Političari najčešći kritičari medija

Odnos novinara prema kritičarima njihovog rada nije uvek ljubazan. Ovo je težak i posvećenički posao, nagrade su retko adekvatne žrtvama profesiji, a nenovinari retko znaju koliko je teško zaraditi taj hleb. Sve to slučajnim prolaznicima, naravno, ne smeta da bez zazora iznesu svoje mišljenje o tome šta i kako mediji treba da rade.

Niti su svi mediji profesionalni, međutim, niti su svi kritičari dobronamerni i zainteresovani za bolje izveštavanje. Neki korisnici medija su tu prosto da se istresu, drugi su zapravo opasni, trećima je dosadno, četvrti rade kao digitalni propagandisti, peti žele samo vesti koje odgovaraju njihovom svetonazoru i tako dalje.

Srećom, nije teško razlučiti razumne kritike od ostatka. One ozbiljne su, veoma često, sasvim na mestu. Novinari ponekad promaše – objave netačnost ili propuste da pokriju temu iz važnog ugla. U ogromnoj većini slučajeva, greške su nenamerne. Mogu biti plod zahteva da se dosta kompleksna priča ili prilog objave u nemogućem roku ili je priča plod rada nekoga koga nisu još stigli temeljno da obuče u redakciji. Nekad je to splet okolnosti – iako je redakcija po svojim standardima proverila priču onoliko koliko je to bilo moguće u vremenu koje joj je dato, ispostavi se ponekad da je iza tog paravana od informacija priča potpuno drugačija. Shvatili bi to novinari vrlo brzo, ali ne za jedan dan, često ni toliko vremena nije na raspolaganju.

U zemljama kao što je Srbija medijske slobode su krhke, lako se krnje i teško stvaraju. Političari koji to zloupotrebljavaju i pretvaraju medije u svoje besramne alatke koje varaju građane teško štete svakoj osobi u društvu

Nedobronamernih kritika je mnogo i veoma su različite. Anonimnost donosi smelost i bezobzirnost u komunikaciji na internetu. Ekstremisti svih vrsta, kao i armije botova raznih organizacija i pojedinaca su spremne na zapanjujuće surove, vulgarne i opasne načine govora, mržnju i pretnje od kojih se čovek mora uplašiti ako je normalan. Pristalice teorija zavere su, veoma uvredljivo, novinare kolektivno odredile kao zaverenike ili nedovoljno pametne da shvate da učestvuju u nekoj velikoj prevari, obično suštinski važnoj za sudbinu čovečanstva. Može se ovako još dugo – tako je bogata božija bašta vrstama koje preziru naš posao.

Ludilu zapanjujuće verbalne surovosti posebno su izložene žene u novinarstvu, ali će i svaka druga pripadnost kakvoj manjinskoj ili neprivilegovanoj grupi u društvu (Romi, osobe sa invaliditetom, stari i sl) biti posebno često i posebno surovo izložena uznemirujućim napadima. Kada se tim napadima pridruže i moćni političari i poslovni entiteti, stvari postaju zlokobne.

Novinari su, u takvim okolnostima, često spremni da odbace bilo kakvu kritiku, čak i konstruktivnu, i to nije čudno. Nije ni dobro, doduše. Ali – kako pitanje kritike medijskog izveštavanja vide korisnici medija?

Tri u jedan

Godišnji digitalni izveštaj (Digital News Report – DNR) pokušao je da u 46 zemalja sveta ispita koliko često su ljudi izloženi kritici medija, koji su izvori tih kritika i gde se korisnici sreću s njima. Autori istraživanja napominju da su podaci koje su dobili statistički korisni, ali da ne mogu da kažu ništa o tome šta ispitanici smatraju kritikom, kritiku kojih medija su zapazili, da li te kritike smatraju utemeljenim ili ne, kao ni da li su te kritike uticale na same ispitanike i njihove stavove.

U Japanu, nešto više od petine ljudi je izloženo kritikama medija. To je mnogo. Ali je daleko najmanje od svih istraženih tržišta. Najviši procenat je u Peruu (71), ali zajedno sa Južnoamerikancima, mi (Južna i Jugoistočna Evropa) vodimo – i do dve trećine ispitanika je izloženo kritikama medija „veoma” ili „prilično” često. Nažalost, korelacija između kritike medija i nepoverenja u njih je jasna, i to u našem komšiluku (Srbija nije pokrivena istraživanjem).

U Velikoj Britaniji slavne ličnosti, komičari i uticajni korisnici društvenih mreža za najveći procenat osoba predstavljaju izvor kritike medija

Na primerima Bugarske, Slovačke i Mađarske, DNR otkriva posebno snažnu kritiku medija i nepoverenje u njih. U Slovačkoj javni funkcioneri i političari neprestano napadaju medije, u Mađarskoj je država „zarobila” tradicionalne izvore informisanja, a ideološka borba između medija sa različitim pogledima na poželjnu budućnost Bugarske je ozbiljno zatrovala tamošnje viđenje novinarstva i informisanja. Srbija, na primer, može da se pohvali sa sve tri ove pojave i da DNR radi i ovde mogao je da uštedi prostor i sva tri fenomena analizira u jednoj zemlji. No, šta je tu je.

