Politička provera: Kako je BBC zabranjivao pristup „subverzivcima“

„Politika glasi: pogni glavu i izbegavaj odgovore na sva pitanja.“ Tako je pisao visoki zvaničnik BBC-ja početkom 1985. godine, nedugo pre nego što je Obzerver razotkrio gomilu detalja o aktivnostima u Sobi 105 Brodkasting Hausa tako da više nije imalo smisla skrivati ih.

Do tog trenutka, politika slepog poricanja postojanja političke provere – ne samo izbegavanje da se odgovori na upit, već i laganje ukoliko je potrebno – vodila se već čitavih pet decenija.

Još 1933. godine, direktor BBC-ja Kol Alan Donej, počeo je da održava sastanke radi razmene informacija sa šefom MI5, ser Vernonom Kelom, u Donejevom stanu u Iton Terasu, u Čelziju. Bila je to era političkog radikalizma i obe strane su smatrale da je BBC-ju „potrebna pomoć oko komunističkih aktivnosti“.

Ti nezvanični susreti ozvaničeni su dve godine kasnije, uz dogovor između dve organizacije da svi novozaposleni moraju da prođe proveru, „sem tehničkog osoblja kao što su spremačice“. Postojala je bojazan da bi „zlonamerni“ inženjeri mogli da sabotiraju mrežu u najnezgodnijem trenutku ili da bi zaverenici mogli da diskredituju BBC tako „da se utre put levičarskoj vladi“.

I tako su počele rutinske provere. Od samog početka, BBC je bio čvrsto rešen da ne otkriva ulogu Tajne službe (MI5) ili činjenicu o postojanju same provere. Na nekom nivou to je imalo smisla, imajući u vidu da je samo postojanje Tajne službe ostalo tajna sve do izglasavanja Zakona o tajnoj službi 1989. godine.

Tokom godina, neke direktore BBC-ja brinule su „obmanjujuće“ izjave koja su morali da daju – jednom prilikom čak i jednom ljubopitljivom poslaniku. Ali kad je MI5 predložio da se smanji broj radnih mesta podložnih proveri, BBC se usprotivio takvom potezu. Iako su postojali neki protivnici provere u okviru same korporacije, oni su imali vrlo malo uticaja sve dok Hladni rat nije počeo da se otapa osamdesetih.

Evo kako je taj sistem funkcionisao.

Do provere je dolazilo kad bi kandidat i jedna ili dve „takođe pogodne“ alternative bili odabrani za neko radno mesto. Alternative su bile od velike koristi. Ukoliko prvi izbor ne bi prošao proveru, savet za imenovanja lako bi se prebacio na sledeći. Kandidatima je samo rečeno da će se obaviti neke „formalnosti“ pre nego što dođe do zaposlenja. To je zvučalo krajnje bezazleno; verovatno da bi se dobilo na vremenu radi potvrđivanja referenci. Kandidati nisu znali da „formalnosti“ znače proveru – i zapravo su služile kao šifrovana reč za čitav sistem.

Jedan dopis iz 1984. godine navodi organizacije na spisku zabranjenih. Na levici su bile Komunistička partija Velike Britanije, Partija socijalističkih radnika, Radnička revolucionarna partija i Militantne sklonosti. U to doba javila se i zabrinutost zbog aktivnosti među desnicom – Nacionalnog fronta i Britanske nacionalne partije.

Kandidat koji nije prošao proveru nije morao da bude član ovih organizacija – dovoljna je bila bilo kakva veza s njima.

Kad bi MI5 našao nešto protiv nekog kandidata, dao bi jednu od tri „ocene“ u svojevrsnim tabelama liga:

• Kategorija „A“ navodi: „Tajna služba savetuje da se kandidat ne zaposli na radnom mestu koje nudi direktnu priliku za vršenje uticaja na emitovani materijal u subverzivne ciljeve.“
• Kategorija „B“ bila je manje restriktivna. Tajna služba „preporučuje“ da se ne zaposli „sem ukoliko se ne pokaže da su neki drugi kriterijumi preči“.
• Kategorija „C“ navodila je informacije protiv kandidata koje ne moraju „nužno da ih eliminišu“, ali bi BBC „možda više želeo da napravi neki drugi izbor“ ukoliko to konkretno nameštenje nudi „posebnu priliku“ za subverzivne aktivnosti.

