Nove granice slobode govora? Intelektualna debata na Zapadu

Početkom juna, Njujork Tajms (NYT) objavio je autorski tekst senatora Toma Kotona, republikanca iz Arkanzasa. Senator Koton, inače pristalica predsednika Trampa, mogući je kandidat za predsednika 2024. Članak se bavi protestima u SAD nakon ubistva Džordža Flojda.

Zabrinut zbog nasilja koje poredi sa scenama viđenim u zemlji tokom šezdesetih, senator Koton poziva na uspostavljanje reda i to demonstracijom “sile potrebne da se razbiju, privedu i, u krajnjoj liniji, zastraše oni koji krše zakon”. Lokalne snage u mnogim gradovima su, smatra senator Koton, nedovoljne i zato im je potrebno pojačanje; u drugim gradovima “obmanjivački” političari odbijaju da urade ono što je potrebno da se primeni zakon. Objavljen u rubrici “Stavovi”, tekst je redakcijski opremljen naslovom “Tom Koton: Uvedite trupe” i fotografijama protesta šezdesetih, kada su vojne snage razbijale proteste protiv desegregacije.

Pobuna zaposlenih i ostavka urednika

Za samo jedan dan, preko 800 zaposlenih u Njujork Tajmsu potpisalo je pismo, upućeno izdavaču, kao i urednicima “Vesti” i “Stavova”, kojim protestuju zbog objavljivanja članka, tvrdeći da je mišljenje senatora Kotona puno dezinformacija. Mnogi su na društvenim mrežama izrazili svoje neslaganje, navodeći da članak ugrožava živote crnih novinara koji u NYT rade (puts Black @NYTimes staff in danger), kao i da objavljeno mišljenje promoviše mržnju I dodaje ulje na vatru u osetljivom trenutku za SAD.

my colleagues said it more eloquently: Running this puts Black @NYTimes staff in danger. I stand by my colleagues in solidarity. pic.twitter.com/6l7kjZwFKe

— Charlie Warzel (@cwarzel) June 4, 2020

Početna pozicija urednika Stavova I izdavača – otvorenost za različita mišljenja i podrška objavljivanju članka – brzo se promenila. Na virtuelnom sastanku zaposlenih, Džejms Benet, urednik Stavova, izjavio je da je bilo grešaka u uređivackom procesu; da su činjenice navedene u tekstu proverene, ali da ih je trebalo proveriti ponovo, kao i da, kako tvrde prisutni na sastanku, nije pročitao članak pre objavljivanja. Benet je izrazio žaljenje i uverenje da članak nije trebalo da bude objavljen. NYT izdaje saopštenje u kome krivi uređivački proces koji je doveo do objavljivanja članka koji “nije u skladu sa standardima novine”.

Dva dana kasnije, Džejms Benet podnosi ostavku na mesto urednika Stavova. Izdavač (publisher) A.G. Sulcberger je, obaveštavajući zaposlene o odlasku Beneta, opisao incident kao “značajan propust u uređivačkom procesu, koji nije prvi koji se dogodio”. U skladu sa tim, uz članak senatora Kotona na web stranici NYT možete pročitati i objašnjenje da je objavljivanju prethodio manjkav uređivački proces, da članak ne zadovoljava standarde novine i nije trebalo da bude objavljen.

I want to explain why we published the piece today by Senator Tom Cotton. https://t.co/GvWwf7i0Wu

— James Bennet (@JBennet) June 3, 2020

Otvorena pitanja

Događaj je pokrenuo nekoliko važnih pitanja. Prvo se odnosi na određivanje trenutka kada različito mišljenje prelazi granicu legitimne debate. Rubrike Vesti i Stavovi su strogo odvojene celine u NYT, pre svega da bi se sačuvala nezavisnost u objavljivanju vesti, sa jedne strane, i mogućnost da se čuju različita mišljenja, sa druge.

Ne dovodeći u pitanje potrebu da se, kroz omogućivanje javne debate, čitaocima da prilika da sami formiraju mišljenje radije nego da bude ponuđeno samo ono sa kojim se urednici slažu, sporni članak pokreće pitanje šta su granice legitimmne debate koju objavljeni stav ne treba da pređe. U tom smislu, davanje prostora uticajnom senatoru da obrazloži poziv na vojnu intervenciju jeste sporno, jer može da dovede do nasilja koje ugrožava pre svega deo populacije koja je generacijama unazad bila žrtva policijskog nasilja, pa i afro-američke novinare NYT.

