Nemački novinari ne žele da ih prisluškuju

Početkom leta, bez mnogo buke u javnosti, vlada nemačkih demohrišćana i socijaldemokrata prihvatila je izmene zakona o Uredu za zaštitu ustavnog poretka po kojima se tajnoj službi dozvoljava i „nadzor izvora u telekomunikaciji“. Iza tog člana zakona, pisanog birokratskim i pravničkim jezikom, krije se skandal:

Nemačkim tajnim službama  – unutrašnjoj koja se zove Služba za zaštitu ustavnog poretka, ali spoljnoj BND i vojnoj MAD  – dozvoljava se korišćenje špijunskog softvera kojim može da se prati svaka, pa i zaštićena komunikacija u aplikacijama kao što su WhatsApp, Signal ili Telegram.

Teoretski, neka zanimanja su posebno zaštićena od svake vrste nadzora, jer je njihova komunikacija poverljiva – advokati, sveštenici, lekari… U tu grupu spadaju i novinari, jer oni moraju da štite izvor svojih informacija. Ali upravo su novinari otkrili da se i u Nemačkoj koristi program „Pegaz“ pred kojim ničija tajna više nije sigurna ako je poslata nekim elektronskim kanalom. Drugim rečima, verovatno je da će sve o vama znati apsolutno svaka obaveštajna služba i Istoka i Zapada.

Iskustvo Edvarda Snoudena

Potpuno je jasno šta to znači za novinare – pogotovo kad istražuju same državne ili vojne službe kao što je bilo kod zviždača Snoudena. Niko više neće da se usudi da im otkrije bilo kakvo kršenje zakona.

A toga ima i u Nemačkoj: Martin Kaul je, na primer, stekao ime otkrićem da su i neki pripadnici nemačke elitne vojne jedinice KSK po svemu sudeći bliski neonacističkoj organizaciji „Nordkreuz“ koja se priprema za „dan prevrata“ u Nemačkoj. Istraga ide i dalje – jer oni vrlo verovatno uživaju zaštitu i nekih ljudi u nemačkim obaveštajnim službama. Novinar Kaul prirodi svog posla mora da kontaktira i sa okorelim neonacistima – i već po tome će, prema novom zakonu, dospeti na „crnu listu“ onih koje bi trebalo pratiti i prisluškivati. Pa kako onda da radi svoj posao?

Zato je i Kristijan Mir, predsednik nemačkog ogranka organizacije „Reportera bez granica“, ponovo aktivan. „Ponovo“, jer je on već iz sličnog razloga uspeo da „sruši“ pred Ustavnim sudom jedan prethodni, sličan zakon o tajnim službama iz maja 2020. Uz njega je i Tomas Kastning koji je na čelu „Mreže zviždača“ osnovane još 2006.

Novinari su u stvari nedovoljno zaštićeni

Niko Herting je advokat koji zastupa novinare i zviždače u borbi protiv tog zakona. On je po hitnom postupku uputio tužbu pred tri upravna suda u Nemačkoj i upozorava da postoji ozbiljna „rupa u zakonu“. Jer, iako nemački Osnovni zakon (ustav) garantuje slobodu medija, sami novinari su samo „relativno zaštićeni“ od praćenja i prisluškivanja. To jednostavno nije dovoljno. Uz pomoć ovih izmena zakona suviše lako može da se dogodi da i novinari budu smešteni među „sumnjive“. Ili još gore: već po prirodi tajnih službi, osobe koje se prisluškuje o tome ništa ne znaju – ali veoma lako mogu da imaju ozbiljnih problema kad to najmanje očekuju.

Advokat Herting očekuje da bi odluke sudova mogle da budu donete već za koji mesec, ali još uvek je dug put dok to ne stigne pred sudije Ustavnog suda – kod prošlog zakona pravna borba trajala je skoro dve godine.

Ono što je možda najgore od svega, jeste to da je još uvek aktuelna nemačka vlada znala što radi kada je usvajala te izmene zakona: kao što je to redovno slučaj kod donošenja nekog propisa, parlamentarno povereništvo za unutrašnje poslove zatražilo je mišljenje pravnih stručnjaka i o ovom zakonu, a tu su se od više članova poverenstva mogle čuti reči upozorenja.

Potpuno jasan je bio profesor prava Univerziteta Frajburg Benjamin Rusteberg koji je mišljenja da nemačka vlada ovim propisom o elektronskom nadzoru „otvorenih očiju srlja u kršenje Osnovnog zakona“. Ipak, samo mesec dana kasnije, izmene zakona su usvojene.