BBC-jeva procedura bila je da u načelu nikad ne zaposli nekog iz Kategorije „A“, mada je nekolicina kandidata uspela da se provuče. To je bilo u suprotnosti sa javnim stavom da BBC kontroliše sva zapošljavanja. U teoriji to i jeste bilo tako. U praksi je, međutim, u slučajevima Kategorije „A“ tu odluku prepuštao MI5.

Ukoliko bi član osoblja postao sumnjiv tek nakon što ga je BBC već zaposlio ili kada bi podneo zahtev za premeštaj na drugo radno mesto koje zahteva proveru, na njegov lični dosije bio bi nacrtan simbol sličan božićnoj jelki.

Ta „jelka“ bila je važan sastavni deo samog procesa. BBC je vodio „Spisak transfera osoblja“ na kom se izdvajalo osoblje koje mora prođe proveru pre nego što bude unapređeno. Jelka dodata dosijeu upozoravala je administraciju da se radi o bezbednosnom slučaju. Na tom dosijeu bio bi zapisan i takozvani „Stalni podsetnik“. On bi navodio: „Ne sme da se unapredi ili premesti (ili sa njim zaključi stalni ugovor) bez obaveštavanja Direktora kadrovskog.“

BBC je bio toliko rešen da proces ostane tajan da je krišom uklanjao Stalni podsetnik iz nečijeg dosijea ukoliko bi ovaj završio na Tribunalu zaposlenih, koji je imao moć da zatraži lične dosijee. Dogovoreno je i da se (lažno) objasni pečat na dosijeu koji glasi „Završene formalnosti za normalno zaposlenje“, pretvarajući se da se odnosi na „rutinske postupke, najbližu rodbinu, penziju, i tako dalje“.

Od jelke se na kraju odustalo 1984. godine, jer se smatralo da privlači isuviše pažnje. Mnogo se govorilo o njoj kad je Obzerver ukazao na nju 1985. godine. Dan nakon objavljivanja tog tekta, neko je okačio božićne ukrase na kvaku Sobe 105 u Brodkasting Hausu, odakle je sprovođen sistem.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

U intervjuu koji je 1968. godine dao generalni direktor BBC-ja ser Hju Grin, na delu je bila očigledna BBC-jeva politika negiranja i izvrdavanja.

Grin je u februaru reporteru Sandej Tajmsa nehajno i neistinito izjavio: „Imamo osoblje koje broji 23.000 ljudi i u toj zajednici imamo ljude svih opisa, uključujući one koje nazivate peškirima“ – bila je to reč koju je očigledno upotrebio sam novinar – „ali i komuniste. Ali to nije moj posao. Ne sprovodimo inkviziciju nad ljudima koji se zaposle u BBC-ju.“

Istina je da ni BBC ni MI5 nisu koristili homoseksualnost kao razlog za blokiranje nekoga, ali sprečavanje komunista da se zaposle bilo je i te kako Grinov posao, a ako BBC i nije, Tajna služba jeste sprovodila inkviziciju.

Dosijei ukazuju na to da je BBC-jevu taktiku za pristupanje ovom intervju osmislio sam MI5 – u dopisima BBC-ja diskretno oslovljavan kao „Koledž“. Pred ovaj intervju, u retkom odstupanju od preovlađujuće politike, jedan zvaničnik BBC-ja sugerisao je „Koledžu“ da „potreba za proverom više ne postoji u mirnodopskim uslovima“. BBC je nagovestio da je spreman da javno prizna da su osoblje uključeno u emitovanje pod ratnim stanjem – što se zvalo „odbrambeni rad u vanrednoj situaciji“ – i bilo koji zaposleni stranac bili proveravani. Međutim, dopis BBC-ja beleži: „Koledžu se ne dopada pominjanje provere u bilo kom kontekstu.“

Da bi potcrtao poentu, jedan zvaničnik MI5 pozvao je telefonom da kaže kako „ne sme otvoreno da se prizna da se vrši provera“. Pod pritiskom, BBC sme da prizna da se „nešto tome slično“ dešavalo „u svrhe ratnog planiranja“ i „kad su u pitanju bili stranci“.

