Predsedničke debate u SAD: Gašenje mikrofona je iz raja izašlo

Kao potpuni kontrast u odnosu na prvu debatu, drugo i ujedno poslednje sučeljavanje predsedničkih kandidata republikanaca Donalda Trampa i demokrata Džozefa Bajdena možda bi najbolje ilustrovala scena u kojoj Bajden, negde pri kraju 90-minutne debate, pred kamerama gleda u svoj ručni časovnik.

Debata održana u Nešvilu u četvrtak uveče po lokalnom vremenu sigurno je razočarala sve one koji su, uz kokice i pivo, seli pred TV ekrane u želji da dobiju nastavak haotičnog i samo rejtinga vrednog prvog sučeljavanja predsedničkih kandidata u Klivlendu krajem septembra.

Uz pažljivo izabrana pitanja, Kristen Velker je umela da se nosi s povremenim ali minimalnim odstupanjem učesnika od vremena predviđenog za odgovor, dovodeći ih u red samo svojim smirenim glasom

Verovatno je dosta njih i pre Bajdena pogledalo u časovnik, zapitavši se kad će više kraj, ili su još i pre toga, videvši da spektakl ovaj put nije u najavi, promenili kanal.

Vest od noćas mogla bi da bude i: Pobedili su debata i moderatorka Kristen Velker! Zvuči dosta jadno za rezime jedne debate s toliko ogromnim ulozima, ali kakva je bila prethodna – „dobro smo se udali“ 😊 .

Izostalo je u dvorani nešvilskog univerziteta Belmont, naime, potpuno izigravanje pravila debate kakvo je carovalo pre mesec dana, poput celovečernjeg upadanja sagovorniku u reč i međusobnog čašćavanja i dobacivanja, zbog čega je moderacija novinarskog veterana Krisa Volasa (Foks njuz) sve vreme jecala od nemoći da dvojicu kandidata koji pretenduju na najvišu funkciju u SAD upristoji i natera da se drže pravila, ali i tema.

Moderator na žrtvenom oltaru

Pristajanje na moderaciju debate, ali i na pravila debate koju utvrđuje nestranačka Komisija za predsedničke debate, i najvrsnijeg novinara neminovno svodi samo na ulogu moderatora.

Moderacija nije vođenje intervjua, u čemu je Volas prilično jak, već umešnost da se od kandidata u predviđenih 90 minuta izvuče što je više moguće odgovora o temama koje su važne građanima.

Volas ume da postavi dobra pitanja i zaista je imao solidan spisak takvih na prvoj debati, ali sve je to otišlo dovraga već u prvim minutima kada su, po godinama, dvojica seniora gotovo regresirala u tinejdžere koji ne biraju ni mesto ni vreme da se liše viška adrenalina, jedino uspešno odolevajući mogućnosti da nesuglasice reše šakama.

Kad su se svi bogovetni američki, ali i svetski mediji već narednog jutra očito umorili od nizanja etiketa za ono u šta se ionako 70 i kusur miliona ljudi (samo u SAD) uverilo prethodne noći – „necivilizovano“, „užas“, „totalni haos“, „sramota“, „nacionalno poniženje“, „epski trenutak nacionalne sramote“ i tome slično – na žrtvenom oltaru našao se i sam Volas.

Naučnici sa Harvarda su zaključili da predsedničke debate imaju „šokantno malo efekta“ na ishod izbora, pa se nameće pitanje zašto je obojici kandidata bilo u interesu da jednu od cenjenih političkih tradicija bace u blato i izgaze je

Tek retki su se usudili da stanu u njegovu odbranu ukazujući da bi slično prošao svaki drugi moderator, osim onog koji bi prihvatio ad hoc nekonvencionalnost na bini u meri da je kadar da ustane i ode do dvojice svađalica – a to su zapravo i bili – i propisno ih „disciplinuje“.

Dok su utisci o toj debati još bili sveži, održana je 7. oktobra jedina planiran debata potpredsedničkih kandidata, između aktuelnog drugog čoveka SAD Majka Pensa i Bajdenovog aduta za to mesto senatorke Kamale Haris.

Na očiti kontrast ponašanja Pensa i Haris u odnosu na klivlendsku debatu – bila je bez prekomerne doze decibela i daleko učtivija – pala je ipak senka, budući da su, iako sve tako fini i umiveni, potpredsednički kandidati odlučno ignorisali gotovo svako pitanje moderatorke Suzan Pejdž (šefica dopisništva Ju-Es-Ej tudej u Vašingtonu).

Iako se atmosfera umnogome razlikovala u odnosu na predsedničku debatu, pa samim tim moderatorka nije prošla golgotu poput kolege Volasa, postojeća pravila svakako su je omela u nastojanju da učesnike primora da joj odgovaraju na pitanja.

Zbog Trampovog zaražavanja koronavirusom, za debatu planiranu za 15. oktobar naprasno je određen virtuelni format, koji je aktuelni predsednik SAD odbio. Umesto druge debate, obojica kandidata su u istom terminu, na dve različite nacionalne televizije, imali tzv. town hall format, odnosno „jedan na jedan“ s novinarom/novinarkom, i uz pitanja građana.

Promene su ipak neizbežne 

Bilo bi krajnje netačno zaključiti da je nešto novo u činjenici da je Volas ispao žrtva okolnosti u kojoj su jedan ili obojica učesnika debate odlučili da ignorišu pravila igre. Tramp je to, što su mnogi zaboravili, radio i pre četiri godine u duelima s tadašnjom kandidatkinjom demokrata Hilari Klinton.