Davanje prostora uticajnom senatoru da obrazloži poziv na vojnu intervenciju jeste sporno jer može da dovede do nasilja

Drugo pitanje je integritet uređivačkog procesa – činjenična provera navoda u tekstu i njegova redakcijska oprema (fotografije i naslov), kao i ton koji preovladava u članku. Ima delova teksta kojima bi svakako koristila ponovna provera činjenica (“levičarski radikalni elementi poput antifa, koji su infiltrirali protest da iskoriste smrt Flojda u sopstvene anarhističke svrhe”). Mišljenje urednika fotografije koji je opremanje teksta fotografijama protesta protiv desegregacije smatrao neumesnim je trebalo poslušati, a pitanje da li je ton nepotrebno i izazivački oštar se svakako moglo postaviti. Bitnim se čini i podatak da urednik “Stavova” nije pročitao članak pre objavljivanja – iako svako objavljeno mišljenje ne traži nužno pažnju urednika rubrike, opravdano je zapitati se da li je uređivački propust ne pročitati članak koji može da bude sporan ili izazove ovakvu vrstu reakcije.

Da su sve ove izmene (sa izuzetkom redakcijske opreme) zatražene od senatora Kotona, pitanje je da li bi on promenio svoj članak. Pod pretpostavkom (bez ulaženja u verovatnoću) da bi, to nas dovodi do trećeg, najvažnijeg pitanja – da li bi bilo kakve promene osim suštinskih uopšte mogle učiniti ovaj članak prihvatljivim za objavljivanje? Drugim rečima, da li je članak uopšte trebalo da bude objavljen? Da li se može biti “objektivan” u uslovima kada je razlika izmedju pravde i nepravde, istine i laži očigledna i kada argument o zastupljenosti “obe strane” znači ponavljanje lažnih vesti, istorijske neistine ili uvrede?

Pismo i kontra-pismo

Nema konsensusa, a ni ravnodušnih – mišljenja su podeljena i usijana. Meni je najbliži stav Džonatana Šejnina, urednika Stavova u Gardijanu (prethodno NYT) da, kao senator, Tom Koton ima na raspolaganju mnoge platforme da iznese svoje mišljenje; poziv da vojska uvede red na ulicama je, kada ga uputi uticajni senator, svakako nešto što će biti objavljeno kao vest, ali nije nešto čemu bih dala prostor u Stavovima. Povezano pitanje je da li je urednik Stavova trebalo da ode. Sklona sam da postavim pitanje uređivačke politike i „objektivnosti“ rubrike Stavovi, znajući da je u njoj, ranije ove godine, objavljeno i mišljenje zamenika lidera talibanskog pokreta. Konkretna reakcija NYT na sporni članak, koja insistira na uređivačkom procesu, čini mi se više kao odgovor na potrebu da se “potvrdi bivanje na pravoj strani” nakon što je rasprava na društvenim mrežama postala bučna – i vrlo negativna.

150 autora, novinara i akademskih radnika potpisalo je pismo u kome upravo potrebu da se stalno potvrđuje moralna ispravnost vide kao ograničavanje slobode govora

I to nas dovodi do kraja ovog teksta – debate o debati. Delimično i kao posledica ovog događaja, 150 autora, novinara i akademskih radnika potpisalo je pismo u kome upravo potrebu da se stalno potvrđuje moralna ispravnost vide kao ograničavanje slobode govora. Potpisnici, među kojima su Dž. K. Rouling, Francis Fukujama, Margaret Etvud i Noam Čomski, pozivaju na odbranu robusne javne debate, braneći, između ostalog, i pravo urednika da objavljuju kontroverzne stavove, bez kažnjavanja i intelektualne izolacije na društvenim mrežama i u profesionalnim zivotima (kultura poništavanja – cancel culture).

Usledilo je i kontra-pismo koje potpisnike prethodnog pisma optužuje da, usmereni prvenstveno na pretnju da će biti “poništeni”, prećutkuju činjenicu da su glasovi marginalizovanih grupa generacijama zapostavljani u novinarstvu (gde dominiraju beli urednici muškog pola), izdavaštvu i univerzitetima, i otvorena je debata o debati.

Rasprava kao da dodatno produbljuje jaz između dve strane – kultura poništavanja doživljava se kao pretnja liberalnoj demokratiji (pismo) dok se protivnici kulture poništavanja optužuju za nasilje nad ugroženim grupama (kontra-pismo). Forsiranje krajnosti onemogućava sagledavanje nijansi između njih i time otežava vrlo potrebno traženje odgovora na pitanje: šta znači “objektivnost” danas, i kako povući granice u javnoj debati u kojoj “obe strane” imaju ne samo svoje mišljenje, nego često i svoje činjenice i istinu? I polarizovano srpsko društvo, u kome vlast ne ume da priča sa opozicijom, a opozicija da razgovara među sobom, koje svake godine ponovo utvrđuje šta se dogodilo u Srebrenici, i teško da hladnokrvno može da razgovara i o poreklu ajvara, imalo bi šta da doda, ali i da nauči iz ove rasprave.