Ipak, Tajna služba „bi najviše volela da se ova tema pominje što je manje moguće“.

MI5 je sugerisao da pitanja mogu da se preusmere sa Grina na nekoga „ko se bavi kadrovskim pitanjima“. I „možda bi mogao da se naglasi strogi postupak regrutovanja i činjenica da se reference ozbiljno ispituju“. Ovu poslednju frazu BBC je i sam ozbiljno shvatio, jer se narednih godina pojavljivala u mnogim odgovorima BBC-ja. Pametno dvosmislena, ona sugeriše da se radi o referencama koje je priložio sam kandidat. U realnosti, reference je prilagala Tajna služba.

Grin se držao smernica MI5-a. On je za Sandej Tajms rekao da neće odgovarati ni na jedno pitanje u vezi sa proverom, već će to prepustiti svom višem potčinjenom. Čini se da su novine pristale na to. Nema pitanja za Grina na ovu temu u objavljenom intervjuu u Sandej Tajmsu.

Međutim, Grinov nominovani portparol, direktor administracije Džon Arkel, nije baš sledio scenario koji mu je prosleđen. Isprva je ponovio poricanje: „Ne pitamo za verska ili politička opredeljenja.“ Međutim, posle toga je krenuo da vrluda. „Ako je neko komunista, to nije relevantno, sem ukoliko, naravno, ne radi u nekoj posebno osetljivoj oblasti.“ Reporter Sandej Tajmsa je potom Arkela pitao da li veruje sistemu provere britanske tajne službe, a Arkel je ponovo pokušao da izvrda: „U ovom nesavršenom svetu neko ponekad možda i strada“, odgovorio je on, a implikacija je bila savršeno jasna, mada novine nisu dalje insistirale na tome.

Arkel je potom užurbano ponovio standardno poricanje: „Moram da istaknem da bezbednosna provera nije preduslov za dobijanje posla u BBC-ju.“

Zapravo, za oko 6.000 zaposlenih u BBC-ju u to vreme, jeste bila. Arkelove izjave dovele su do velikog podozrenja u nekim krugovima. Jedan zvaničnik BBC-ja optužio ga je da je „otvoreno priznao“ da postoji provera. Sam Arkel, međutim, bio je zadovoljan vlastitim nastupom i kolegi sa BBC-ja je preporučio da ga iskoristi „za sticanje malo zasluga u koristi BBC-ja kod MI5″.

Kad je to dovelo do pisma Tajne služba u kom se Arkelu čestita zato što se „držao dostojanstveno pred salvom pitanja“, kritički nastrojeni zvaničnik BBC-ja priklonio se ostalima, komentarišući naprosto kako je Arkelovo poricanje trebalo da ostane „neukrašeno, neulepšano i neprošireno“.

Grinovo odbijanje da odgovori na pitanja nije bilo iznenađenje za insajdere. Iako je on bio veliki uticaj na liberalizaciju u BBC-u otkako je postao generalni direktor 1960. godine, izričito se zalagao za proveru. Nedugo nakon što je preuzeo poziciju, vodio je BBC-jevu delegaciju u pregovorima sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, koje je želelo da zna zašto mora da se proverava toliko kandidata za posao na BBC-ju. MI5 se brinuo da bi mogli postati meta individualnih tužbi, pošto je njegova direktiva zahtevala usredsređivanje samo na „neutralisanje pretnji od subverzije i sabotaže“. Želeo je da proverava samo kandidate za ograničeni broj radnih mesta.

Ali Grin se opirao bilo kakvoj promeni. BBC je zapravo tražio da se vrši više provera, kako bi se sprečila infiltracija „subverzivaca“, ali je smatrao da sme javno da prizna da proverava neke od ključnih članova osoblja. MI5 je želeo da smanji pritisak koji je na njega vršen zbog provera – ali je insistirao na gotovo potpunoj tajnosti.