Za istraživače koji bez naučnog dokaza ne prihvataju ništa zdravo za gotovo ovde se javlja pitanje kokoške i jajeta – da li su mediji izloženi kritikama zato što to zaslužuju, pa se kritikovanje raširilo kao više ili manje ispravan stav ili je nepoverenje u njih veštački izazvano neutemeljenim kritikama. No, očigledan je trend bezočnog obračuna autoritaraca sa slobodnim medijima i novinarima i tu bar nema nikakve sumnje, ni kod autora DNR. Ta kritika dolazi od političkih lidera, usmerena je na medije koje analitičari smatraju profesionalnim i nezavisnim i sve to ima teške i ozbiljne posledice po slobodu medija, bezbednost novinara i demokratičnost društva.

Dobri, nevini političari

Na čitavom istraživanom uzorku, političari i politički aktivisti su najčešći kritičari medija na koje građani nailaze. Političari vode na listi kritičara sa 42 procenta, kod onih ispitanika koji su takve tvrdnje čuli u poslednjih godinu dana. Na drugom mestu, blisko ih prate „obični ljudi koje ne poznajete” (40 procentnih poena) i prijatelji i rodbina (38). Medije najređe kritikuju – ostali mediji, samo 27 procenata. Iako neki politički opredeljeni i alternativni mediji mnogo češće kritikuju kolege, njih uglavnom prate mali procenti građana, pa ne utiču značajno na rezultate istraživanja.

Niski procenti izloženosti retorici političara protiv medija i novinara su očigledno vezani za relativno stabilne zemlje u kojima je život neuporedivo podnošljiviji od, recimo, Turske ili Mađarske, u kojima Viktor Orban i Redžep Tajip Erdogan neprekidno napadaju nezavisne novinare i medije

Naravno, razlike od tržišta do tržišta su velike. U Sjedinjenim Američkim Državama, prilično oštro podeljenim po ideološkim linijama, izloženost kritikama medija je vrlo velika i na levici (64 procenta) i na desnici (68), a ni u centru nije mala (55). Kritike prema Foks njuzu sa strane Demokrata i odijum prema „liberalnim medijima” sa konzervativne desnice postali su nezaobilazan folklor političkog života SAD. Političari se ne libe da izgovaraju grozne stvari bez ikakvih ograda, uzimajući te tvrdnje kao već odavno utvrđene istine. U isto vreme, korisnici mnogo ređe čuju političare da se mešaju u rad medija u zemljama kao što su Norveška (28 procenata), Holandija (31) i Danska (35). Niski procenti izloženosti retorici političara protiv medija i novinara su očigledno vezani za relativno stabilne zemlje, u kojima je život neuporedivo podnošljiviji od, recimo, Turske ili Mađarske, u kojima Viktor Orban i Redžep Tajip Erdogan neprekidno napadaju nezavisne novinare i medije.

U Velikoj Britaniji, međutim, slavne ličnosti, komičari i uticajni korisnici društvenih mreža za najveći procenat osoba (47 procenata) predstavljaju izvor kritike medija. Odmah za njima su političari (41) i porodica i prijatelji (40). Britanija je i zemlja sa najvećim procentom osoba koje za izvor kritike medija navode poznate ličnosti. Princ Hari i njegova supruga, glumac Hju Grant i drugi, poveli su sudsku i javnu borbu protiv onoga što smatraju neetičnim novinarskim praksama. Ta borba je, očigledno, unekoliko opravdana – više puta je na sudu dokazano kako strašni britanski tabloidi prisluškuju i hakuju telefone i kompjutere poznatih osoba, na primer, što ne može da se opravda apsolutno ni sa čim.

Kada sa izvora kritike pređemo na platforme na kojima se ta kritika sreće, bez ikakvih iznenađenja, društvene mreže prednjače u 12 zemalja u kojima je istraživan ovaj segment fenomena. Dok se sa takvim kritikama 49 procenata ljudi srelo na mrežama, 36 procenata je kritike čulo od poznanika, a 35 ih pronašlo u izveštavanju drugih medija.

Žilave demokratije i ostali

Nakon skandala sa hakovanjem telefona poznatih ličnosti u Velikoj Britaniji, zaštita koju su mediji uživali i, očigledno, zloupotrebili, redefinisana je i niz novih zakona je osavremenio odnose između medija i ostatka društva. Tako je kritika donela pozitivnu reformu i ponešto uljudila tržište i, posebno, tabloide. No, Velika Britanija je stara i prilično žilava demokratija sa razvijenim mehanizmima za sve vrste izražavanja mišljenja i političku akciju. Naravno da Boris Džonson i Konzervativna stranka koriste priliku da kritikuju i BBC i prizivaju oduzimanje statusa najpoznatijem javnom servisu na svetu, ali je teško zamisliti da se takva institucija sruši samo zato što izveštava o brljotinama dokazanog i habitualnog lažova koji je nekako dospeo na vlast i potom prokockao svoju moć i popularnost na spektakularan način.

U zemljama kao što je Srbija, gde demokratija nikada i nije zaživela paralelno sa robusnom vladavinom prava, medijske slobode su krhke, lako se krnje i teško stvaraju. Političari koji to zloupotrebljavaju i pretvaraju medije u svoje besramne alatke koje varaju građane, teško štete svakoj osobi u društvu. Dok su kritike utemeljene, a rečnik pristojan, kritike su potpuno normalna stvar, pa i kad to rade političari. Sve osim toga nije kritika nego napad sa pozicije moći. A to je sebičluk za koji je teško čitati da je, kako nam pokazuje DNR, veoma prisutan širom sveta, uključujući i u društvima koja smo smatrali svetionicima demokratije i vladavine prava.