Komisija za predsedničke debate, međutim, naivno je, kao i mnogi drugi, pomislila da će se Tramp u međuvremenu normalizovati, te da, i pored iskustva iz 2016, stara pravila kojima su se u najvećoj meri svi prethodni predsednički kandidati povinovali, mogu da opstanu. Bilo im je, ispada, dovoljno obećanje iz oba izborna štaba da sa poštovanjem pravila neće biti problema.

Izmene pravila u ovogodišnjem izbornom ciklusu najavljena su odmah posle prve debate, bez konkretnih predloga, a obelodanjena su tek uoči poslednje debate: na početku svakog od šest debatnih segmenata, ljudi iz same Komisije, dakle ne moderatorka, držaće mikrofon uključen onom učesniku debate kojem je moderatorka dala dva minuta za odgovor, dok će drugom učesniku mikrofon biti isključen; kad on završi, mikrofon mu se isključuje, a uključuje se opet na dva minuta za odgovor drugom učesniku.

Vest od noćas mogla bi da bude i: Pobedili su debata i moderatorka Kristen Velker! Zvuči dosta jadno za rezime jedne debate s toliko ogromnim ulozima, ali kakva je bila prethodna – „dobro smo se udali“

U nastavku, mikrofoni, sve do početka narednog segmenta, ostaju obojici uključeni s idejom da, bez upadanja jedan drugom u reč, odgovaraju na moderatorkine „falauapove“ (follow-up), odnosno dodatna pitanja.

I sve je tako u najvećoj meri funkcionisalo, uprkos crnim predviđanjima da će novo pravilo izigrati tako što će učesnik s ugašenim mikrofonom dovoljno glasno govoriti, makar da dekoncentriše sagovornika, a, što da ne, od debate ponovo napravi cirkus.

Dvanaest dana do izbornog dana, 3. novembra, kada se zapravo završava više nedelja dug izborni proces u SAD, obojica kandidata kao da su prelaženje svih granica civilizovanog ponašanja odbacili kao nepotreban, a možda i kontraproduktivan luksuz, barem za onu veoma malu porciju i dalje neodlučnih za koga će glasati.

Uz činjenicu da je do početka debate glasalo, pokazuju zvanični podaci koje prikuplja i na Tviteru objavljuje profesor Majkl Mekdonald, zapanjujućih preko 48 miliona Amerikanaca, i na koje, samim tim, ishod jučerašnje debate, pa i naprasna uljuđenost dvojice rivala, nije mogla da utiče – a naučnici sa Harvarda su zaključili da predsedničke debate ionako imaju „šokantno malo efekta“ na ishod izbora – nameće se pitanje zašto je obojici bilo u interesu da jednu od cenjenih političkih tradicija bace u blato i izgaze je. I da time daju signal drugima da to urade i sa nesrećnim moderatorom.

Moderatorka – pobednica debate

Bilo kako bilo, i Bajden i Tramp uspeli su sinoć da iskažu dovoljnu dozu respekta i za pravila, ali i za moderatorku Kristen Velker, novinarku En-Bi-Sija i dugogodišnju izveštačicu iz Bele kuće.

U prvim reakcijama na njeno moderiranja, američke kolege smatraju da je obavila odličan posao, a neki čak idu dotle da je zapravo ona pobednica debate.

Uz pažljivo izabrana pitanja, Velker je umela da se nosi sa povremenim ali minimalnim odstupanjem  učesnika od vremena predviđenog za odgovor, dovodeći ih u red samo svojim smirenim glasom.

Volas ume da postavi dobra pitanja i zaista je imao solidan spisak takvih na prvoj debati, ali sve je to otišlo dovraga već u prvim minutima kada su, po godinama, dvojica seniora gotovo regresirala u tinejdžere

Ipak, ono što je prethodilo debati ukazivalo je na to da Kristen Velker, koja ima afroameričko poreklo i prva je crna žena od 1992. koja moderira predsedničku debatu, neće imati lak posao.

Poslednjih nedelju dana Trampova kampanja napadala ju je da neće biti objektivna, što je inače Trampov uobičajen način ponašanja – ako bi u debati ostavio loš utisak, mogao bi da kaže „rekao sam vam da neće biti na mojoj strani“.

Tramp je i tokom prethodnih predsedničkih izbora unapred tvrdio kako će ga moderatori tretirati „nefer“, pa je čak predlagao da njegove debate sa Hilari budu bez moderatora. To je, inače, klasičan Tramp – unapred tvrdi da će biti loše tretiran od medija, pokušavajući time da unapred utiče na javno mnjenje.

U priču oko navodne pristrasnosti moderatorke uključio se Trampu inače naklonjeni tabloid Njujork post koji je objavio fotografiju Kristen Velker sa bivšim predsednikom Barakom Obamom sa jedne od božićnih proslava. Kampanja je zaustavljena tako što se na društvenim mrežama pojavila fotografija vlasnika tabloida Ruperta Merdoka upravo sa Obamom.

Politička procena učesnika debate i/ili sužavanje slobode za „preslobodne stilske vežbe“, šta god da je posredi, za sinoćnu debatu može se reći da je po svemu ličila na pravo sučeljavanje kandidata za predsedničku funkciju, a da pritom moderatora nije gurala u bespotrebno poniženje i nemoć.

Na Komisiji za predsedničke debate je sad da nakon ovog izbornog ciklusa u razmatranje eventualno stavi još neke izmene i da ih drži „u rezervi“, zlu ne trebalo, a na javnosti – medijskoj, političkoj i akademskoj – da proceni da li su debate, u okolnostima kada glasanje u SAD počinje već krajem septembra, ali i uzimajući u obzir i njene minorne efekte na birače, uopšte neophodne.

Zasad sigurno jesu samo televizijama da bi se razmetale rejtinzima. Kao i onim predsedničkim kandidatima koji su zavisnici od televizije, a visoki rejtinzi im služe kao dokaz koliko su atraktivni i popularni.