Trebalo je vremena da se razreši ovaj spor. Tajna služba uspela je da uskladi aktivnosti sa direktivom i BBC je uklonio 528 radnih mesta iz sistema provere. Među njima su bili 81 zaposleni u odeljenju za šminku i garderobu, 20 u gramofonskom odeljenju i 21 u biblioteci. Šesnaestoro u Verskom emitovanju takođe su isključeni, mada je BBC zadržao pravo da zatraži proveru svakog pojedinca u toj oblasti.

I tako to osoblje odjednom više nije smatrano pretnjom po državu.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Kandidati kojima je zabranjeno zaposlenje nisu znali zašto su odbijeni, ali su mogli da pretpostave.

Jedan ozloglašeni slučaj ticao se novinarke i voditeljke Izabel Hilton (koja je kasnije dobila Red britanskog carstva za svoje izveštavanje). Odbijena je za posao u BBC-ju Škotska 1976. godine zato što je, smatra ona, bila povezana sa članom Komunističke partije na Univerzitetu u Edinburgu – kolegom iz univerzitetske organizacije Kina-Škotska.

Posle neviđenih protesta direktora BBC-ja koji je želeo da je zaposli Alistera Heteringtona, na kraju joj je ponuđen posao. Ali bilo je prekasno, ona se već zaposlila negde drugde. Kasnije joj je Majkl Hoder, poslednji zvaničnik BBC-ja koji je služio kao veza sa Tajnom službom, pokajnički rekao da je to sve bila jedna velika „greška“, ali ta epizoda nju i dalje veoma ljuti.

„I dalje se osećam ozlojeđeno. Najviše mi smeta odsustvo odgovornosti i činjenica da mi se niko sa BBC-ja nikad nije izvinio niti mi to objasnio – ili javno na bilo koji način stao u moju odbranu ili priznao grešku“, kaže ona.

„Zauzeli su institucionalni, nedodirljivi odbrambeni stav ne mareći za to šta su njihova dela mogla da načine meni, mojoj reputaciji, mojoj karijeri, i tako dalje – niko sa BBC-ja nije preuzeo odgovornost niti osetio potrebu da bilo šta da uradi kako bi popravio štetu. Smatrala sam da je to bedno ponašanje, a to mislim i danas.“

„Još važnije, mimo konkretnih detalja mog slučaja, smatrala sam da je BBC izdao poverenje javnosti promovišući sistem u Ujedinjenom Kraljevstvu prema kom tajna policija izdaje dozvole za rad novinarima ili ih stavlja na crnu listu. Kad god čujem kako se BBC hvališe predivnom tradicijom novinarstva, dobijem blagi napad zgražavanja.“

Hilton na kraju jeste radila za BBC, vodeći emisiju Svet večeras na Radiju 4 tokom devedesetih, i kasnije emisiju iz kulture na Radiju 3, Noćni talasi.

Još jedan kandidat koji je odbijen na preporuku MI5 bio je Tom Arčer, koji je radio kao slobodnjak za BBC u Bristolu sedamdesetih, ali je odbijan svaki put kad bi se prijavljio za radna mesta u redakciji od 1979. godine pa nadalje. Arčer kaže da je bio „aktivni socijalista na univerzitetu“, ali je to bilo nešto što je BBC obično ignorisao kao mladalački entuzijazam. Morao je da postoji neki drugi razlog, a urednik iz Bristola koji je želeo da ga zaposli Robin Hiks otkrio je i šta: Arčer je blokiran zato što je njegov bliski rođak navodno postao član Socijalističke radničke partije. Hiks je protestovao, ali uzalud.

Arčerova karijera je, međutim, procvetala van BBC-ja – na Kanalu 4 i Granadi – i na kraju je uspeo da se vrati. On je 2008. godine postao kontrolor BBC-jevih dokumentarnih programa – radeći iz Bristola.

„Bio sam ljut, pa čak i uplašen u ono vreme“, kaže on, prisetivši se događaja iz 1979. godine.

