ikada objavljene vesti i očiste ih od mogućih nepodobnih sadržaja, nego su bili primorani i da se javno samokritikuju zbog svoje drskosti.