„Plašio sam se da će mi sve biti blokirano. Bili smo mlad bračni par. Vratio sam video rekorder i prodao kola. Uradili su to tajno i nespretno.“

„Naravno, bio je to potpuni trijumf kad sam se vratio.“

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

U isto vreme kada su odbijane prijave za posao Toma Arčera, jedan viši zvaničnika BBC-ja za zaposlenja tvrdio je da je vreme da se provere okončaju. U decembru 1979, Hju Pirs istakao je da je tokom skorašnjeg dvogodišnjeg perioda isključeno svega 22 ljudi od na hiljade njih koji su proveravani. On je rekao da, stoga, „proces provere može da se suzi“. Rekao je da sumnja da bi 22 ljudi moglo da načini veliku štetu, jer bi „svaki lični stav… mogao lako da se uoči i preispita.“ Predložio je da se provere nastave za one koji imaju pristup zvaničnim tajnama i u Svetskom servisu BBC-ja, gde se zapošljavaju mnogi strani državljani. Mimo toga, rekao je on, „trebalo bi da odustanemo od aktuelnog zahteva za proverom čitavih kategorija prijavljenih. Treba da zamenimo prilično robusnu mašineriju fleksibilnijim servisom.“

Poslednja rečenica njegovog izveštaja od 10 strana ispostavila se proročkom. On je upozorio da ako se sazna za razmere provere u javnosti, „to bi moglo da posluži kao osnov za podsmeh i ponižavanje“. Njegova preporuka nije prihvaćena, a proročanstvo se obistinilo kad je Obzerver objavio članak u avgustu 1985. godine.

Uprkos odbijanju Pirsovog predloga za značajno smanjenje provere, ubrzo su preduzeti koraci za dodatno smanjenje broja zaposlenih koji su joj podvrgnuti. Od početka primene ove politike, novinari su oduvek bili uvrštavani u sistem, ali procena iz 1983. godine dovela je do toga da se skoro 2.000 radnih mesta ukloni sa spiska – uključujući neke niže uredničke pozicije – što je ukupan broj smanjilo na 3.705.

Čovek koji je sproveo ovu procenu, zvaničnik BBC-ja zadužen za vezu sa MI5, bio je Brig Roni Stonhem, bivši oficir Kraljevskih vezista, koji je napisao i ažurirao „odbrambeni sažetak“. Prva rečenica bila je uobičajeno slepo pobijanje: „Može kategorički da se ustvrdi da se osoblje BBC-ja ne podvrgava bezbednosnoj proveri kao preduslovu za zaposlenje.“ To teško da ima veze sa stvarnošću, budući da sam Stonhem u svom izveštaju iz 1982. godine kaže da je 1.287 imena poslato MI5 na „kontra-subverzivnu“ proveru.

U vrhu BBC-ja, međutim, podrška proveri očigledno je slabila. Potpredsednik Odbora upravitelja, ser Vilijam Ris-Meg, doveo ju je pitanje još pre nego što je Obzerver objavio članak koji je razbio sistem.

„Ono se odvija, a da za to ne zna skoro niko od zaposlenih u BBC-ju, u Sobi 105 u skrajnutom hodniku na prvom spratu Brodkasting Hausa – u delu lavirinta na kom je Džordž Orvel zasnovao svoje Ministarstvo istine u 1984″, napisali su novinari Dejvid Li i Pol Lešmar.

„Natpis na vratima – ‘Uprava za specijalna zaduženja’ – odaje malo toga“, pisalo je dalje u tekstu. „Iza tih vrata sedi komandant Roni Stonhem.“

Naslov – Obelodanjeno: Kako BBC provera svoje zaposlene.

Ovog puta tu su bile činjenice i istorije slučajeva pred kojima uobičajeno poricanje nije više imalo smisla.

Stonhemov šef, direktor kadrovskog Kristofer Martin, isprva je pokušao sa standardnim, rutinskim poricanjem pred Lijem i Lešmarom, ali je uspeo da nagovori Ministarstvo unutrašnjih poslova da odobri novu priču – javno priznanje da su se vršile provere, ali da su one sada značajno smanjene.

Neki se čude kako je BBC uopšte uspeo da održi sve to u tajnosti toliko dugo – evidentno je iz nervoze ispoljene u dosijeima da bi korporacija teško uspela da održi tu priču da ju je štampa ozbiljno pritisnula. „Priča je stara 50 godina, a novinarima je trebalo toliko vremena da je otkriju“, rekao je tadašnji direktor BBC-ja Alasder Milne.

Otkrića Obzervera dovela su do velike promene.

Gotovo momentalno, Roni Stonhem predložio je da se kontra-subverzivna provera svede samo na uredništvo, ali je uprava BBC-ja otišla korak dalje. U oktobru 1985. godine, BBC je javno saopštio da će se provera u budućnosti vršiti samo na nekolicini operativnih ljudi u samom vrhu, na onima koji vode hitne objave (što je u to vreme značilo tajni sistem emitovanja u ratnom stanju u slučaju nuklearnog rata) i na zaposlene u Svetskom servisu BBC-ja za koje se smatra da su podložni neprijateljskoj infiltraciji. Sva provera zaposlenih koji ne spadaju u te kategorija se obustavlja.

Natpis na slici
Dopisnici BBC-ja kao što su Pol Rejnolds ostali su podložni sigurnosnoj proveri čak i posle 1985.
Ali iza kulisa u nekim krugovima pružao se jak otpor. Vodila se pozadinska bitka da se specijalizovani domaći i strani dopisnici zadrže na listi za provere, s obrazloženjem da „od njihovog integriteta zavisi BBC-jev kredibilitet“. Morao je da se osmisli način da se to izvrda i tako su dopisnici hitno prebačeni na spisak onih koji imaju pristup poverljivim vladinim informacijama – pristup koji zapravo nisu imali.

Suština je da se broj zaposlenih podložnih proveri smanjio na 1.400 u domaćim službama i 793 u Svetskom servisu. Sistem je dodatno rafiniran 1990, posle izglasavanja Zakona o tajnoj službi, prema kom je sva provera u BBC-ju obustavljena sem za one koji će učestvovati u emitovanju tokom ratnog stanja i onih koji imaju pristup poverljivim vladinim informacijama.

Potom, dve godine kasnije, ukinut je sistem emitovanja tokom ratnog stanja, tako da je provera još više smanjena. BBC odbija da kaže da li se uopšte neki zaposleni proveravaju danas. „Ne komentarišemo bezbednosna pitanja“, izjavio je njihov portparol. Ali bilo kakva zaostala provera, nad ljudima kojima je potreban pristup poverljivim informacijama za planiranje u slučaju nužde, na primer, bila bi otvorena i poznata toj osobi. Više nema tajnovitosti kao što je nekad bilo.

Kada je sistem za emitovanje u ratnom stanju ukinut, Stonhem je već bio penzionisan, a njegovu ulogu čoveka za vezu sa MI5 preuzeo je kadrovski službenik iz informativne redakcije Majkl Hoder, bivši Kraljevski marinac. Hoder je bio zadužen za zaostale provere i neformalno se bavio nekolicinom slučajeva u Svetskom servisu.

Jedan zaposleni u Burmanskoj redakciji odavao je imena disidenata Burmanskoj ambasadi u Londonu. U drugom slučaju, ispostavilo se da je saudijski novinar bio istovremeno na platnom spisku BBC-ja i Sudijske ambasade. Treći je bio kandidat za posao u arapskoj redakciji, koji je bio u rodbinskim odnosima sa ozloglašenim teroristom.

Hoder je bio taj koji je spasao dosijee za istoriju.

On je ignorisao nalog da ih uništi, spakovao ih u sanduke i stavio u sef, spremne za isporuku BBC-jevom Centru pisanih arhiva. Jeste uništio sav materijal o Tajnoj službi koji je držao BBC. Međutim, postarao se da se zadrži jedan lični dosije – Gaja Berdžisa, koji je tokom rata radio za BBC.

BBC je čak 2014. postavio njegov dosije onlajn ali njegova provera, naravno, nije uspela – i nije bilo ničega u dosijeu Gaja Berdžisa što bi ukazivalo na to da je on zapravo sovjetski špijun.

Pol Rejnolds bio je dopisnik BBC-ja od 1978. do 2011. godine